На основу анализе медијских натписа о нашој цркви рекло би се да се негде у овој згради крије чувени „извор“ који сваке године, поготово у време Сабора, по нахођењу износи незваничне информације о битним темама нашег црквеног живота. Српско „дубоко грло“.
Јуче је „дубоко грло“ облатило једног доброг свештеника, оца Радомира Рашу Поповића, за кога ни овде на Фејсбуку ни данас у цркви нити било где нисам могао да чујем лошу реч, а и сам га довољно познајем да бих могао олако да поверујем у оптужбе против њега изнете у штампи.
Идентитет „дубоког грла“ наравно није познат. Могуће је да се иза псеудонима „извор“ крије и више личности које се повремено оглашавају на различите теме, па и из више супротстављених углова.
Ја сам, рецимо, начуо из друге руке а опет од „извора“, да се отац Раша замерио једном моћном епископу који је познат по склоности да злопамти, а да су онда и неки црквени људи из личних и користољубивих побуда узели учешће у линчу који траје већ неко време а јуче је избио у јавност. Не знам сад шта је истина.
Било би заиста на месту да „дубоко грло“ изађе из сеновитих простора ове зграде на светлост дана и храбро и часно објави шта има.
Ми смо Црква, а не клика.
Ђакон Ненад Илић: Хоће ли се точак коначно окренути?
Поново уочи Светог Архијерејског Сабора СПЦ почињу непријатни текстови о Цркви.
С тим да ето сад то већ пише и у Новостима које су више наклоњене нашој цркви од многих других гласила и у овом случају заправо се похвално изражавају о патријарху Иринеју и „врху СПЦ“ шта год аутор текста под тим сматрао.
Данашњи текст је написан као стуб срама за једног свештеника кога познајем и заиста не могу да верујем да је одговоран за крађу „килограма злата и три килограма сребра“
„У црквеним круговима незванично се помиње да је у тренутку пописа недостајало чак четири килограма драгоцености – килограм злата и три килограма сребра. Истовремено, у парохијској каси затечен је већи број златних новчића без признаница и икакве пратеће документације о њиховом пореклу“.
Како све ово делује тако средњовековно! Више се не помињу ни савремене валуте као у случају са храмом Светог Саве од пре неколико месеци. Па онда поред свих тих недостајућих килограма у каси се истина затиче „већи број златних новчића“ али без признаница. Да ли се ради о неуредности или крађи? Из текста то и није најјасније. То јест да ли ти килограми имају признанице али њих сад нема, а опет има у каси драгоцености које пак немају признанице. Чудан избор шта ће превејани криминалац избарати да узме.
„Смена у цркви Ружици у врху СПЦ тумачи се као још један доказ спремности патријарха Иринеја да са челних црквених позиција уклони људе који се доводе у везу са злоупотребама и аферама. То се посебно односи на свештенике који су духовни живот подредили финансијама. Њихов број посебно се намножио последњих година живота патријарха Павла, у чијој болести су многи видели прилику да се организују и добро зараде“.
Нема шта него да се човек сложи. Са челних црквених позиција треба уклонити свештенике који су духовни живот подредили финансијама. Мада, можда је ипак проблем је што већ неко време из цркве долазе само вести о финансијским скандалима, а духовни живот остаје поприлично у сенци. У скорије време неупоредиво мање се чуло о великим мисионарским пројектима, о светосавским интервенцијама у области угрожене културе, јавног морала, у области социјалног старања, заштите породице, уопште о старању цркве за свој народ, Јер ако неће то да ради држава, ко ће у оваквом времену ако неће ни Црква?
Можда бисмо, кад бисмо знали шта то све ове доказане или недоказане финансијске малверзације спречавају од наведених активности, лакше могли да сагледамо праву штету.
На основу текста може се закључити како истрага у овом случају још није завршена. Ако је тако – зашто се преурањено појављује овакав текст? Ако није све баш тако како се слути – свештенику који се до сада показао као добар и црквено одговоран нанесена је велика штета. Уколико је тачно – поверење верника у то где иде њихов новац, додатно је уздрмано. Све ово можда може и на другачији начин да се проблематизује.
Занимљив је и феномен сличан много чему што се дешава и у држави. Шест и по година после смрти патријарха Павла установљава се како је у време његове болести (значи још неколико година пре тога) настао узрок проблема. Откуд је било потребно толико времена да се установи проблем? Шта се дешавало свих ових година и како то нико није знао?
Велики број финансијских проблема појављује се у Архиепископији београдско-карловачкој. Можда је проблем и у томе што патријарх који је епископ Београда не може поред свих својих дужности да се довољно бави својом превеликом епархијом и у томе му треба помоћ.
У време избора новог патријарха прављени су детаљни планови о подели Београда макар на три епархије, а онда се заћутало. Можда би била добра иницијатива да се на Сабору ове године о томе опет озбиљно расправља. Надамо се да ће патријарх Иринеј обновити ту драгоцену иницијативу. И можда за то треба да се помолимо.
Можда би подела Београда на више епархија омогућила и бољу контролу црквеног живота, унутрашњих финансијских токова али и буђење мисије и осталих светосавских активности за којима српски народ препуштен сам себи данас и те како вапи. И у Београду и у целој нашој цркви. Помолимо се да Сабор успе ове године да окрене точак који се упорно окреће у погрешном смеру и да финансије успешно подреди духовним темама.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Ad