Милош Милојевић
Интересантно је да смо у серији напредњачких гафова заборавили да и опозиционари могу да дају неку непромишљену изјаву – или народски речено да одвале понеку глупост. Лидер Демократске стране Бојан Пајтић је у писму упућеном страначком чланству указао на потребу да се све демократске снаге уједине под окриљем Демократске странке, да ДС треба да се заложи за чврст курс земље ка НАТО пакту, правно регулисање статуса истополних „бракова“ и учлањење синдиката у рад ДС. Ако је неко и сумњао да ли у Демократској странци ствари стоје лоше сада ће се потпуно разуверити: ничим неизазван страначки лидер у освит нових унутарстраначких избора позива чланство да се изјасни о потпуно неповезаним и контроверзним питањима око којих тешко да постоји сагласје у ипак нехомогеном демократском гласачко телу (сигурно много хетерогенијем од гласачког тела коалиције Чеда-Борис-Чанак). Чак је и Саша Радуловић много опрезнији када су овакве теме у питању – ако већ мора да се изјасни о некој од њих, што нерадо чини, приклања се умереном мејнстриму.
Зашто се Пајтић одлучио да у овом тренутку постави НАТО питање немогуће је докучити из ширег политичког контекста. Једноставно делује да та тема није на дневном реду – а власти које спроводе пузајуће прикључење коалицији сигурно нису склоне да је на отворено истакну. Ипак, из Пајтићевог писма сазнајемо да се он прибојава наглих заокрета од европске политике ка Русији – у чему се састоје ти заокрети опет није могуће рећи. Власти нас беспрекидно уверавају да су односи са Западом на највишем нивоу. На недавном састанку премијера Александра Вучића са амбасадорима Кајлом Скотом и Мајклом Девенпортом, технички премијер и будући мандатар нас уверава да нема стратешких неслагања и да се неспоразуми односе само на неке ситнице.
Пајтић потом настоји да образложи зашто мисли да би Србија морала да преломи и да се приклони моћном Северноатланском савезу. Према његовим речима предуго смо седели на две столице, а држава са 7 милиона становника не може себи да дозволи такав луксуз. У духу свеопштег дефетизма истиче како би Србија – да је искорак у правцу НАТО учињен пре двадесетак година – избегла ратове, бомбардовање и друге недаће које су нас снашле. Наравно, то нема везе са истином – вредно је подсетити да је НАТО баш пре двадесет година отпочео нову еру свог постојања дејством по положајима босанскохерцеговачких Срба. Да ли Пајтић сугерише да је Србија у том тренутку требало да се приклони тој интервенцији није до краја јасно. Колики је био маневарски простор ондашње Савезне Републике Југославије да се боље позиционира у односу на западне силе и избегне барем неки од конфликата са њима тешко је проценити. Међутим, можемо бити сигурно да је ситуација много мање зависила од воље ондашњих државних званичника СРЈ него што нам Пајтићево излагање сугерише.
Бојан Пајтић
Онеспокојава чињеница да релативно искусан политичар излази у јавност са овако слабо артикулисаним позивом на једну знатну спољнополитичку промену (иако, руку на срце, и владајућа странка води такву политику, у потаји и без декларација) или да је склон да у толикој мери подилази стереотипима властитог политичког тела.
Као и обично, заговорници недвосмисленог про-НАТО курса ускраћују нас за кључне информације. Да парафразирамо Пајтићеве речи: зашто Србија не би могла да буде Запад на Истоку и Исток на Западу. Или конкретније речено: зашто би Србија морала да се сврста у један агресиван војни савез? Да ли тај савез угрожава њену безбедност коју је последично могуће обезбедити само приклањањем јачем? Или је Руска Федерација та која некако угрожава Србију па брже боље морамо да затражимо заштиту НАТО-а? Ово су важне теме и присталице формалног учлањења Србије у НАТО би морале у јавности да их разјасне ако намеравају да њихове ставове ико узме за озбиљно.
Ако је реч једноставно о тежњи да се приклонимо доминантној војној сили на овом подручју без неке преке потребе, Пајтић и његови једномишљеници би то морали јасно да кажу. Тиме би, ако ништа друго, јасно показали да од моралне супстанце Демократске странке није остало ништа. Ако је од вредносних оријентира који су се у прошлости везивали за ову странку претекао само кукавичлук онда тешко да таква Демократска странка има морални кредибилитет да позове било кога да се сврста у њене редове.
Остаје на крају упитно чему овај Пајтићев обрт? Демократска странка је некако пребродила изборе и стоји релативно слабо. Зашто инсистирати на једном питању око кога у јавности постоји широки консензус – а који се не слаже са Пајтићевим гледиштем. Можда Пајтић планира да се приближи позицијама ЛДП-а и сродних странака зарад евентуалне коалиционе сарадње у будућности, можда и стапања?
Када су представници опозиционих странака протестовали испред седишта Републичке изборне комисије због изборних неправилности, Пајтићева подршка коалицији ДСС-Двери у име Демократске странке и позив гласачима ДС-а да на поновљеним изборима заокруже ДСС-Двери деловали су као мудар политички потез. Пајтић је тада, деловало је, искористио ничим незаслужену прилику да се са скромним изборним резултатом постави као лидер знатног дела опозиције. Међутим, изгледа да такву позицију није проценио као нешто политички опортуно – да јесте не би секташки инсистирао на питању које више од других разједињује српско бирачко тело.
Није вероватно да се овим Пајтић препоручује западним центрима моћи као подобни опозиционар. Можемо да верујемо на реч премијеру – око стратешких питања заиста нема размимоилажења између њега и господе Скота и Девенпорта. А споменута господа знају ко и поред (сава)маленкости и хистеричних медијских испада одрађује посао у Србији. Док је то тако Пајтићев вапај нема и не може имати никакав шири политички значај. Он остаје само један у серији показатеља мизерног положаја до кога је доведена Демократска странка.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Oq
Categories: Позови М. М. ради колумне
Оставите коментар