Поводом текста Драгана Вујичића: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу, „Стање ствари“, 4. 5. 2016.
Не разумем потребу Драгана Вујичића да реагује на мој текст „Оставите се бројања страдалника у Јасеновцу“ који је написан да упозори на бројне нетачности које је у великом интервјуу објављеном у Новостима 10. априла изнео антрополог Србољуб Живановић.
Вељко Ђурић Мишина
Чини ми се да он не разуме једну ситницу: мене не интересује ко је наручио а још мање ко је урадио интервју, већ садржај одговора јер је то тема којом се бавим професионално готово три деценије. Како су у том интервјуу, понављам и овом приликом, изречене бројне тврдње које су у суштини лажне, ничим доказане и, у крајњем случају, штетне по истину, реаговао сам са доказима који потврђују моју оцену!
У крајњем случају, нисам писао осврт на интервју да бих о великим и ускостручним проблемима расправљао са аматерима већ сам желео да реагује онај који се представља као велики зналац теме а коју, иначе, слабо зна, што је причом потро све оно што је својеручно потписао!
Овај пут желим да покажем аматеризам и подметање које је учинио извесни Драган Вујичић, новинар Новости који је потписао разговор са Србољубом Живановићем.
Не бих да коментаришем уређивачку политику тих новина, могу само да предложим следећег саговорника на тему ратних жртава: после Миливоја Бате Иванишевића (80 и неколико година), Србољуба Живановића (80 и неколико година) и Животија Ђорђевића (90 и неколико година) могли би да ураде интервју са извесним Шербеџијом (100 и неколико година), иначе стручњаком за разбијање сељачких побуна (Цазинска буна 1950. године), као и за уништавање разне архивске грађе настале током Независне Државе Хрватске а све у име борбе против четништва а за братство и јединство народа и народности!
Судећи по наслову „Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу“ лако је закључити да у другом делу („До колико бројати смрти у Јасеновцу“) нешто не ваља. Уосталом, то је посао лектора. То ме тера да се запитам: Ако је наслов рогобатан, какав ли је текст?!
Анализа садржаја указује да га није писало једно лице. Чини ми се да је чак и наручен. А трагање за одговором на питање ко би то могао да буде, значило би да имам довољно времена за бављење глупостима.
После читања првих десетак реченица, уочљиво је да Вујичић показује своју полуобразованост и неодговарајуће знање из примарних основа потребних за бављење новинарством. Да је тако показује, на пример, површност у читању мог текста који сам потписао само именом и презименом. Наиме, ја нисам написао последњу реченицу у објављеном тексту „Аутор је в. д. директора Музеја жртава геноцида“, већ је то учинио уредник сајта! Уосталом, ја немам потребу да уз своје име и презиме наводим академске титуле, библиографске радове или функције. Кога то интересује, лако ће их пронаћи на Интернету!
Вујичић је без икаквог повода и основе моју функцију поменуо три пута са приличном дозом цинизма.
Није само цинизам својствен Вујичићу, већ му је и класична подметачина омиљено средство у тексту. Први пример јесте реченица: „Такође, вд директора Музеја геноцида наводи да је текст претходно проследио главном уреднику ’Новости‘ Ратку Дмитровићу и, пошто он није одреаговао, своје писаније шаље порталу ’Стање ствари‘, и то ’како његов интелектуални труд не би остао у личној архиви‘.“
Писменом и образованом читаоцу указујем на следеће: Вујичић не зна ни име музеја! Последњи део цитата је погана подметачина! Наиме, ја сам написао (и сајт то објавио) следеће: „P. S. Ово је текст писан као осврт на интервју др Србољуба Живановића у београдским Новостима 10. априла 2016. Понудио сам га првом човеку те компаније. Како текст у разумном времену није објављен, сматрајући да мој труд не треба да остане у личној архиви, а изнад свега због садржаја интервјуа који обилује бројним неистинама и неутемељеним тврдњама, нудим га овим путем читаоцима!“ Значи, нема „како његов интелектуални труд не би остао у личној архиви“!
Друга подметачина јесте тврдња да сам се ја препоручивао за саговорника меродавног за тему. Да је Вујичић озбиљан новинар знао би колико је у последњих, на пример, шест месеци моје име поменуто у текстовима у Новостима. Узгред би сазнао да ја никада нисам говорио о темама из стоматологије, рударства и других научних дисциплина, већ једино о новијој српској и историји Српске православне цркве.
Трећа подметачина је следећа тврдња: „Ви господине Мишина, колико ја видим, ’устајући‘ против ’Новости‘ и Живановића ’устајете‘ у ствари против броја жртава о којима говори наш саговорник“. Где сам ја то и против кога „устао“? Упозорио сам само на бројне неистине које је рекао Живановић!
Четврта подметачина јесте помињање тврдњи некадашњег (Јована Мирковића) и садашњег (Драгана Цветковића) радника Музеја жртава геноцида. Они су казали то што су казали, то потврдили својим именом и презименом. Какве то има везе са мном осим ако Вујичић не сматра да је за њихове изјаве требало најпре затражити дозволе код некаквих цензора?
И тако даље…
Аматеризам новинара Вујичића може да се докаже на најмање десетак реченица а за то би требало више стрпљења. Стога, само неколико узгредних.
Вујичић каже да сам, због функције коју обављам, 10. априла требао да будем у сали Југословенске кинотеке, јер би тада могао да приђем председнику Владе у оставци и упозорим га на претеривање у броју жртава. Или да напишем приговор и упутим у Владу (у оставци). Да ли су то приговори партијског комесара који би да утерује ред и дисциплину?
У поменутом пасусу Вујичић наводи неколико нетачних тврдњи: није 10. априла створен концентрациони логор Јасеновац јер историографија још није рашчистила да ли је то било 19, 20. или 21. августа; Јасеновац није био „најстравичнији конц-логор у Другом рату“; није било у Доњој Градини никакве „српске гробнице дугачке 16 а широке пет километара“…
Део Вујичићевог текста о бројевима не желим да коментаришем из неколико разлога. Прво, моји саговорници о тој теми не могу бити нити Србољуб Живановић ни Драган Вујичић, такође из више разлога. Прво, они би, као и други обожаваоци бројева, требало да знају да је далеко важније да утврђујемо имена и презимена и остале персоналне податке страдалника, и по могућству злочинаца, од броја. Број не значи готово ништа, име је суштина! Зато понављам: Оканите се бројања страдалника у Јасеновцу!!!
И на крају да поменем још једну подметачину: „Не знам како је Вама – пошто Ваше процене нико не узима за озбиљно“. Не постоји моја јавно изречена процена о броју страдалих у Јасеновцу.
Паметноме доста!
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Aa