На маргинама скупа „Наука, привреда и друштво“ одржаног у згради САНУ, 2. јуна 2016.

Након што сам написао текст „Сада је 12 и 10“, председник Српске академијe наука и уметности, господин Владимир Костић, позвао ме је на разговор – одговорио је исти дан када сам послао текст на мејл Академије. Наравно, одазвао сам се позиву, био сам на састанку у САНУ неколико дана након што сам написао да је већ 12 и 10 (пошто је господин Костић месец дана пре него што сам написао свој текст изјавио да је сада 12 и 5). На крају састанка господин Костић ми је рекао да САНУ планира скуп са темом „наука и привреда“. Рекао сам да ћу доћи на тај скуп, и после састанка сам му у мејлу написао зашто издвајам тај скуп (од свих скупова које САНУ до краја године организује) и зашто мислим да је та тема приоритет за Србију (у САНУ постоји само један економиста). Ово је из мејла који сам послао господину Костићу након нашег састанка:

„Истичем ову тему ‘наука и привреда’ зато што је то вероватно једини начин да не останемо земља ‘јефтине радне снаге’, тј. робова. Ако имамо иновације и мало конкуренције за те нове производе у свету, или такве технологије где су профитне стопе велике, и још ако се све или добар део производа заснива на сировинама које имамо у Србији, онда можемо да размишљамо како да подижемо стандард, односно, да створимо јаку средњу класу. Са иновацијама смањујемо и увоз, а ако развијемо и неке секторе попут туризма (објекте и инфраструктуру можемо градити са материјалом произведеним у Србији, са домаћим фирмама, хотели могу да се опреме намештајем који се производи у Србији и оно најважније – домаћа храна, због чега би странци радо долазили овде, опет наша сировина ако развијемо пољопривреду…) можемо да размишљамо о суфициту, да имамо већи прилив девиза него одлив (чему би помогло и сређивање банкарског сектора…). Сигуран сам да би, када би створили услове, добили десетине нових Тесли и Пупина, односно, десетине нових компанија и брендова, у којима би радиле хиљаде радника са много већим платама. Знам за компаније из ИТ сектора које раде у Србији, запошљавају стотине људи, програмери имају најмање 1 000 евра плату, они бољи по 2-3 000 евра, а менаџери и по 10 000 евра. Имам друга који ради у једној таквој компанији овде у Београду и има 10 000 евра плату. Они све то извозе у свет. Са таквим платама они су конкурентни у том сектору привреде. Без бољег стандарда и стварања јаке средње класе тешко да можемо да победимо ‘белу кугу’ и зауставимо ‘одлив мозгова’.“

Након тога, написао сам овај текст, објављен и на сајту Стање ствари: Никола Варагић: Да ли је Вучић „српски Санадер“?

Скоро 8 година тврдим да нико неће озбиљно да се бави економијом на нивоу државе – стратешку, плански. Сви би да живе боље и имају веће плате, али нико неће да уради нешто поводом тога. Треба прочитати 300 000 страна разних закона и прописа, ускладити све мере, написати нових 30 000 страна закона, прописа…. Сви само констатују проблеме. Да би се решили проблеми, мора да се удари на службе, на тајкуне… Почео сам да пишем блог почетком 2008. године, како сам тада писао, „пред почетак домаће и светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт ‘превидела’ – у којој је видела ‘шансу’, па су говорили да ће врло брзо да прође криза. Када су обећали 200 000 нових радних места а било је очигледно да ће да изгубе 400 000 радних места. Када су обећали грађанима бедних 1 000 евра и када је било јасно да су неспособни да обезбеде грађанима и бедних 10 евра од бесплатних акција. Због тога сам био међу реткима у Србији који нису узели бесплатне акције и написао сам на блогу да они који су узели никада неће добити тих 1 000 евра од ове владајуће елите. Тако је и било.“ То сам писао пре више од 5 година. У међувремену сам упознао неке економисте који су се представљали као алтернатива овом систему, затим су напредњаци дошли на власт, али је све остало исто. О томе сам писао 2013. године у тексту: „О Маршаловом плану за Србију“.

Надао сам се да ће скупу у САНУ бити другачији. Посебно што сам пар дана пред скуп сазнао да долазе бројни министри, представници комора, да ће доћи и председник клуба Привредник…

Ово је мој утисак са скупа „Наука, привреда и друштво“ одржаног у згради САНУ, 2. јуна 2016. године, са првог дана скупа, који је трајао два дана (следеће реченице су из мејла који сам послао, одмах после скупа, пријатељима и познаницима који се баве привредом, економијом и науком, дакле, писао сам „из главе“, према сећању – ово напомињем зато што је све снимано, па може свако да ме демантује, а медији су пренели само две изјаве, министра Вујовића и тајкуна Костића, који су рекли да „морамо да подигнемо продуктивност и конкурентност на дужи рок а то се ради – иновацијама“, тј. да је Србији „потребна иновативна економија заснована на знању“, али нису на пример, пренели изјаву министра Вујовића да треба отворити питање ГМО, тј. дозволити увоз ГМО, или изјаву министра Вербића да држава у овом тренутку нема никакав план, да министарства немају усклађено деловање што се тиче развоја иновативној економији, док његов председник владе тврди да има све планове – ово је прилика да на брзину допише у свом програму рада нове владе који пише руком):

Потпредседник САНУ Зоран Поповић је рекао да је ово први сусрет овакве врсте и са овом темом у нашем друштву.

Академик Зоран Петровић, који је организатор скупа, каже да се потрудио да се први пут на једном месту окупе све релевантне институције и да они сада покушавају да покрену оно што је неко пре 20 година требао да почне да ради. Петровић је десетак година у САНУ. Он се тренутно бави тиме да телевизију од сада гледамо без екрана, да се слика утискује у људски мозак директно, без гледања у тв екран. Дао је пример Јапана где су донели стратегију да до 2050. године сви министри имају докторате из природних и техничких наука, пошто верују да ће бити решени сви социјални проблеми (што је наравно превише оптимистички). У сваком случају, он је нешто покренуо, да Србија покрене ту тему науке и привреде, убедио је министре да дођу, окупио је људе из инжењерских комора, привредне коморе, привреднике и академике… Први пут су сви заједно на једном месту са темом коју први пут покрећу.

Када сам одлазио на скуп хтео сам да видим докле су стигли, шта раде све државне институције у овом тренутку, али ни сањао нисам да они (сви који су до сада владали) ништа нису ни почели. Баш ништа.

Министар просвете Вербић је рекао да је највећа иновација што су сада почели да причају о томе, да би највећа иновација била да се усвоји заједничка стратегија између више министарстава и да синхроно делују. То је само предлог, да ли ће то бити и када, нико не зна.

Министар финансија Вујовић је говорио како је правио уштеду од када је министар, каже да је свестан да отварање страних фабрика са јефтином радном снагом удара у плафон за пар година, односно да тако не може да дође до раста плата, али ништа није рекао шта ће радити поводом теме скупа, причао је само како је правио уштеде, затим да треба да се отвори питање ГМО јер не може нормално да води министарство финансија све док смо ван СТО, каже и да је остало неискоришћено 160 милиона евра за научне пројекте јер није било довољно оних који су конкурисали или су то урадили али су имали лоше пројекте, наш приватни сектор заостаје 6 пута са улагањем у иновације и научна истраживања, а држава 2.5 пута у односу на ЕУ што се тиче улагања у иновације и научна истраживања.

Заменик министра привреде каже да су натерани да се тиме баве у оквиру отварања поглавља са ЕУ. То је неки Сертићев човек, делује прилично необразовано.

Потпредседник Привредне коморе Србије прочитао је састав као да је ђак првак. Све сама општа места.

Потпредседник Академије инжењерских наука, која предлаже укидање коморе инжењера, није успео да састави пар смислених реченица.

Председник коморе инжењера Драгослав Шумарац је рекао да се противе предлогу да се укине комора, да би лоше и ЕУ реаговала на такав предлог, али да га не би чудило да се стварно укине као што су и „пензије противуставно смањене“.

Власник МК Комерца Миодраг Костић је рекао да су привредници први пут и згради САНУ. Опет је говорио о томе како нормалне државе пружају подршку својим капиталистима, па тако Хрватска стоји из Тодорића који се шири, да мало људи зна колико је МК комерц задужио Србију за ових 33 године, да имају 7 000 радника и фирме у 54 општине у Србији, уговор са факултетом техничких наука, да је прави порез у Србији, када се урачуна све што једна фирма плаћа, преко 50% а не само оних 15% за добит.

Андреј Јовановић, власник Бамбија, Књаза Милош, Имлека, Дека, ланца приватних домова здравља и болница… каже да је 2008. када је продао Марбо био у дилеми да ли да оде из Србије, али је одлучио да остане и да новац који је добио од Пепси уложи у ове фирме. Сада је одлучио да све његове фирме купују Фиат аутомобиле пошто се код нас производе.

Андреј Јовановић и академик Зоран Петровић су пријатна изненађења, људи за које се може рећи да нешто вреде.

Марио Сервантес из ОЕЦД је говорио да и на Западу иновације више долазе из јавних истраживања него из приватних, да су јавна средства за научна истраживања већа него приватна, да су неке од највећих иновација које су комерцијализоване и које сви данас користимо дошле из јавних истраживања, државног финансирања, од студената факултета…

Да сумирам:

Представници министарства привреде, финансија и просвете, привредне и инжењерске коморе, САНУ и привреде окупили су се први пут да би разговарали о овој теми. Између њих раније није било контаката што се тиче подршке иновацијама или стратегији за развој привреде и науке. Привредници су први пут у згради САНУ. Док су министри говорили, тајкуни нису били у сали. Када су тајкуни говорили, министри нису били у сали. И једни и други су говорили „штета што сада нису ту да чују ово“.

Нико ништа конкретно није рекао, сви су признали да не постоје никакве државне стратегије. Планира се серија оваквих скупова, на овом је, како кажу, био циљ да се сви заједно окупе, па да виде шта даље радити.

Поред поменутих говорника било је још пар говорника, десетак академика и професора, биле су и Александра Дрецун и Александра Смиљанић, и нас пар у публици. Када су отишли министри, отишли су и новинари, тако да је у сали остало само 20 људи. Очигледно никога у Србији не занима ова тема, а то је једини начин да не останемо држава са „јефтином радном снагом“.

Црно нам се пише. Но, да сачекамо још мало, можда наредни скупови, ако се уопште одрже, донесу нешто конкретно и можда више људи дође на те скупове.

***

То сам написао на брзину одмах након скупа у мејлу пријатељима и познаницима, према сећању, објављујем без исправки, пошто је господин Лазић понудио да објави као текст на сајту Стање ствари.

На крају, додао би још неколико напомена, кад већ пишем овај текст (мада се питам коме уопште пишем и да ли вреди писати):

За оне које то занима, председник САНУ, господин Владимир Костић, није био на скупу, није се видео са министром Вербићем и тајкуном Костићем.

Не могу ништа да замерима људима који сада воде САНУ, ако сам добро разумео председника Костића и академике Поповића и Петровића, они су дали све од себе да окупе све поменуте људе (државне институције), да се покрене та тема на највишем нивоу у држави, а сама Академија није извршна власт, нема моћ да заиста покрене ствари. Академија може да постане место окупљања оних који имају нека решења.

Министри и они који раде у министарствима и влади немају ни решења, ни воље, ни знања, да се тиме баве. За министра Вујовића идеалан спој науке и привреде је ГМО, односно, Монсанто. Боље да се не бави том темом.

Привредна комора Србије не вреди ни пет пара, исто и пословни клуб Привредник из Шекспирове (треба им нови председник), исто важи и за Унију послодаваца Србије и Асоцијацију српских менаџера. То значи да не постоји организација привредника која би могла да буде релевантан партнер.

Миодраг Костић је на почетку скупа рекао да је први пут у Академији, на почетку је био  прилично уштогљен и пун поштовања према институцији у којој се налази, у тој великој свечаној сали пуној историје, али није могао да издржи дуже од пола сата, већ је на пола трибине рекао: „много смо озбиљни“, а ништа конкретно није рекао поводом теме скупа. Приметио сам да су новинари највише дошли због тајкуна Костића и министра Вујовића, да прате само шта они раде и говоре. Тако је и било, у медијима су само њихове изјаве пренете, они сада нас уче да „морамо да подигнемо продуктивност и конкурентност на дужи рок а то се ради – иновацијама“, тј. да је Србији „потребна иновативна економија заснована на знању“. Као што сте видели, то сам и ја написао пре скупа. Требало је да нам понуде нека решења, рокове… Од свега праве обичан маркетинг.

Што се тиче науке и научника који стварају иновације, верујем да је стање боље него у влади и привредним коморама, али питање је колико ће дуго и они опстати ако је извршна власт неспособна да им омогући услове за научна истраживања и комерцијализацију патената.

На скуп у САНУ звао сам и представнике економског тима Двери-ДСС и Доста је било и још неких организација привредника и инвеститора – нико није дошао на скуп. Изгледа да већина људи не може да поднесе два Костића на једном месту (на крају је био само један), или не верују да САНУ може било шта озбиљно да покрене (наравно, разумем их због тога). Некима од њих сам напоменуо да сам обавестио председника Академије господина Владимира Костића да сам их звао, и да је он поручио да су сви добродошли и да могу да узму учешће у дискусијама. Тиме је потврдио и оно што ми је рекао на састанку, а то је да је он отворен за дијалог и да жели од САНУ да направи место за сусрете људи са различитим мишљењем и уверењем. Међутим, сама Академија нема стручњаке за све области, а посебно за економију и привреду. Због тога не могу да кривим њега пошто је тек годину дана председник САНУ. Очигледно покушава нешто да промени, да покрене, на боље. Због тога мислим да треба дати шансу Академији, да не треба одбијати овакве позиве.

У Србији живи и ради на десетине хиљада економиста, сви осим једног су ван САНУ. У Србији постоји више десетина хиљада правника. Неки су у САНУ. Стварање програма за развој иновативне економије, привреде уопште, тако да не будемо држава са „јефтином радном снагом“, посао је за економисте и правнике. Потребан је велики тим, не може тиме да се бави један човек или пар људи. Они морају да буду на сталној вези са научницима и привредницима. У Србији постоји неколико десетина хиљада научника и исто толико привредника и предузетника. Поред свих њих, у расејању имамо десетине хиљада економиста, правника, научника и привредника.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Направили су скуп као овај наш у САНУ, тј. окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Како је то код нас изгледало? Скуп у САНУ је изгледало аматерски, необавезујуће, дошли људи мало да се виде и разговарају. Скоро нико се није држао теме скупа. Све је каснило, итд.

Да ли знате шта је најтужније или најсмешније у овој причи? Ја нисам економиста, нисам правник, природне науке и технологије ме не занимају уопште. Интересује ме привреда, бавим се привредом, али не и економијом у оном научном смислу. Више од свега, желим да радник у Србији може достојно да живи од своје плате и има довољно новца за своју децу, да се развија наука и да зауставимо „одлив мозгова“, итд. Схватио сам да се из ове „меке“ окупације, из економског колонијализма, можемо извући само ако развијамо науку и производњу органске хране (са тиме долази туризам, грађевина, итд). То су моји мотиви. Слушао сам две деценије угледне економисте, привреднике, правнике, научнике који су говорили шта не ваља у нашој економији, а када би говорили шта треба да се ради то није прелазило једну страну папира. Нико међу њима није рекао „дајте људи да седнемо и да напишемо прави програм за економски развој Србије“, да имамо све од А до Ш, и план А и план Б и план В. Када сам видео да то нико неће да уради, одлучио сам да покушам то да урадим, да окупим најбоље стручњаке (иако тада нисам имао ни 30 година). Хтео сам да окупим пре свега људе из моје генерације и најбоље стручњаке из расејања, али сам саботиран на сваком кораку или нико није желео да подржи такву идеју (мислим на организовање „Интернационалне конференције младих лидера из дијаспоре“ од 2009. до 2011. године и сва дешавања око „Треће Србије“). Онда се појавио Вучић (он је имао подршку оних који су мене саботирали или нису хтели да помогну), као велики спаситељ, па сам њему препустио тај посао. Наравно, неспособни Вучић са свим тим ресурсима које има ништа није урадио за 4 године. На скуп у САНУ дошли су његови министри да се жале како њихова министарства немају заједничку стратегију, после 4 године на власти признали су да највише државне институције први пут разговарају о томе – и то на иницијативу која је дошла ван владе, из САНУ.

Све што сада могу да урадим, пошто нисам на власти и немам државне ресурсе на располагању као онај који је координатор свих служби безбедности и свих министарстава, нити имам пар милиона евра попут оних из Привредника да платим 100 најбољих економиста и 100 најбољих правника из Србије и расејања да наредне две године пишу програм за економски развој Србије, јесте да апелујем на угледне економисте попут професора Миодрага Зеца, Љубодрага Савића, Јована Душанића… или независне економисте који се намећи као алтернатива попут Бранка Драгаша, Небојше Катића… или оне који воде економске тимове странака које се намећу као алтернатива попут Двери, ДСС, Доста је било… да покушају, ако не могу сами, а то нико не може сам, онда заједно, да донесу потребне стратегије, да бар нешто конкретно имамо. Лепо је што сви ми желимо да порези буду мањи, а субвенције веће, али како до тога доћи… Верујем да би САНУ подржала акцију најбољих српских економиста, надам се да се могу наћи вредни људи и у осталим државним институција попут Завода за интелектуалну својину, Комисије за заштиту конкуренције… затим укључити научнике са факултета и института… и привреднике који су нешто створили и опстали на тржишту (а таквих има у Србији) без „комбинација“ са политичарима. Ако могу некако да помогнем, јавите, ту сам.

Траже се одговори на следећа питања: Како да дође до раста плата, а нижих цена (нижих трошкова живота и пословања), тј. како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту? Како држава да обезбеди новац за инвестирање у инфраструктуру и домаћу привреду, а да се не увећа задуженост према страним банкама (док се затечени дуг враћа из прихода из реалне економије)? Како реформисати ПИО фонд и РЗЗО? Шта треба мењати у законима  и како министарства и остале државне институције организовати да би омогућили развој иновативне економије? Како да створимо банкарски систем који није лихварски? Како спровести ревизију приватизације? Шта треба да се субвенционише, како и колико, а шта не треба? Где су границе државних интервенција у привреди, а где су границе слободног тржишта? Како штити домаћу привреду, а истовремено повећати извоз (у државе које такође штите домаћу привреду)? Да ли Србија може економски да опстане ако не постане члан Европске уније и Нато алијансе и не уведе евро? Да ли Србија може економски да опстане и да се развија ако није члан ни ЕУ ни економске уније коју ствара Русија, или, да ли може да буде неутрална држава која има уговоре и са ЕУ и са Русијом? Ако може у случају А – како може? Ако може у случају Б – како може? Ако не може ни у случају А ни у случају Б, шта је план В? И тако даље и томе слично. Милион и један проблем је потребно решити ако желимо да имамо бољи стандард, а то сви желимо, без обзира колико се међусобно разликујемо и из којих странака да долазимо – сваки грађанин Србије жели да има посао, велику плату или пензију, ауто и кућу, добре путеве и железницу, нове школе, факултете, болнице и породилишта…

Програм владе треба писати пре избора, а не после избора. Надам се да ће се окупити озбиљни, паметни, поштени и храбри људи који ће наћи све одговоре, тј. сва решења. То уместо нас нико са стране неће да уради. Ако се не окупе, не треба да будеш много паметан да би схватио шта нас чека, како ће изгледати живот у Србији у наредним годинама. Они поштени, паметни и способни ће ускоро почети да пакују кофере… и онда ћемо остати без последњег „људског ресурса“.

Сада је 12 и 15. Сат откуцава…

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7IC

Categories: Не само о економији

Tags: Александра Дрецун, Александра Смиљанић, Андреј Јовановић, Владимир Костић, Драгослав Шумарац, Душан Вујовић, Миодраг Костић, Никола Варагић, САНУ, Срђан Вербић