Поводом текста Драгана Вујичића: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу, „Стање ствари“, 4. 5. 2016.
Не разумем потребу Драгана Вујичића да реагује на мој текст „Оставите се бројања страдалника у Јасеновцу“ који је написан да упозори на бројне нетачности које је у великом интервјуу објављеном у Новостима 10. априла изнео антрополог Србољуб Живановић.
Вељко Ђурић Мишина
Чини ми се да он не разуме једну ситницу: мене не интересује ко је наручио а још мање ко је урадио интервју, већ садржај одговора јер је то тема којом се бавим професионално готово три деценије. Како су у том интервјуу, понављам и овом приликом, изречене бројне тврдње које су у суштини лажне, ничим доказане и, у крајњем случају, штетне по истину, реаговао сам са доказима који потврђују моју оцену!
У крајњем случају, нисам писао осврт на интервју да бих о великим и ускостручним проблемима расправљао са аматерима већ сам желео да реагује онај који се представља као велики зналац теме а коју, иначе, слабо зна, што је причом потро све оно што је својеручно потписао!
Овај пут желим да покажем аматеризам и подметање које је учинио извесни Драган Вујичић, новинар Новости који је потписао разговор са Србољубом Живановићем.
Не бих да коментаришем уређивачку политику тих новина, могу само да предложим следећег саговорника на тему ратних жртава: после Миливоја Бате Иванишевића (80 и неколико година), Србољуба Живановића (80 и неколико година) и Животија Ђорђевића (90 и неколико година) могли би да ураде интервју са извесним Шербеџијом (100 и неколико година), иначе стручњаком за разбијање сељачких побуна (Цазинска буна 1950. године), као и за уништавање разне архивске грађе настале током Независне Државе Хрватске а све у име борбе против четништва а за братство и јединство народа и народности!
Судећи по наслову „Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу“ лако је закључити да у другом делу („До колико бројати смрти у Јасеновцу“) нешто не ваља. Уосталом, то је посао лектора. То ме тера да се запитам: Ако је наслов рогобатан, какав ли је текст?!
Анализа садржаја указује да га није писало једно лице. Чини ми се да је чак и наручен. А трагање за одговором на питање ко би то могао да буде, значило би да имам довољно времена за бављење глупостима.
После читања првих десетак реченица, уочљиво је да Вујичић показује своју полуобразованост и неодговарајуће знање из примарних основа потребних за бављење новинарством. Да је тако показује, на пример, површност у читању мог текста који сам потписао само именом и презименом. Наиме, ја нисам написао последњу реченицу у објављеном тексту „Аутор је в. д. директора Музеја жртава геноцида“, већ је то учинио уредник сајта! Уосталом, ја немам потребу да уз своје име и презиме наводим академске титуле, библиографске радове или функције. Кога то интересује, лако ће их пронаћи на Интернету!
Вујичић је без икаквог повода и основе моју функцију поменуо три пута са приличном дозом цинизма.
Није само цинизам својствен Вујичићу, већ му је и класична подметачина омиљено средство у тексту. Први пример јесте реченица: „Такође, вд директора Музеја геноцида наводи да је текст претходно проследио главном уреднику ’Новости‘ Ратку Дмитровићу и, пошто он није одреаговао, своје писаније шаље порталу ’Стање ствари‘, и то ’како његов интелектуални труд не би остао у личној архиви‘.“
Писменом и образованом читаоцу указујем на следеће: Вујичић не зна ни име музеја! Последњи део цитата је погана подметачина! Наиме, ја сам написао (и сајт то објавио) следеће: „P. S. Ово је текст писан као осврт на интервју др Србољуба Живановића у београдским Новостима 10. априла 2016. Понудио сам га првом човеку те компаније. Како текст у разумном времену није објављен, сматрајући да мој труд не треба да остане у личној архиви, а изнад свега због садржаја интервјуа који обилује бројним неистинама и неутемељеним тврдњама, нудим га овим путем читаоцима!“ Значи, нема „како његов интелектуални труд не би остао у личној архиви“!
Друга подметачина јесте тврдња да сам се ја препоручивао за саговорника меродавног за тему. Да је Вујичић озбиљан новинар знао би колико је у последњих, на пример, шест месеци моје име поменуто у текстовима у Новостима. Узгред би сазнао да ја никада нисам говорио о темама из стоматологије, рударства и других научних дисциплина, већ једино о новијој српској и историји Српске православне цркве.
Трећа подметачина је следећа тврдња: „Ви господине Мишина, колико ја видим, ’устајући‘ против ’Новости‘ и Живановића ’устајете‘ у ствари против броја жртава о којима говори наш саговорник“. Где сам ја то и против кога „устао“? Упозорио сам само на бројне неистине које је рекао Живановић!
Четврта подметачина јесте помињање тврдњи некадашњег (Јована Мирковића) и садашњег (Драгана Цветковића) радника Музеја жртава геноцида. Они су казали то што су казали, то потврдили својим именом и презименом. Какве то има везе са мном осим ако Вујичић не сматра да је за њихове изјаве требало најпре затражити дозволе код некаквих цензора?
И тако даље…
Аматеризам новинара Вујичића може да се докаже на најмање десетак реченица а за то би требало више стрпљења. Стога, само неколико узгредних.
Вујичић каже да сам, због функције коју обављам, 10. априла требао да будем у сали Југословенске кинотеке, јер би тада могао да приђем председнику Владе у оставци и упозорим га на претеривање у броју жртава. Или да напишем приговор и упутим у Владу (у оставци). Да ли су то приговори партијског комесара који би да утерује ред и дисциплину?
У поменутом пасусу Вујичић наводи неколико нетачних тврдњи: није 10. априла створен концентрациони логор Јасеновац јер историографија још није рашчистила да ли је то било 19, 20. или 21. августа; Јасеновац није био „најстравичнији конц-логор у Другом рату“; није било у Доњој Градини никакве „српске гробнице дугачке 16 а широке пет километара“…
Део Вујичићевог текста о бројевима не желим да коментаришем из неколико разлога. Прво, моји саговорници о тој теми не могу бити нити Србољуб Живановић ни Драган Вујичић, такође из више разлога. Прво, они би, као и други обожаваоци бројева, требало да знају да је далеко важније да утврђујемо имена и презимена и остале персоналне податке страдалника, и по могућству злочинаца, од броја. Број не значи готово ништа, име је суштина! Зато понављам: Оканите се бројања страдалника у Јасеновцу!!!
И на крају да поменем још једну подметачину: „Не знам како је Вама – пошто Ваше процене нико не узима за озбиљно“. Не постоји моја јавно изречена процена о броју страдалих у Јасеновцу.
Паметноме доста!
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Aa
Categories: Преносимо
Уз дужно поштовање напора господина Ђурића, он је у овом одговору пук’о ка’ надувана мишина. Бави се потпуно небитним стварима (као да је у цијелом контексту битно да ли је он тражио да му се наведе функција коју обаља и је ли тачно наведена, да ли је интелетуални рад у личној архиви или није, да ли је устао против Новости или није, да ли је Јасеновац почео са клањем у априлу или августу, …), заборављајући да је прозван од Вујичића првенствено због тога што је изјавио да је Живановић некомпетентан и да претјерује кад наводи број од 700 хиљада побијених Срба. Другим ријечима, Мишина ето зна цифру и она није толика, а Живановић (који је за разлику од Мишине копао сонде у Јасеновцу) није позван да говори о броју жртава. Други закључак није могуће извући. Да ствар буде још црња, Мишина, у потоњој реченици текста, тврди да никад није јавно процијенио број жртава у Јасеновцу. Па наравно да јесте. Оног часа кад је рекао да зна да број од 700 хиљада није тачан. Дакле, “сад заправо и не знам колико их је поклано, али опет знам да није толико”. Уз то вели да се треба оканити бројања а да је суштина у имену! Значи ли то да хиљаде, десетине или стотине хиљада безимених жртава, чији идентитет није могуће утврдити, нису ни постојали, а самим тим нису ни убијени? Је ли кад упитао своје колеге из Јад Вашема или Симона Визентала или било које јеврејске организације, да ли имају имена свих 6 милиона жртава колико тврде да је побијено у холокаусту? Да ли ико доводи у питање тај број? Јеврејима је изгледа битна та бројка, ма колико некоректно били лицитирати. Ко је први који је изнио тај број? Па Ајхман. Дакле њему се вјерује да је побио толико Јевреја. Ко би за Бога милога знао боље од убице, зар не? А кад се процјене Живановића порпилично поклопе са самохвалисањем усташа и Нијемаца.. е ту настаје проблем. Живановић ето “износи неистине”, или по српски – лаже. И то, колико видим, понајвише зато јер има 80 и кусур година. Ваљда га дрма Алцика, шта ли, па лупа. Мишина изгледа мисли да он једини имају тапију на Јасеновац и да он једини треба да одређује да ли је коректно бројати или није (наравно да није, али се без броја не зна ни разјмера злочина), па ако немамо име власника сваке цуцле и флашице коју је Живановић ископао, та се беба није ни родила.
Поштовани господин Ђурић сигурно може у одговору добацити даље. Ово што је навео у овом јаловом покушају је, спортски речено, био преступ.
Штета што се о овој важној теми не расправља са мало мање сујете. И Мишина је знао да ”оплете” по Живановићу и Вујичићу па није чудо да се стилски слично одговори. Његове уводне реченице у првом тексту тачно су указале на наводан политички моменат интервјуа, односно његову употребљивост у дневно-политичке сврхе. Да ли је Мишина говорио у ширем контексту да се то иначе ради или је хтео да се и ту критички осврне на самог аутора итервјуа није до краја јасно. Оно што ипак јесте јасно је чињеница да се он није ограничио само на ”техничка” питања историографије о геноциду на Србима него је дао шири осврт па није ни чудно да се са шире основе и њему одговара.
Првонаведена подметачина уопште није подметачина: Мишина јесте рекао да неће да његов рад стоји на личном компјутеру и да хоће да буде објављен на сајту Стање ствари, пошто већ није у Вечерњим Новостима. Не могу да схватим одакле извлачи закључак да је Вујичић хтео да искриви његов мотив за објављивање чланка?
Ја дајем 1.4 милиона страдалих у Јасеновцу. Ко даје више?
Господине Мишина,
Заиста шта сте хтели да кажете?
Колико видим, реаговали сте на текст али ништа конкретно нам нисте понудили! С обзиром да сте једног еминентног и светски уваженог научника оптужили да је лажов, ваш одговор је морао да буде много конкретнији. Овако то све сада изгледа као изврдавање за све оно што сте рекли.
Претходни коментатор је потпуно у праву када каже:
“Да ствар буде још црња, Мишина, у потоњој реченици текста, тврди да никад није јавно процијенио број жртава у Јасеновцу. Па наравно да јесте. Оног часа кад је рекао да зна да број од 700 хиљада није тачан.”
Па како знате г. Мишина да број од 700 хиљада није тачан ако не знате који је број тачан?
Опште је познато да су Тито и руководство КПЈ дали времена да се уклоне трагови злочина у Јасеновцу, да чак и педантни Немци нису оставили иза себе комплетне спискове са убијеним жртвама у концентрационим логорима, а ви се упорно позивате на имена и презимена јер је то за вас меродавно.
Да ли се случајно подудадара тај број пописаних жртава са именом и презименом на који се ви тако здушно позивате, са Туђмановом тврдњом о броју убијених Срба.
Случајност??? или………??? шта…..???
Оваквим ”одговором”, који није ништа више од ad hominem тираде, Мишина се само додатно срозава, и стручно и морално!
Његова искључивост када тврди да ”Број не значи готово ништа, име је суштина!” је напросто запањујућа!
Као да жртве којима се не зна име нису битне! Као да у оваквом проблему не могу да коегзистирају, а да се не искључују, два паралелна и различита приступа – један који покушава да именује што може више жртава, и други који покушава да процени укупан број жртава што је могуће боље. За овај други није неопходно бити историчар. Напротив – историчари немају никакву стручност за форенсичке, математичке и статистиче процене. То је ваљда и разлог зашто он одриче смисаоност покушаја да се процени број жртава – да би могао да цинично дисквалификује све који нису историчари (поред бедног покушаја цинизма на рачун њихове старости).
Мишина се представља као стручан да коментарише ”јер је то тема којом се бавим професионално готово три деценије” а нема НИТИ ЈЕДАН стручни рад ни на тему Јасеновца, ни на тему геноцида Срба у НДХ! Продуктивно, нема шта! Његов професионални опус је скоро у потпуности посвећен историји Српске православне цркве у 20. веку (види http://www.muzejgenocida.rs/запослени/98-запослени-у-музеју-жртава-геноцида/39-veljko-djuric-misina.html).
Једно је сигурно – Мишина није квалификован да процењује ни ваљаност форенсичких радова које је Живановић обавио 1964. године у Доњој Градини и Јасеновцу, ни ваљаност математичке процене Антона Погачника базиране на тим радовима, а ни ваљаност демографдских студија попут оне Животија Ђорђевића.
Све у свему, врло недостојно озбиљног истраживача геноцида у НДХ, а да не говоримо о директору Музеај жртава геноциде, па макар и в.д.!