Данас је најпатриотскији лист у Србији. Зато ја волим Данас. Данас је одавно признао геноцид у Сребреници и одговорност Србије за тај масакр. Данас је одмах признао косовску независност и тортуру над косовским Албанцима, које је ратна монструозна машинерија Слободана Милошевића спроводила над тамошњим становништвом. Данас се сваки пут зацрвени на помен пројекта „велика Србија“. Зато ја волим Данас.
Прослава 19 година листа „Данас“ (Фото: Станислав Миљоковић)
Данас не ћути о злочинима државе Србије, нити упире прстом у другог као узрок у потрази за оправдањем. За Данас је то блам. Данасова лопта увек је у сопственом дворишту. Упире прстом у одговорне међу нама, али жали и њих. Они се притом жале на Данас. Данас је за њих издајица и страни плаћеник. Зато ја волим Данас.
У Данасу се не поставља контрапитање на питање – како се осећате као грађанин државе која је у ваше име починила најгнусније злочине над припадницима других народа? Јер то у Данасу најпре није пристојно, а потом је и одређено као крајње бесмислено, јер се „наш“ злочинац, ратни хушкач и онај који је одговоран, већ пресвукао и поново заузео власт. У Данасу нема таквих будала. Данас не прашта, не заборавља, почео је да памти и пре него што је настао. „Црна рука“ Србије која поништава, обесмишљава, исмева, осиромашује, Данасу је главна тема.
Данас је лепо васпитан и добро информисан, достојанствен и образован. Он не срамоти своје новинаре, или прецизније речено – никада то не чини намерно.
Данас је сигурна кућа за жртве ратно-злочиначке политике, као и жртве продужене руке такве политике настале након петог октобра 2000. године. Доследно је на страни жртава највеће пљачке грађана у модернијој историји Европе настале током деведесетих година, али и оне која је уследила након такозваних демократских промена. Данас је настао на идејама и вредностима европских интеграција, наспрам оних које се темеље на изолацији и прижељкивању чврсте руке егзотичних политика укидања основних слобода и права грађана. У Данасу нема хомофобије, Данас је увек на страни угрожених. Дискриминисане, маргинализоване и остале медијски „незанимљиве“ категорије, Данас ће прихватити и са њима се идентификовати.
Зато ја волим Данас.
Волим Данас када се спомене Војислав Коштуница како пије виски због задовољства чињеницом да је Зоран Ђинђић мртав. Јер, политичка позадина атентата на премијера у Данасу није забрањена и „демоде“, упркос чињеници да је прошло 13 година од атентата. Волим Данас када се говори о одговорности за поклањање Нафтне индустрије Србије Русији, јер је нама у Данасу мирнија савест, с обзиром на то да смо написали хиљаде страница о тој теми и злоупотребама. Волим Данас, рецимо, и када месец дана на насловној страни објављује фантомско рушење у Савамали, или када објави причу о малтретирању радника у Јури. У Данасу поносно стоје стотине, хиљаде питања на која су одговорна лица из јавног живота остала нема и посрамљена, и вратила их кући, у Данас, у нади да их нико неће видети.
Савест је углавном мирна у Данасу. Јер: Александар Вучић не воли Данас, Ивица Дачић не воли Данас, Томислав Николић не воли Данас, Војислав Шешељ не воли Данас… Или, пак, Борис Тадић не воли Данас. Чедомир Јовановић не воли Данас. Бојан Пајтић не воли Данас…
Поклопило се некако са тим да у Данасу већина новинара заиста верује да ради у јавном интересу. Њихови текстови стога, оцењује се, нису атрактивни, бескрајно су досадни и компликовани. Данасу се моћници из других продржавних, националистичких и таблоидних медија, који шире мржњу према суседима, објављују лажи и уништавају животе сопствених грађана, подсмевају трагедијама, директно раде у интересу политичара и тајкуна, живећи од њиховог прљавог новца стеченог пљачком грађана – смеју због ниског тиража, изостанка просте забаве, ниских плата, наводне умишљености и уображености.
Зато ја волим Данас.
Легенда каже да је Данас омиљено штиво у страним амбасадама. Читају га пажљиво стране дипломате како би пренели центрима моћи у ком смеру иде Србија. Њиховом, или у правцу интереса геостратешких непријатеља. Данас, тако изолован и неупоредив, извештава на више нивоа, а један је, свакако, и о самом себи.
Данас је лист који нема једног власника, већ неколико, и ниједан од њих није тајкун. Нико се у Данасу и на Данасу није обогатио. Ничега модерног и скупог у Данасу нема. Нема ни ничега новог. У Данасу Љиља одувек плаче док пише, јер не може да поднесе стварност и судбину „малог човека“ којој сведочи и преноси јавности, Аца смирено и без икаквог страха објашњава најмоћнијем тајкуну шта је то јавни интерес, који га зове у покушају да спречи објављивање текста, Лидија „гази“ преко сујета фрустрираних политичара, обогаћених на отимању јавног новца, Бојан уредно тужи државу и владу, Јелена се тресе пред породицама убијених државном политиком, уредница Спаса бодри новинаре – пиши, пиши, све напиши! Глодур Дража се грохотом смеје на сваки позив и притисак споља, уредник Здравко загледан у више циљеве брине о томе како да останемо „чисти“…
Видите, можда све то само мени тако изгледа док волим Данас.
Текст је објављен у штампаном издању 9. јуна у специјалном додатку поводом 19 година листа Данас
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Ol