Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо „логораши“, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице
ЗАВЕТНЕ РЕЧИ ЖАРКА ВИДОВИЋА
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
КО ЈЕ ОТИШАО?
У навечерје празника Преноса моштију Светога Саве и Праведнога Јова Многострадалнога, маја месеца 2016. године Господње, у свом стану у Београду, у Господу је уснуо Жарко Видовић, сунчано име србско – Жарко од жара љубави и чисте светлости ума, срца и душе, и Видовић од Вида србског Видовдана („Видовдане, мој очињи виде, / Тобом видим што други не виде“, како каже песма ). У Небеску Србију отишао је достојни син Светога Саве и Светога кнеза Лазара, мислилац србског завета, један од најизворнијих философа које је Србство дало човечанству. Како је за Марка С. Марковића сведочио владика будимски Данило, ученост Жарка Видовића била је окађена светињом, и њоме смо се хранили у „зло доба, у гладне године“, враћајући се Христу после вишедеценијског лутања по, како рече Свети Николај Жички, „њивама глади“. Дан пре свог упокојења, деда Жаре (тако смо га од милоште звали, ми, срећни што смо га упознали у свету овом који је „тирјан тирјанину, а камоли души благородној“) је напунио деведесет и пет година земног постојања, и, као Праведни Јов, чија се судбина и на њему одразила (јер је био славитељ Бога у најтежим околностима својим и свога народа), отишао је са овог света „стар и сит живота“ (Јов 42,17), видевши, пред крај, да су многи и многи схватили шта нам је поручивао са висина свог човештва и из дубина свога смирења.
О, волели смо га! Много, много! Њега, који је, попут игумана Стефана из „Вијенца“, знао да је „плакање пјесна са сузама“ и да „воскресења не бива без смрти“ и да „над овом грдном мјешавином,/ опет умна сила торжествује“. Око њега су се ломили светови, Србство је тонуло у море крви, страдања су се, као пламенови, до небеса дизала – а он је видео Христа, Који је Смисао човека и света, и казивао Његошеве стихове на којима је градио мисао о Заветном Србству, које није западна нација, рођена из агресије и освајачког немира, него народ сабран око Јагњета Божјег у вечној Литургији. И научио нас је да „Горски вијенац“ није пука прича о ратовима за ослобођење, него сведочење да је средиште живота тамо где испуњавамо своје заветно служење. Упозоравао нас је да епско мора бити преображено у заветно; а да је заветно увек причешће Христом. Бити причешћен значи имати удела са Оним Који је Своје Тело и Крв да за живот света; и зато народна песма о пропасти земног царства на Косову поручује да је „све свето и честито (причешћено, рекао би деда Жаре!) било и миломе Богу приступачно“.
ЦРТЕ ЖИВОТА
Проћи живот није поље прећи.
Борис Пастернак, Хамлет
Рођен 1921. године у Тешњу, међу дивним Србима из Босне, Жарко Видовић је живео јововски страдалним и чудесно честитим животом. Ево кратког, аутобиографског сведочења: „Био сам једно од седморо деце и живели смо лепо. Учио сам школу и онда је наше животе потпуно променио рат. Рат ме је затекао у Загребу, на другој години Философског факултета. Ја сам кренуо у војску, али како су се ствари одвијале, морао сам да бежим у Босну. У Сарајево су дошли и моји родитељи. Већ је била основана Независна држава Хрватска/…/ Почео је прогон Срба у Босни, сви који су могли бежали су у Србију. Ја сам ухапшен октобра 1941. године и био сам у затвору до следећег априла. Када је почело суђење, мој отац је ангажовао адвоката, а и лично је дошао да сведочи. После изласка из суднице, он је ухваћен и убијен од стране усташа. Никада га више нисам видео. Маја месеца су нас, затворенике, одвели до Јасеновца. Немци су од пристиглих заробљеника бирали оне који су способни за тежак рад. Како су то радили? Построје нас и један Немац иде од једног до другог и тешком чизмом нас удара испод колена. Ко падне, остаје у Јасеновцу, ко остане на ногама, иде у Немачку. Остао сам на ногама. Одвезли су нас до Сајмишта, овде на новобеоградској страни Саве. Тај логор су држале усташе. Нас заробљенике стрпали су у брод, и тако смо, Дунавом, стигли у Немачку. Још се сећам имена брода, који је био исписан на ћирилици – „Касија Милетић“. Путовали смо затим возом, па неким великим бродом који нас је превезао до Норвешке. Ту смо радили на изградњи пута/…/ Осам месеци сам провео ту, а затим сам побегао у Шведску. Добио сам краљевску шведску стипендију, и почео сам, од септембра 1943. године, да студирам историју цивилизације у Упсали. Договор је био да ја слушам предавања, полажем испите, а да се све то упише кад се рат заврши и када ја донесем документа из Југославије. Међутим, како живот пише романе, мени се ту деси велика љубав и Ева Марија Јохансон ми роди кћер пред Нову, 1945. годину. Дао сам јој име Зага, по мојој сестри, коју сам пуно волео. После неколико месеци, када је рат престао, пошао сам кући да узмем документа, са намером да се брзо вратим, оженим, завршим студије. /…/ У Загребу су ме ухапсили као бегунца и то на краљев рођендан, 6. септембра и држали су ме дуго у затвору. Писао сам редовно Еви, али одговор никада није стигао. Касније сам сазнао да ниједно моје писмо није њој испоручено, јер се свака пошта према иностранству третирала као шуровање са непријатељима. И тако, она је мислила да сам је напустио, удала се, а моје дете одгајао је други човек. /…/ Ева је умрла 1990. године, а онда ме је Зага потражила. Од тада долази да ме обиђе. Кажу да много личи на мене, што ми је драго, наравно. /…/ Уписао сам прво медицину, па је то било скупо. Онда сам прешао на Филозофски, па ме рат прекинуо. Историју цивилизације нисам окончао јер су ме затворили. У Београду сам, од 1953. до 1961. године, предавао историју цивилизације на Архитектонском факултету. У то време сам упознао моју Душку са којом сам од 1957. у срећном браку. Онда сам прешао у Загреб као предавач прво на Филозофском, а онда на Факултету политичких наука. Због једног текста у коме сам написао да је у Хрватској почела србофобија, избачен сам, и две године нисам имао посла“.
Упитан о томе како је успео да издржи толика страдања, Жарко Видовић је одговорио: „Чини ми се да је део тајне у родитељима, у васпитању… Имао сам бабу по мајци, Марту, која је била неписмена, али је целу литургију знала напамет. Била је попадија. Многе ствари је знала и њима нас је учила. Углавном, њен утицај на мене био је од огромног значаја. Посебно, када је говорила да смрт није моја брига. Има ко о томе води рачуна, а на мени је да бринем о животу, како да га корисно употребим. Ето, она ме је научила да се не бојим смрти, и ја сам на моју бабу мислио и у логору, и у рату, ево и сада – у старости…“
Богдан Златић, један од његових ученика, у свом чланку о Видовићу као човеку „25. часа“, пише о животу овог мислиоца у Београду, где је, после протеривања из Загреба, стигао крајем шездесетих година 20. века: „Као што на посебан начин у дубокој старости, због непрестаних молитава, монаси све више почињу да личе један на другог, тако и сви људи којима је животни позив носио дуготрајно умно напрезање имају неке заједничке црте у изгледу и појави. Жарко Видовић је, од када га се сећам, увек собом носио ореол замишљеног човека како изгледају многи професори универзитета – црте лица, покрети, држање, одавали су призор човека у коме су се дуго таложиле дубоке мисли као резултат умнога рада. Али у његовом изгледу превагу носи душевни мир и сталоженост у гесту, гласу и покрету – само они нису телесни одрази какве стичу монаси због молитвене борбе са силама непомјаним, него су показатељи мисаоног стрпљења човека који је у конкретним животним ситуацијама искусио делатно присуство тих сила. Заправо, у појави Жарка Видовића постоји чудан спој монашког и професорског – спој изгледа безазленог детета и лепоте мудрог старца, искушеника-подвижника, кога Грци зову калу-герос (калуђер – лепи старац). Ако се за неког човека према његовом изгледу може рећи да је благословен, то се може рећи за Жарка Видовића. У том лику и држању исијава некаква душевно-ментална капсула која изгледа као непробојан панцир унутрашњег света који у себи титра и сагорева али је споља миран и недодирљив. И тако инкапсулиран у свом свету од болних успомена и трагедијских животних искустава, Жарко Видовић од јуна 1968. године живи на једном од најчуднијих места у Београду – у стану на последњем спрату једне од највиших стамбених зграда, у улици 27. марта. У том стану су смишљене и написане скоро све његове објављене књиге и текстови. Овај инкапсулирани свет, обретен у монашки скромној радној соби, који попут микрокосмоса садржи све – од прегледа историја свих познатих цивилизација до најскривенијих литургијских тајни Светог Писма – поседује неописиво леп видик на цели Београд и на обе његове реке. А када Сунце почне да јењава а град крене да тоне у сумрак, над том капсулом најпре започну да се надвијају, а затим и да доминирају обриси храма Светог Марка, да би, на крају, од целе визуре Београда и његовог хоризонта остала само силуета парохијског храма у коме Жарко Видовић, као царско свештенство, саслужује скоро пола века.“
Кад је у Господу уснула његова драга Душка, постао је још мирнији, прибранији, заветнији; и писао је, писао, неуморно радио, као да је пред њим вечност. Оставио је иза себе много рукописа који чекају да буду објављени, да угледају светлост Дана који ће, ако буде света и века, и Србима сванути у њиховом Видов – Дану.
МИСЛИЛАЦ СРБСКЕ СЛОБОДЕ
Жарко Видовић је, заиста, без икакве двоумице, био заветни мислилац који је показао да мишљење није „мућење воде да би изгледало дубље“, него сведочење Истине Која је Христос. Како је о њему писао Матеј Арсенијевић, који је, уз Богдана Златића, учинио највише на објављивању његовог стваралаштва у нас: „После драматичног и трагичног животног искуства, заточеништва и бекства из конц-логора у Оснабрику, комунистичке тамнице, прогона од стране хрватских шовиниста, несхватања у безбожним академско-естаблишментским, али и неразумевања у црквеним круговима (јер је неклирик, а официјелно црквено богословље одавно већ има подозрење у православне мислиоце – неклирике), Жарко Видовић/…/ јесте један од водећих православних философа духовне историје Европе, мислилац који је схватио важност православне критике метафизике у свим њеним појавним облицима, од духовности (папизам) до политике, тј. метафизичке идеје државе (хегеловство). Жарко Видовић није хришћански платоничар (како га неки погрешно схватају), већ философ Србскога Завета. /…/ Видовићева заветна мисао/…/ јесте мисао ПРАВОСЛАВНЕ БОРБЕ ЗА ПРАВУ ЕВРОПУ: за Европу суверених нација, а не за Европу окупираних регија, за Европу хришћанских државотвораца, а не Европу пост-хришћанских гласача, за Европу светаца и господе а не Европу робота и простака, за витешко-херојску а не цивилно – кукавичку Европу, за Европу Крста и Слободе а не Европу пентаграма и ропства, за видовданску а не мастрихтску Европу, а за србску, а не америчку Европу“.
Та борба за Европу Христову наставља се и данас. Иако изгледа да су сви стегови пали, и да ће се човечанство ваљати по прашини нововавилонског сатанизма, ништа није изгубљено док све није изгубљено. А чак и тада, када земну власт привремено освоји антихрист, ништа није изгубљено, јер душа човекова увек може остати са Христом Који Јесте Све. Свети Оци су говорили да ће у доба антихриста пропасти само они који би пропали и да антихрист није дошао. Богом дарована слобода заувек остаје.
Жарко Видовић нас је томе учио. У немачком концлогору у Норвешкој присуствовао је смрти Србина муслимана, интелектуалца Исмета Пашића, кога су, и због стаса и због идеализма, звали Дон Кихот. Немци су, а Жарко је то гледао, решили да казне другог Србина, Томића, и приморавали су Исмета Пашића да га туче. Овај је наређење одбио. Остало описује Богдан Златић:„Ударце прима на себе и тако трпи све до смрти, док му не пребију кичму. Четрдесетак година касније, на књижевној трибини посвећеној Плотиновим Енеадама, на запрепашћење свих присутних, Жарко Видовић каже академику Николи Милошевићу: „Видиш, Никола, све је то у реду што причаш о политичким слободама, али ја мислим на другу врсту слободе. Човек може да буде слободан и у затвору!“ Тајац. И, потом: „Слобода је моћ човека да одлучује о својим поступцима упркос претњи смрћу.““
А ко му је ту слободу, која је увек била и слобода Србског Завета, дао, ако не Васкрсли Господ наш Исус Христос?
Христос Воскресе, Жарко Видовићу!
(Фонд стратешке културе, 19. 5. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Eo
Categories: Преносимо
Оставите коментар