Милош Милојевић

Коалиција покрета Двери и Демократске странке Србије уз доста потешкоћа некако се домогла посланичких мандата. Постизборну трку обележио је, између осталог, митинг опозиције одржан у суботу, 30. априла, где су се представници идеолошки разноликих странака и политичких покрета обратили окупљеним грађанима и оштро осудили изборне махинације. Опозициони лидери не само да су говорили против изборних неправилности и вероватне изборне крађе него су тада – а и касније –поједини страначки прваци позвали своје присталице да на поновљеним изборима гласају за коалицију ДСС-Двери.

На разним странама политичког спектра уследиле су многобројне осуде овог скупа – неки су се прибојавали новог ДОС-а и уплитања америчког амбасадора у српске политичке прилике (који, узгред буди речено, на њих има скроман утицај?), док су се други грозили да либерални гласачи гласају за тобож фашистичке Двери. Оставимо за сада по страни ове критике и са грађанистичког и са десничарског дела политичког спектра. Мислим да је подршка коалицији ДСС-Двери била за ДС добар тактички потез – јер се Бојан Пајтић ничим изазвано истакао као лидер опозиције и човек способан да уске страначке интересе превазиђе зарад заштите демократских принципа, на којима би требао да почива наш политички систем. Ако су уз радикале сада и ДСС-Двери постали део главног тока српске деснице, занимљиво је обратити пажњу на критику која је дошла са десне маргине (није ми намера да овај израз звучи пејоративно). Наиме, видећи уситњену српску пронационалну опозицију многи су преко друштвених мрежа указивали да је бесмислено уопште учествовати на изборном процесу, да пуко вегетирање у Скупштини не доноси никакве промене и да, на крају крајева, учествовањем на изборима само даје легитимитет Влади Александра Вучића. Можда се неке од ових процена покажу као тачне – песимисти су често добри прогнозери – и даље ипак сматрам да Скупштина у којој постоји колико-толико бројна десна опозиција може да успори или барем раскринка бројне законодавне или чак и уставне промене које нас очекују у наредном периоду.

На том продесном делу политичког спектра посебно је вредан пажње коментар радијског водитеља Милана Миленковића Силе мрака и хаоса – све вам је опроштено. Миленковић у том напису критикује Бошка Обрадовића и Двери због приклањања јефтином опортунизму (он користи између осталих и израз „макијавелизам“) како би се његов политички покрет домогао цензуса.

Укратко, Миленковић спочитава Обрадовићу што се наводно морално срозао када је стајао на истој бини са, између осталим, Борисом Тадићем, Чедомиром Јовановићем и што је прихватио да његову коалицију подрже и представници ЛГБТ заједнице. Притом је вест о наводној подршци ЛГБТ организација сумњиве аутентичности – с обзиром да је из неких организација дошао деманти да су подржали ДСС-Двери на поновљеним изборима.

Миленковићево излагање тече отприлике овако: у стара времена, пре бројних расцепа унутар покрета, Двери су биле против било какве сарадње са другим политичким странкама, из моралних разлога, чак и када би та сарадња подразумевала борбу за равноправан третман опозиције у предизборној кампањи. Миленковић кључне ставове чланка износи негде у средини: није проблем да се муља али немојте да се правите морално беспрекорним ако већ муљате. Немојте правдати посезање за опортуним решењима вишим моралним разлозима.

Његово резоновање би имало смисла да је објаснио које су морално непочинство извели „дверјани“ тј. њихов лидер Бошко Обрадовић? Не верујем да бисмо „Не стој на истој бини са Сашом Радуловићем и Борисом Тадићем“ могли да пронађемо на Мојсијевим таблама или у Кантовим списима. Или било где другде.

У чему је онда конкретан проблем? Можда се може наћи у чињеници да је Бошко Обрадовић 2016. делао у нескладу са речима свог некадашњег сабрата из Двери Владана Глишића – да не треба учествовати у заједничким политичким предузећима са странкама попут ДС-а? Али између постојаности и задртости треба направити разлику. Обрадовић је могао да увиди да је нерелевантно за политику његовог покрета то што је заједно са лидерима других опозиционих странака указао на очите изборне мањкавости. Да ли ће то значити даље уступке и растапање Двери у неки још магловити ДОС? За сада не знамо. А ако се тако нешто деси сумњам да ће гласачи Двери и даље поклонити поверење овом покрету.

За сада мислим да немају разлога да мењају мишљење. Инсистирати на начелу све или ништа у политичком животу и гањати неког јер је његов деда вашој прабаби исекао канап за сушење веша одраз је тоталитарне свести која пре пристоји левици него конзервативној десници, оној политичкој идеји коју би Двери хтеле да представљају на српском политичком спектру. Таквих ресентимената десница би требало да се ослободи. Левица међу десницом, како би се можда могао окарактерисати политички светоназор Милана Миленковића, сигурно у том смислу не може да послужи као поуздан водич.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7A6

Categories: Разномислије

Tags: ДСС, Двери, Милан Миленковић, Милош Милојевић