Епископ Јован (Пурић)

Српски медији у западном власништву и пред овогодишњи редовни мајски Сабор благовремено су кренули у припрему саборског „терена“ по Хитлеровој стратегији спржене земље. Према списку проскрибованих владика, где су се нашли сви „тврдоглави противници модернизма и новотарења“ дошао је ред и на владику нишког Јована (Пурића). Реч је о епископу ломљеном у претходних годину дана, откада је на прошлогодишњем Сабору привремено уклоњен са нишке епископске катедре. По свој прилици је требало да прође година да се у одсуству доказа „тврдоглави“ епископ сломи. Јавност је обавештена да је непритиснут годинама и болешћу на свој захтев разрешен.

ОПТУЖБЕ ДЕЖУРНИХ МЕДИЈА

Можда ће једнога дана неки историчар Српске цркве утврдити да је прозападна инквизиторска машинерија која је своју намеру „случајно“ исцрпела у чувеном списку херцеговачког епископа Григорија, оптуживала владике по принципу по коме су САД оптужиле Садама Хусеина за хемијско оружје, а да на крају оружја, односно епископских кривица није ни било. Догодио се само један рат, у овом случају рат против Српске цркве у окупираној постоктобарској Србији, а глас лицемерне колаборационистичке мањине остао је исписан у памфлетима и оптужбама дежурних медијских опадача Српске цркве.

Како у разговору за „Печат“ истиче ђакон Ненад Илић, парадоксална је чињеница да су се код нас према епископату доскора толерисали много озбиљнији промашаји у испуњавању основне мисије Цркве и лични преступи, а сада је одједном све сведено на финансијске и административне прекршаје и почеле су ротације као на берзи.

Као да Црква треба у очима јавности да постане пре свега корпорација. И као свака корпорација мора редовно да се ослобађа неуспешних или непоштених менаџера. То је прави скандал. Није у историји Цркве никад било идилично, али овакво банализовање њене слике је недопустиво. Пошто је иначе одавно познато фолклорно гунђање народа на давање свештенству, чини се као да је неки маркетиншки стручњак непријатеља Цркве осмислио кампању о финансијским малверзацијама. А многи у Цркви су је из разних разлога прихватили. И те како има шта да се примети појединим владикама. И они су људи, а не идоли. И не би никакав проблем био да се расправе, па и сукоби воде око нечега што слаби улогу и мисију Цркве. Насупрот. То би донело и њено јачање. Овако – видимо шта се дешава. Држава је овде са кратким прекидима све време тежила да контролише Цркву, као неког ко ограничава слободу властодржаца. То није ништа ново. Од деветнаестог века наовамо за то има много примера. Али Цркви је било лакше са туђом него са ’својом’ државом која је у великој мери контролисана и диригована са стране. У таквој ситуацији тешко је установити одакле се заправо акција против Цркве води.“

Ђакон Ненад Илић

Коментаришући везу између медијских пашквила и чињенице да живимо у времену великих историјских и судбинских искушења која се налазе пред српским народом, ђакон Ненад Илић напомиње да не можемо а да не помислимо да се ради о систематском даљем слабљењу српског народа и његових држава и да многи из Цркве то несвесно или не дај Боже свесно потпомажу.

„Да Срби долазеће време дочекају без установе са највећим духовним, кадровским, материјалним и сваким другим потенцијалом, циљ је скоро свима који нису Срби и одани грађани Србије. Живот је борба. Рат је непрекидан и ту нема милости. Освајају се и територије и ресурси и душе, поготово међу државама и наднационалним корпорацијама нема много сентименталности. Заблуда многих који су расли у Југославији је да ’рата неће бити’, а он се никако не прекида. А ми то гледамо, бистримо политику, и све време глумимо пацифисте у свим врстама рата. Од оружаног, до економског, културног. На своју штету, док скроз не пропаднемо.“

НЕСТАНАК ПЕРСОНАЛНОГ ДОСИЈЕА

Пошто ни у случају епископа нишког Јована медијски напаковане оптужбе које су по свему судећи чиниле основу истраге од стране Синода нису доказане у црквеносудском поступку, остале су да буду клевете против једног епископа, али и целе Српске цркве. Суочен с тим, православни Србин може себи да поставља бројна питања: Да ли је владика Јован, ученик митрополита петроградског Јована, смењен због својих ставова о патријарху Павлу, који му је био духовник и узор кога треба следити у животу и раду СПЦ, нарочито се залажући за поштовање предањског литургијског поретка о коме је највише писао управо патријарх Павле? Да ли је уклањањем духовног чеда патријарха Павла заправо показана права намера појединих кругова да се обрачунају са духовним наслеђем најомиљенијег српског патријарха, док истовремено у јавности популаришу његово име и дело? Да ли је на његову смену утицало то што је 2013, у доба прославе годишњице Миланског едикта, одбио да се сретне са битним ватикански кардиналом Анђелом Соданом, који је дошао да служи мису у Нишу?

Има ли, најзад, његова смена везе са случајем оца Радомира Поповића, једног од најугледнијих теолога СПЦ, који је недавно у медијима оклеветан као кривац за нестанак злата и сребра из цркве Свете Ружице, а чији је прогон започет пре неку годину уклањањем са места професора Црквеног права са Правног факултета Универзитета у Београду да би на то место био доведен подобнији и некоме милији предавач из Крагујевца. Наиме, смењени владика Јован и оклеветани отац Радомир Поповић били су (а више нису) професори и главни браниоци Академије за уметност и конзервацију, оне која је у јавност доспела када је из досијеа смењеног владике Јована нестала диплома чију су аутентичност оспоравали опскурни унутарцрквени тужиоци и прогонитељи.

Тако је један од најплоднијих писаца међу српским владикама, аутор низа значајних књига, почев од студија о Христу и Богородици у Светом предању Цркве, преко обимног дела о симболима Православне цркве, до књиге и ТВ серије о литургији, оптужен од инквизитора да је покрао самог себе.

Правни историчар др Зоран Чворовић сматра да је лакше поверовати у то да је нека завереничка група заштићена од стране појединаца у Синоду из персоналног досијеа архива Академије за рестаурацију украла диплому претходно маркираног за одстрел епископа нишког, него да је он то сам учинио. У прилог томе говори чињеница да нико од црквених власти није пријавио извршење кривичног дела надлежном тужилаштву или полицији из чега произлази да се штитило треће лице, а не већ у јавности жигосани владика нишки.

СВЕШТЕНИЧКА МАШИНЕРИЈА

Друго важно питање у случају разрешења владике Јована јесте злоупотреба свештенства у циљу смене неподобних владика.

„У случају владике Јована, пред прошлогодишњи мајски Сабор активирана је раније опробана машинерија свештеника-тужилаца који су оптуживали сопственог епископа. Њихове оптужбе су најпре представљале материјал за медијске клевете, а онда су у новој форми коришћене од стране синодских истражитеља као претња саборским судом.

Тако су свештеници – уротници и у случају смена владика Артемија, Георгија, Филарета и Јована – чинили тешке црквене преступе завере и побуне против власти законитог епископа санкционисане 18. правилом Четвртог Васељенског сабора, 34. правилом Трулског сабора и 17. чланом Кривичних правила СПЦ. Јер према 13. правилу Првог- другог Цариградског помесног Сабора свештеници су дужни да буду послушни свом епископу све док он не би био на основу спроведеног, ваљаног црквеносудског поступка разрешен саборном црквеносудском пресудом. Да су тајни унутарцрквени иследници стигматизованих владика отишли предалеко, показује случај одавно без суда у јавности осуђеног владике банатског Никанора. Синод је између осталог испитивао кривицу овог епископа на основу оптужби свештеника коме је претходни поступак одузео било какав кредибилитет, а која се према 75. правилу Светих Апостола тражи за тужиоца против једног епископа. Реч је о свештенику који је државном суду тужио за мобинг свог епископа, чиме се огрешио о древно црквено правило да ниједан клирик у спору са другим клириком не сме да предмет истог изнесе пред државни суд, како је то још апостол Павле упутио чланове Коринћанске хришћанске општине својом посланицом. Овим је учињен опасан преседан, кога чини ми се нису свесни прогонитељи у јерархији Српске цркве владике Никанора којим се отвара могућност световној власти да путем суда или другог органа мешетари и кадрира унутар наше цркве. Уосталом и свештеници-уротници и архијереји тужиоци свога брата (или њих седам досад смењених) у стању опијености обећаном моћи по свој прилици нису свесни да служе остварењу евроатлантског циља лишавања самосталности Српске цркве.“

Др Зоран Чворовић

Пуштање у јавност најтежих оптужби против појединих епископа које потом нису доказане или оповргнуте у црквеносудком поступку, имало је за циљ урушавање моралног лика јерархије Српске цркве и њено изједначавање са моралним ништавилом папске курије. Уместо да се одвоји кукољ посејан у време официјалног атеизма од жита, напомиње Чворовић, овако је после 5. октобра у истом пакету у коме се доводи у питање морални ауторитет војске или просвете стављен под знак питања и морални ауторитет установе која је родила српску етику.

ЕВРОПСКИ РАСКОЛ  БУГАРСКЕ ЦРКВЕ

Подсетимо да је западна псеудоимперија пред петооктобарски државни удар имала јасан план за десуверенизацију и окупацију Србије, али и разградњу установа чувара националног идентитета. Упоредо са физичком окупацијом земље спроводила се, корак по корак, и њена духовна окупација.

„Упоредо са тим“, као тврди Чворовић, „православни српски народ се саблажњавао праксом молитвеног општења са јеретицима под фирмом глобалистичког екуменистичког дијалога. Истовремено модернисти су све гласније најављивали огорчену борбу против етнофилије у Српској цркви кидишући на сваку везу српског и православног, па и на само име Цркве. Уз то поједини моћни кругови, противници наводне етнофилије, обрушили су се на организационо јединство СПЦ тежећи да у будућности нашу цркву претворе у конфедерацију самосталних митрополија чије би се границе поклапале са границама НАТО државоликих балканских творевина на српској историјској територији.“

Из данашњег угла је јасно да је западна империја имала исти циљ када је у питању српска политичка и црквена сфера. Као што се српска држава после 5. октобра територијално растакала, губила свој национални идентитет и политичко кадровску самосталност, тако је у постпетооктобарској епохи у СПЦ извођена њена организациона демонтажа, духовно слабљење, национално обезличавање и политичко кадрирање.

По Чворовићу, када је у питању позиција СПЦ у условима постпетооктобарске окупације, врло је поучно оно што се догодило са Бугарском црквом после бугарског 5. октобра 1990. Тада су под изговором да желе да изврше чишћење БЦ од архијереја и свештеника које су доводили у везу са комунистичком Службом безбедности, представници прозападне Коалиције савеза демократских снага на челу са Жељом Желевим тражили формирање новог демократског Синода.

„Главни заговорник лустрације БЦ био је јеромонах Христофор, иначе члан Савеза демократских снага. Захтев за лустрацију јерархије БЦ био је усмерен против патријарха Максима, чији избор су оспоравали његови противкандидати из 1971 – митрополити Пимен, Пајсије и Јосиф. Они су патријарха Максима оптуживали да је изабран уз помоћ режима Тодора Живкова и тако себе кандидовали за језгро новог демократског Синода. Противно европским вредностима на које су се позивали, а пре свега противно принципу секуларизма и слободе вероисповести, бугарски Европејци су се драстично мешали у унутарцрквене ствари, подстичући раскол и то пре свега тако што је Дирекција за вероисповести 1992. као јединог законитог представника православне вероисповести признала Синод расколника. Ствари су се промениле када је 2002. Виши административни суд поништио одлуку Дирекције за вероисповести и према новом закону као једину закониту православну цркву регистровао званичну БПЦ на челу са патријархом Максимом.“

„Приликом Бугарског раскола своје тежње“, каже Чворовић, „показали су, с једне стране ЕУ, а с друге фанариотски кругови и њихов заступник цариградски патријарх Вартоломеј. Брисел је свој однос према расколу приказао кроз пресуду Европског суда за људска права из 2010, донетој по жалби расколничког Синода а после признања Бугарској цркви од стране бугарског суда својства јединог законитог представника православља у Бугарској. Европски суд је својом пресудом обавезао бугарску државу да региструје расколнички Синод, а да се из буџета државе расколницима исплати на име моралне штете због повреде права на слободу вероисповести 50.000 евра.“

ПРАВДА ПО ВАРТОЛОМЕЈУ

Решење су покушали да нађу челници помесних православних цркава који су се окупили у Софији септембра и октобра 1998. Занимљиво је, указује Чворовић, да су се представници помесних православних цркава поделили у два табора у вези односа према расколницима, односно признања расколничких епископских хиротонија приликом њиховог поновног покајног примања у званичну Цркву. Патријарх руски Алексеј и српски Павле били су за то да се расколницима не признају јерархијски чинови стечени током периода раскола, док је патријарх цариградски Вартоломеј био за то да се покајаним расколницима признају чинови.

„Иза строгости коју су према расколницима показали руски и српски патријарх стоји искуство са искушењима раскола са којима су се ове цркве суочавале у Македонији, Црној Гори и Украјини. С друге стране, у толерантну позицију цариградског патријарха према расколницима треба укалкулисати древну праксу и рачуницу Цариградске патријаршије да користи расколе унутар помесних православних цркава ради њиховог слабљења не би ли наметнула своју политику источног папизма. Међуратни случај Финске и данашњи Украјине показују да се фанариотски кругови нису одрекли те своје политике и да је то један од разлога што је Вартоломеј показивао снисхођење према бугарским расколницима.“

Искуство бугарског раскола и улоге коју су у њему имали главни „играчи“ политичког и религиозног глобализма, Брисел и Цариград, показују пред каквом опасношћу се налази српски православни народ бранећи веру отаца и канонски поредак Цркве Светог Саве.

„С једне стране, обавеза је сваког православног да ревносно и неућутало брани чистоту православне вере и осуђује њено кривотворење и нарушавање канонског поретка, али та борба се може водити само у оквирима Цркве ма како поступци појединих архијереја деловали саблажњиво. Оквир борбе не одређујемо ми сами већ нам га је одредио творац и глава Цркве, Богочовек Христос. При томе свесни смо да је ситуација у Србији утолико тежа што за разлику од Бугарске, о чему сведоче и активности пред престојећи Сабор на Криту, говори да се апостасија инфилтрирала у врху јерархије српске Цркве“, каже Чворовић.

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

Теми Сабора на Криту српски теолог архимандрит др Никодим Богосављевић посветио је књигу „Свети и велики сабор 2016/ Саборност, припрема, носиоци, критика и превод докумената“. Ова књига је најпотпуније излагање тематике Сабора на Криту не само у СПЦ него и на нивоу светског православља. Отац Никодим се бави темом саборности у Цркви, указујући да је саборност и у простору, и у времену, и да значи јединство у вери са свима светима од оснивања Цркве до есхатона. За разлику од римокатолицизма, које исповеда незаблудивост „намесника Христовог на земљи“, папе, по речима Владике Николаја – православни „папа“ је Дух свети, који руководи Свете оце на помесним и васељенским саборима. Он указује на покушај Цариградске патријаршије у 20. веку (све до данас, преко својих кључних теолога – идеолога Јована Зизјуласа и Власија Фидаса), да уведе „источни папизам“, на шта има претензије и на овом Сабору на Криту. С друге стране, ђакон Илић сматра да су атмосфера сумњичења и параноичне идеје о томе шта ће се десити на предстојећем Великом Сабору потпуно нездраве. Ако цела Црква не прихвати одлуке било ког Сабора, сматра он, његове одлуке не вреде. Тако је било увек у историји Цркве./…/

Извесно је да ће после одлука Критског сабора бити много јасније куда иде светско православље, али и ко је и зашто вршио чистке епископа у последњих шест година у Српској цркви. Ове истине ма како болне биле не би смеле да раслабе и распарчају српски православни фронт, нити Срби смеју да дозволе тај луксуз да туђину оставе своју Цркву као што су му оставили војску, политику и економију, правећи некакве нове фронтове ван оног који нам је оставио Свети Сава.

Извор: Печат

Наслов и опрема: Стање ствари

(Борба за веру, 27. 5. 2016)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7GN

Categories: Преносимо

Tags: Зоран Чворовић, Наташа Јовановић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), епископ Јован (Пурић), ђакон Ненад Илић