Приказ књиге Кевина Овендена „Сириза у лавиринту“, IM Production, Београд 2016, преводилац Матија Меденица
Насловна страна књиге
Међу многобројним делима Карла Маркса поједини истраживачи његове мисли као најуспелије анализе друштвених и политичких збивања не издвајају његове обимне списе из политичке економије већ Класне борбе у Француској (1850) и Осамнаести бример Луја Наполеона (1852) – дела на граници историјске анализе и новинског извештавања. У њима је Маркс, удубљен у реална догађања, удаљен од једнодимензионалних и сведених модела из теоријских дела истанчано, са дозом благе ироније, приказивао узавреле и сложене политичке процесе.
Кевин Овенден, британски новинар левичарског опредељења, носио се по свој прилици сличним замислима када је писао ову књигу. Он је као новинар и левичарски активиста имао прилике да прати друштвена и политичка збивања у Грчкој претходних неколико деценија – то интересовање кулминирало је прошлогодишњим вишемесечним праћењем успона радикално леве коалиције Сириза и њеним (сада се то слободно може рећи) неуспехом да за Грчку испослује значајно боље услове финансијског ангажмана са Тројком кредитора.
Грчка је током неколико месеци прошле године била централна тачка глобалног интересовања. Тај тренд био је присутан и у Србији – како и не би када је реч било о левичарском отпору међународним финансијским институцијама оличеним у немачким званичницима (симболично канцеларки Ангели Меркел) и то још у братској, православној Грчкој. Међутим, убрзо после постизања договора са кредиторима Грчка је готово ишчезла са радара јавности – у српским медијима појављује се углавном само у вези са текућом избегличком кризом.
Сириза у лавиринту не прати само прошлогодишња дешавања већ пружа увид – са експлицитно левичарских позиција – у развој политичких прилика у Грчкој у другој половини 20. века. Кевин Овенден притом није дистанциран у односу на актере о којима пише – његове симпатије су отворено и непоколебљиво на страни Сиризе и њеног лидера Алексиса Ципраса (Јанус Варуфакис који је краткотрајно обављао дужност министра финансија није му толико симпатичан, можда јер долази из редова умерене а не радикалне левице). Текст књиге делује двослојан – један слој је приказ политичких догађаја који су се одиграли у Грчкој и историјска позадина тих збивања а други слој је њихова левичарска анализа. Тај други, аналитички слој, иако написан тешким, готово претенциозним стилом, даје врло интересантан увид у политичке погледе савремене европске левице.
Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Алексис Ципрас (Фото: АП)
Овенден значајну пажњу посвећује слабљењу партија естаблишмента, левог и десног центра, које су обележиле грчку политику од пада хунте 1974. године због њихове неспособности да се носе са финансијском кризом која је тешко погодила југ Европе. Упоредо је испраћен успон и развој грчке левице од студентског и синдикалног покрета, преко традиционалних левичарских партија до Сиризе. Прилично детаљно приказан је и злослутни Минотаур крајње деснице. Очекивано, највећи део књиге посвећен је изборима из фебруара 2015. године, потоњим преговорима са кредиторима, референдумском Не и на крају попуштању.
Сиризина политика од изборне победе до постреферендумске капитулације показује како тактички уступци постају пут у стратешку предају (стр. 130). Укратко, Грчка се нашла у позицији да за транше новца од „бејлаута“ – дављеничког зајма за измиривање текућих обавеза – води преговоре у којима је главни услов реструктурирање јавне потрошње. Ципрас и његови гласачи веровали су, по свој прилици, да могу да испослују повољније услове у овим преговорима. Притом, Сиризини економисти показали су се неспремни за предузимање оштријих мера – попут преузимања банака иако Влада има велики удео у банкарском сектору – и тиме су се узложили опасности да противничка страна опструира и конвенционалне финансијске методе. Тако је Европска централна банка онемогућила грчким банкама да издају краткорочне обвезнице Владе што је иначе прилично раширена пракса а хитно повлачење средстава из европских фондова могло је да се користи само за одржавање пословних приватних банака, не и за јавне издатке.
Кевин Овенден
У оваквој констелацији снага петомесечни преговори који су уследили били су за Ципраса куповина времена – али се убрзо поставило кључно питање за шта се уопште купује време? Краткотрајни раст антинемачког расположења у вези са исплатом ратних репарација из Другог светског рата није довео ни до каквог правног, дипломатског или агитационог притиска (стр. 99). Подједнако безначајан учинак имало је и Сиризино тобожње окретање Русији које је симболично кулминирало Ципрасовом посетом Москви на дан победе.
Уследио је референдум који је Ципрас расписао као тактички потез – потез који му је дао политичка овлашћења несразмерна његовој политичкој снази. Преговарачка ситуација је у међувремену постала још тежа. Како је један синдикалац из пирејске луке приметио после изгласавања не на референдуму: Ово није само велика победа. Она је превелика. Превелика за оне који би пристали на капитулацију.
Међутим, Ципрас није имао много избора – мање од осам дана од референдума у Бриселу је прихватио споразум који су његови помоћници вече пре тога прогласили за понижавајућ и неприхватљив.
Овенденова књига је пре свега врло информативно сведочанство о овим догађајима. Оно што је можда политички занимљивије је слика идеја које обликују савремену европску левицу а које можда могу да објасне Сиризино брзо укалупљивање у прилично ортодоксну економску политику коју је претходно критиковала. Сириза једноставно није била спремана за радикално оштар искорак из монетарне уније у коју се Грчка уплела. Свој леви радикализам била је спремна да користи искључиво као тактичко средство преговарајући у оним оквирима које су поставиле претходне Владе. Очекивања да ће се у оквирима постојећег система кроз преговоре наћи значајно боље решење показала су се као илузорна.
Кевин Овенден (лево) и преводилац књиге Матија Меденица на промоцији у београдском Дому омладине
Изгледа да Овенден гаји симпатије према оваквом приступу. Евро је тако за њега пројекат 21. века иако, кроз умањивање економског суверенитета, неизбежно фаворизује богатије западноевропске економије. Политика штедње која долази из истих кабинета је, међутим, ретроградна и неприхватљива.
Како онда уклопити ову идеолошку приврженост евроинтеграцијама и истовремено се супротстављати наметнутој монетарној политици? Овенден не даје јасан одговор али се он може наслутити – у питању је очекивање да ће слични покрети преокренути ситуацију широм Европе. Ипак ово очекивање показало се за сада као узалудно. Овенден је, попут многих левичара очараних тзв. мувментизмом, занемарио да је политика – нарочито у одсудним тренуцима – пре однос снага него аргумената. Сиризини лидери су очито то прекасно схватили.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7G2