НАТО у Црној Гори – припреме за „Барбаросу II“?
Оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.
Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.
Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе – а овериће – мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.
Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.
А симболички… ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.
Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“
Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.
Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну државу Милогорију.
Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова – 0,5% – Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.
Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.
Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.
„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.
Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ – баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем – који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.
Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да – упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета – карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.
Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру – може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.
Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.
Наслов: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7HX
Categories: Сиви соко
Много тога би требало да нас брине, а највише тактика наших политичких гуруа која се своди на следеће – прави се мртав и не чини ништа.
У Македонији све државе из окружења имају право да делују у свом интересу и активно су укључена у дешавања, али Србија не, то је но-но.
У Црној Гори протести које предводе тзв. српске странке, све ври, али као што рече Андрија Мандић “све европске престонице се оглашавају по том питању, а нама најважнија, Београд, ћути”.
Настављамо са истом тактиком, али заборављамо да насупрот нас није медвед који ће нас само оњушити док лежимо на ледини и наставити својим путем, већ ловац који из непосредне близине испали још један метак у главу ловини, чисто за сваки случај…
Није ништа чудно ово понашање црногораца . Увек су се окретали како ветар дува. И гледали ко ће им дати жита ,а да они не раде. Чак је једном онај злочинац Тито питао злочинца Јову Капичића :”Што сте ви црногорци тако превртљив народ ?” Пример превртљивости су Мило Ђукановић и Секула Дрљевић . Велики Срби ,а онда велики србомрзци . И та прича о њиховом отпору Турцима је велика лаж. Све оно што је погодно за живот у ЦГ (Подгорица , Никшић Бар )било је под Турцима до 1878. Истина било је слободно оно мало крша око Цетиња где ни Турци нису хтели да иду . Док је папа слао жито из Италије доста их је било у римокатоличкој “цркви”,а када због Тридесетогодишњег рата жито није стизало ,одмах су прешли у Православље за време Пећког Патријарха Пајсија Јањевца. Онда су почели Русију да глођу и ево како им сада враћају . У једном писму Владика Данило 1713 . каже :”Црногорци су сваком злу и неправди склони и имају само три идола среброљубље , прељубу и крвопролиће .” Ово најбоље објашњава карактер тој “народа “. Од како су они окупитали Србију 1944. њихови људи нам кроје судбину (Дапчевић, Капичић, Милошевић,Ражнатовић, Караџић ,Тадић ). А да не спомињем да нас је Акександар Карађорђевић уништио својом црногорском мегаломанијом .
Слободане, од људи који су вас уништили својом црногорском мегаломанијом, заборавили сте Стефана Немању, патријарха Арсенија Црнојевића, Арсенија Јовановића Шакабенту, Висариона Љубишу, Стјепана Митрова Љубишу, игумана Мојсија Зечевића, попа Дукљанина, Милоша и Карађорђа, Петра Цетињског, синовца му Рада, Симеона Дајбабског, Григорија Божовића, Петра Бојовића, владику Николаја, Петра Јокића, Марка Миљанова Дрекаловића, Николу Првог, Јанка Вукотића…
И Пајсије Патријарх је “сарађивао с Римом”, као и претходник му Јован… то не значи да је прешао у Римокатолицизам, као ни Црногорци, Брђани и Старохерцеговци.
Кад причате о “превртљивом понашању Црногораца”, не заборавите да поменете и Сашу Пејановића, који је због српства у Подгорици примио метак, као и Гојка Раичевића, Велимира Ераковића, Николу Маловића… и друге редовно батинане, прогањане, препадане и прозиване због своје српске припадности. Не заборавите оне свештенике, Јована Пламенца, Марка Бацковића, оца Гојка Перовића… који се хвале како се, у одбрани српства, не уздају ни у Србију (коју, ето, чине и такви попут вас) , ни у Русију, него у Бога…
И сетите се свега тога кад доследне власти у Београду (у тајној коалицији с онима у Подгорици) буду све то, или нешто слично томе, на свом путу ка ко зна каквим све “интеграцијама”, чиниле с доследним и непревртљивим Србијанцима:)
Ne bi ništa da generalizujemo .****** ***** ***** **** ****** ****. Nisu svi otišli za Titom pa postali njegove najvernije sluge . Nisu svi pobili stare Beograđane, pa uselili se u njihove stanove 1944. Nisu svi otišli u komunističke učitelje, pa trovali decu pedeset godina po Srbiji. Nisu svi ******** potomstvo koje je sada cvet beogradskog NVO sektora (Staša Zajović i Borka Pavićević ). Nisu svi ******* potomstvo koje je bilo cvet beogradskog podzemlja (Ražnatović ,Božović)
Stefan Nemanja je samo rođen u Ribnici ,a otac mu je iz Rasa . Arsenije Čarnojević je svojom politikom ostavio Kosovo i Metohiju prazne da bi se na njih naselili Albanci ,pa ne bi baš njega uzimao kao svetao primer . Petrovići jesu imali divnih ljudi ,ali i oni nisu crnogorci . Oni su poreklom iz Zenice i imali su mnogo problema i muke sa tim plemenima . (Poslanice Svetog Petra Cetinjskog govore o tome )
A što se tiče beogradskih vlasti može se reći da ljudi iz Srbije odavno nisu na vlasti u Beogradu . I sada je personifikacija vlasti čovek iz Bugojna . A ministar unutrašnjih poslova je partizansko unuče. Udbaški unuci u svim strukturama . Odavno potomci ustanika iz 1804 i 1815 . nemaju pravo glasa ,nego glavnu reč vode potomci boraca zločinačkih proleterskih divizija . ( a među njima najviše crnogoraca )
Тачно. Нису сви.
Рођен у Рибници, а отац му је из Раса. А раздаљина између Рибнице и Раса је кудикамо мања од раздаљине између Раса и Београда. Све зависи где повлачите границу, а један велики део Старе Србије је био… па тамо где је Немања рођен.
Први црногорски комунисти су били осветници према београдским властима, које су (у име “црнорукашког” југословенства) након 1918-те прогањале “Косовски култ” у Црној Гори, укидали Видовдан, пуштали Конкордат… Све чиниле да “излече” Црну Гору од српства и оно што ју је водило у ранијим биткама, до уједињења. Један од њих је Никола Поповић (син Крста Поповића, који се, ступајући на пут тероризма, изјаснио за српство, а против “расног уједињења”) , који је, премда је добио име по краљу Николи, првом приликом ступио у комунисте, па и у партизане, јер му је претходно вера у српство подривена, па је мирне душе могао да се врати свом племенском, осветничком импулсу. У Београду су тад живеле све саме “верне слуге” Црногорца Александра, кога је његов ђед (уосталом, кроз Омладину Српску, и самог Пашића) устоличавао у Београду, све сами наткофесионалац, просветитељ и “црвени” демократа, плашио се Црне Горе као последњег рестла немањићке феудалне и ратничке свести. Зашто се данас ситуација преокренула, не можете да сазнате ако за вас историја почиње 45-те, не можете да схватите како и зашто на крају варвари (црногорски мафијаши и удбаши) униште декадентна легла цивилизације (Београд) . Зато што је, пре тога, цивилизација покварила њих.
Петровићи из Његуша нису Црногорци, тачно, као што ни они тополски Петровићи (Карађорђеви) нису Србијанци, него је то све један те исти народ, који се, чувајући крсне славе и сећања на немањићку културу, сељакао с једног подручја на друго, већ према приликама или неприликама. То се односи и на патријарха Арсенија који је, бежећи од зулума, оставио Косово пусто, а оно опет (као и остатак Србије) било насељено из Црне Горе и Старе Херцеговине, тамо где је српски витализам био најизраженији. Ваљда нећете рећи да су Патријарх и владике СПЦ криве за то што је Косово и 99-те остало скоро пусто од Срба.
О проблемима са народом би вероватно сваки српски владар имао шта да каже, али то не говори ни о квалитету оних најквалитетнијих, ни о општој превртљивости или непревртљивости нације као колективитета. То говори о грешној људској природи, испољеној на различите начине.
И каже се “у сваком житу има кукоља”, господине. Не без разлога.
Уредништву.
Колико има увредљивих речи у коментарима “Слободана”? И ви то пуштате. Брутално вређа Црногорце и неке друге, а ви то пуштате. СРАМНО!
Г. Млинаревићу,
Хвала што сте указали. Коментари иду аутоматски, макар ви то знате.
Nisam imao nameru nikoga da vređam . Upotrebio sam reč “nakot” ,jer ju je prvi za “crnogorski narod “upotrebio Arhiepiskop cetinjski još pre deset godina .
I nisam znao da će brat Milan imati razumevanja za ljude koji 1941 odoše za Titom. Za društvo u Srbiji pre 1941. se može naći bezbroj zamerki ,ali ipak nisu zaslužili Dapčevićev teror i divljanje Kapičićević zulumćara 1944.
Plemenska svest ,klanovi i ljudi koji su “svakom zlu i nepravdi skloni ” od tada vladaju Beogradom . Još su komunizmom zatrovani učitelji(kursisti ) crnogorci pedeset godina po Srbiji punili glavu deci da je švercer duvana Sava Kovačević heroj. Sekula Drljević i Milo Đukanović su oličenje “poštenja i časti” Crne Gore. Da nije tako ne bi Milo legalno pobeđivao na svim izborima od 1990. I ne bi na Cetinju danas živele veće ustaše nego u Čapljini . Budimo realni i iskreni . Sve ono što je valjalo u CG stradalo je sa Đurišićem,ono malo što je ostalo danas se okuplja po katakombama sa Mitropolitom Amfilohijem i pitanje je dana kada će početi da ih zatvaraju i progone jer su velika manjina . Većina je sa Milom
Е па у овом Вашем коментару се са већином ствари слажем:) И не, немам никакво разумевање за Дапчевића, Дрљевића, Капичића и сличне.
Тачно је да већина, у најмању руку, није довољно против Мила, али квалитет готово никад није на страни већине, брате Слободане.
Није нимало чудно, да извесни српски изроди и издајници, који као индуске касте преко двеста година представљају у геосрбијанским и црногорским паланкама, безбожну, трулу буржоаско-комунистичку , антисрбску, деструктивну, субверзивну, реакционарну и тз. „просвећену елиту“ и пету колону бечко-берлинских марксиста, бундиста, фабијанаца, бољшевика, западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, парамилитарних идолатриста-окултиста, гностика и ритуалиста , да и данас оспоравају српски идентитет Светосавској Црној Гори…
Од посебног значаја је књига Љубе Ненадовића, коју је објавио под насловом „Писма из Италије“ у којој је забележио Његошев одговор енглеском Лорду у Напуљу, који дословно гласи:
“…Моји су стихови сви жалосни ја их више не пишем! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овде лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али немогу да умилостиве вас, хришћане’. – Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: ‘Жао господару што тај Инглез хоће да иде’. Лорд је после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли владику да му за спомен напише отприлике то што је тада казао. Владика му одговори: ‘У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу’…” (Види: Љубомир П. Ненадовић, Писма из Италије, Београд, 1950, стр. 28; Исто: Јеремија Живановић, Примери нове књижевности, Београд, 1921, стр.185-186 ).
Уредништву.
Колико је пута ЦИТАТОЛОГ, пре сваког цитата, написао: “Није нимало чудно, да извесни српски изроди и издајници, који као индуске касте преко двеста година представљају у геосрбијанским и црногорским паланкама, безбожну, трулу буржоаско-комунистичку , антисрбску, деструктивну, субверзивну, реакционарну и тз. „просвећену елиту“ и пету колону бечко-берлинских марксиста, бундиста, фабијанаца, бољшевика, западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, парамилитарних идолатриста-окултиста, гностика и ритуалиста , да и данас оспоравају српски идентитет Светосавској Црној Гори…”, или нешто сасвим слично?
Зар то није увредљиво и то на општем нивоу. Никада ни опоменут није био, а цитирани почетак се појављује у сваком његовом коментару? У цитираном тексту је јасно написао, да мисли на све Србе, који су у последњих ДВЕ СТОТИНА владали Србијом. И ником ништа! Он је тај ЗНАЛАЦ и НАУЧНИК, који одређује, ко су “извесни српски изроди и издајници”!? И сада, ако бих ја саопштио шта мислим о Цитатологу, било би увредљиво? Или о неком СЛОБОДАН, који читав народ вређа?
Господине Млинаревићу, та ја нигде не видех да мисли на све Србе који “су владали Србијом”. Ја видим да човек покушава да нам скрене пажњу како су, кроз које особе и у којој мери глобалистичке управљачке структуре утицале на управљање српским народом. Ја сам му захвалан на подацима које износи, а свако од нас може да сложи коцкице како уме и како жели.
Оде коментар пре времена, ево допуне:
Поздрављам Вас и желим свако добро од Бога
@Јован Илијин
Ако неко у сваком коменару понавља једно те исто и позива се, на цитате из разно разних писанија, чуди ме, да не примећујете, да пирча о томе, да му никакви Срби нису по вољи. Ни они ондашњи, ни ови садашњи. А оплео је и оне у међувремену. Прегледајте ЦИТАТОЛОГОВЕ коментаре уназад, па верујем, да ћете се сложити са мном.
Написао је “да извесни српски изроди и издајници, који као индуске касте преко двеста година представљају у геосрбијанским и црногорским паланкама,…”, ако то Вама ништа незначи, мени јасно указује, да неки АНОНИМУС пљује по мсвему српском.
Изванредан чланак г. Небојше Малића.
Овде је корисно подсетити се на један чланак војводе Момчила Р. Ђујића, који је објављен у априлу 1949. године у „Динарском Гласнику“, где дословно стоји:
„Српском народу који је сву своју славу и величину доживео кроз хришћанство, највише је потребан повратак Христов у његову кућу. Већ два века безбожни, „просвећени“ одроди српски бичем су изгонили сина Божијега из народног српског дома. Данас је тај дом у пуној власти сатане. Нема српског спаса, без поновног усвајања науке Христове. Срби морају да крваво окају грехове дедова, отаца и унука који су отворили врата народне заједнице да кроз њих несметано у земљу св. Саве и свих српских светитеља умаршира Тито и црвени крволоци…
Нема народног ослобођења и народне среће док се сатанско семе зла не искорени у душама свих савремених Срба. Огњишта српска морају поново постати домаћи српски, у краљевском двору, у свим олтари васкрслога Господа. Сви послови у школским и васпитним установама, на њиви сељаковој у колиби чобанској морају отпочињати призивом имена Божијег и провером свукупне народне делатности моралним заповестима јеванђеља. Тако ће се Срби једино вратити себи и својој срећи. Без поновног ускрса Христовог у свеукупном животу српском нема више Србима спаса, као што га нема ни осталим народима света, који нису још доживели сву страхоту зла у којег је запао српски народ.
Српски борци са Динаре су у име Христове битке водили и у Његово име у бели свет пошли да би се у то исто име у слободну земљу вратили. Они знају да једини услов истинског српског ускрса и пуног народног препорода и одлучно спровођење у живот свих Срба проповеди Исуса Христа, чије васкрсење ових дана слави сав слободни хришћански свет. И, ако се од српских бораца из рата и револуције тражи данас да се изјасне за одређени програм о утврђењу будућег живота нашег народа, они ће одлучно и једногласно моћи да укажу само на један и основни свој програм. Он је изражен у непоклебивој одлуци српског народа, да се врати, после страшних лутања и беспућа, једином путу Српске праве слободе и величине – путу васкрслог Господа Христа…“ (Види: Војвода Момчило Р. Ђујић, Изјава.., „Динарски Гласник“, Орган српских бораца са Динаре, Год, V, Бр. IV, Париз, Април 1949).
Надаље, недавно је публикован чланак Драгомира Анђелковића под насловом „О Кочи Поповићу и српској историјској (не)свести“ у којем аутор говори ко је у ствари био Коча Поповић.
Имајући у виду да је нацифашистички сарадник, бечко-берлински марксиста-баљезгар, натофил и антисрбин Коча Поповић (1908-1992) био представник реакционарног, субверзивног, деструктивног, интернационалног, београдског антисрбског естаблишмента и Брозовог интермариумског, великохрватског, робовласничког и троцкистичко-комунистичког режима, иначе цинцарског порекла. Учествовао је у Шпанском грађанском рату од 1937 до 1939. године. По завршеном грађанском рату вратио се у септембру 1939. године са извесном групом југословенских троцкиста у Југославију (1). За време покретања тз. буржоаско-демократске револуције у Србији у јулу 1941. године, која је била само нагли прелаз у Брозову великохрватску троцкистичко-комунистичку револуцију, придружио се Небојши Јерковићу и Данилу Лекићу.
Из тих дана датираjу стравични комунистички злочини над српским родољубима у Србији, који су таксирани као „кулаци“. Да би Брозови комунисти-троцкисти доказали своју верност парији, убијали су и своју браћу и своје очеве. Поменули бисмо случај Богољуба Манчића из мачванског села Засавице, који је добио наредбу од Јерковића, Лекића и Поповића да убије свога рођеног оца, сеоског млинара – „кулака“, зато што је био отворени непријатељ тз. народноослободилачке борбе и што је под окупацијом наставио да меље жито. Манчић је после дужег колебања и размишљања, будући да је била у питању његова глава, ако не изврши задатак старешинског кадра, који га је свесно увукао у разне друге злочине, ово и учинио. Отишао је са партијском тројком у своје село Засавицу, опколио кућу свога оца, којег је затекао на спавању и лично га убио из пиштоља, затим му одсекао главу, насолио и ставио у зобницу, однео и предао Јерковићу, Лекићу и Поповићу. Игром случаја, приликом немачке потере Богољуб Манчић је ухваћен и спроведен у логор у Шапцу. Цео овај случај је признао и детаљно описао пред полицијским иследником.
У току Другог светског рата, Поповић је као Брозов и Рибарев слуга и нацифашистички сарадник водио између осталих, партизанске преговоре у Загребу са хрватским усташама и немачким окупаторима у име ЦК и Врховног штаба (2).
Ваља потсетити се и на Поповићев интервју из 1991. године, који је дао Дину Фрескобалдију у својој вили у Дубровнику за италијански лист „Венерди“, у којем дословно стоји:
„На питање куда иде Југославија и да ли је ЦИА у праву кад прогнозира грађански рат у земљи, Коча Поповић одговара: ‘Ситуација је катастрофална. Сви бивши комунисти су за читав век у заостатку за Западом… Ја сам рођен у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата. Срби су остали на грађанском и културном нивоу од пре сто година! Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се отцепе’…“ (Види: С. А. Кочино мишљење о Србима, „Политика“, 16. јануар 1991).
(1) Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, „Под заставом интернационализма“, Орган југословењнских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10, 1.Х.1949).
(2)Види: Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5.Х.1949).
@Душан Буковић
Несрећни ЦИТАТОЛОГ и даље бесомучно тера своју причу и у томе је изгубио сваки однос према моралу, на који се позива. Па тако пише:”Манчић је после дужег колебања и размишљања, будући да је била у питању његова глава, ако не изврши задатак старешинског кадра, који га је свесно увукао у разне друге злочине, ово и учинио. Отишао је са партијском тројком у своје село Засавицу, опколио кућу свога оца, којег је затекао на спавању и лично га убио из пиштоља, затим му одсекао главу, насолио и ставио у зобницу, однео и предао Јерковићу, Лекићу и Поповићу.” И сада би, ми остали, требало да закључимо и нешто верујемо човеку, који је сопственом оцу одсекао главу!!!!???? Матора дртина на основу исказа несрећника, који је убио сопственог оца, сав терет тога чина ставља на терет “комунистима”? Несрећниче, да ли би ти убио оца и одсекао му главу, да ти неко нареди? Ја знам, да то никада не бих урадио, а ти?
Могуће је,да бих убио оца, али сигурно му не бих одсекао главу, насолио и ставио у зобницу. Уосталом, такву невероватну будалаштину, коју је испричао неки несрећник, само и искључиво ЦИТАТОЛОГ може да злоупотребљава у доказивању својих фикс идеја. Питам те, где су твоји, ти и остали били у та несрећна времена? Злоупотребљаваш и Ђујића, који је гаће крварио за Србе, па има право, да каже све то што цитираш. Немој се скривати иза туђих дела и цитата, испричај нам нешто о себи. Где си био када је грмило?
“Било је момената кад је Кнежевина Србија изгледала као проста играчка страних интриганата” – Слободан Б. Јовановић
Лапсус!
„Било је момената кад је Кнежевина Србија изгледала као проста играчка страних интриганата“ – Слободан В. Јовановић
U oba svetska rata Evropa je bila podeljena i posvadjana. I mi, Juzni Sloveni, bili smo podeljeni, medjusobno smo ratovali i to preskupo platili.
Danas je sve drugacije. Osim nekoliko malih zemalja na Balkanu, Evropa je ujedinjena. U njoj vlada mir i ona je najjaca ekonomska celina na svetu.
Crna Gora pripada Evropi. Ona zeli i treba da udje u Evropsku Uniju.
Ako je cena ulaska ulazak u NATO, cena je skupa ali obavezujuca.
Ne vidim zasto se to naziva RASRBLJAVANJE CRNE GORE, jer tim putem ce verovatno uskoro i Srbija. Drugog puta nema.
Ne vidim zasto se to naziva RASRBLJAVANJE CRNE GORE, jer tim putem ce verovatno uskoro i Srbija. Drugog puta nema.
Другог пута нема за натовско-окупаторске под***не муве, издајнике, и ништа-људе.
Ulaz u EU bi nam doneo
– mir. Od 1945 god u Eu nije bilo rata i nece ga ni biti
– euro. Prijatno je imati stabilan i u celom svetu cenjen novac
– institucije : pravosudje, zakonodavstvo i policiju na evropskom nivou.
– slobodno kretanje i rad u celoj uniji
– sve drzave oko nas su ili vec u EU ili zele da u nju sto pre udju.
Хахаха, деда Ђоле, уз дужно поштовање, није дуго слушао вести из Европске уније!
@Mилан Дујовић
Видим, да сте скоро почели да пратите овај сајт. Дедађоле, чувени ЛАТИНИЧАР је најобичнији провокатор. Више пута сам постављао питање, зашто сајт који претендује, да буде православни и да брани интересе Срба и Србије дозвољава том лику, да врши сталне провокације. Нажалост, ни уредништво ни коментатори нису подржали моју идеју, да ЛАТИНИЧАРА и провокатора треба ИГНОРИСАТИ. И то више пута и на све могуће начине. Пустите ЛАТИНИЧАРА да прича своју причу и то анонимно. Бесмислено, је да сте рекли, “уз дужно поштовање”. Нема поштовања за ЛАТИНИЧАРЕ и провокаторе.