Пун је свет разних фанатика, свега има у божијој башти, па тако и оних који знају све, и још мало више, о такмичењу за „Песму Евровизије”.
И ми, међутим, које та тема не занима превише нисмо прексиноћ могли да се не сетимо како ово није први пут да на „Евровизији” побеђује песма с годином у наслову.
Ове године је, знамо, победила Украјина, односно њена представница Џамала, с песмом „1944”, док је 1990. победила Италија, односно њен представник Тото Котуњо, с песмом „Инсиеме: 1992”.
Такмичење је ове године одржано у Стокхолму, у Шведској, а пре двадесет и шест година у Загребу, у Југославији. Све се у тих четврт века у Европи променило више од „Песме Евровизије”. Видљиво је то и из симболике победничких песама.
Котуњова је гледала у будућност, макар и блиску, макар и само две године унапред. Та несрећна 1992. за њега је означавала годину у којој дотадашња Европска заједница прераста у Европску унију, што је нешто чвршће и компактније, нешто ближе јединственој држави.
Испоставило се ипак да ће та 1992. година донети коначни распад земљи у којој је Котуњо доживео свој највећи међународни успех.
Године 2016. је очито незамисливо да неко на „Песми Евровизије” наступи с нумером која би се звала „2018”. Гледање у будућност постало је субверзивно и песимистично. Као да нема никога ко би веровао да ће за две године бити боље.
Преостаје повратак у прошлост, па тако Џамала у својој песми евоцира 1944. годину, када је Стаљин започео депортацију кримских Татара у Сибир. Није спорна трагична судбина кримских Татара, али практично да нема европског народа коме 1944. година није једна од трагичнијих у историји.
Али, није ту толико важна 1944. Уосталом, и сама Џамала је након победе изјавила да је то заправо песма о 2014. године и анексији Крима од стране Русије.
Испаде тако да 1944. није заправо 1944. него је 2014, што ће рећи да негативац није заправо Стаљин, него је Путин. Неко би можда рекао: као што је Меша Селимовић роман о савременој догми сместио у прошлост да би избегао директнију политичку контроверзу, тако је и Џамала своју савремену политичку песму морала да измести у историју.
Испало би онда да је на „Песми Евровизије” кетман заменио кемп. И није да је та теза посве бесмислена. Организатори „Песме Евровизије” очито се труде да избегну најдиректнију могућу политизацију што онда оставља простор за овакве „интервенције”.
И мада не треба приписивати претерану политичку тежину једном фестивалу лаких нота, симболичке тенденције су очигледне. Пре двадесет шест година доминантна емоција у Европи била је нада, а данас је то страх. Спаривањем страха и наде, лако ћемо се присетити Надежде Мандељштам.
Данашњем Европљанину, међутим, о стаљинизму више говори песмуљак украјинске певачице неголи мемоари удовице Осипа Мандељштама. Овај има озбиљну фалинку. Био је ипак руски песник.
(Политика/Искра, 16. 5. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7CI
Categories: Преносимо
Оставите коментар