Милош Милојевић

Нема сумње да су присталице Војислава Шешеља са одушевљењем дочекале речи симпатичног Француза Антоанетија (који не би био тако симпатичан да је рекао нешто друго) да је Војислав Шешељ слободан човек. Рано је за процену политичких консеквенци овог догађаја. Ђорђе Вукадиновић, иначе ненаклоњен Шешељу, наводи да је ова пресуда ветар у леђа радикалима и да ће можда због медијске пажње која је прати успети да намакну неки проценат на парламентарним изборима.

Зашто је ова пресуда донета у овом тренутку? Зашто пред изборе? Зашто је Шешељ у потпуности ослобођен а није макар осуђен по једној или две тачке, чисто да се покрије период проведен у притвору. Међутим, како је реч о првостепеној пресуди, подсећа руски правник Александар Мезјајев, не треба искључити могућност да ће другостепено веће  преиначи одлуку првостепеног. Тој могућности унапред се радује и Наташа Кандић. И сам Шешељ је непосредно по изрицању пресуде навео како је имао среће са избором већа и да се захваљујући професионалном интегритету двотрећинске већине судија (у већу које броји три члана) нашао на слободи. Није искључено, како је и сам Шешељ навео, да би судско веће које је изрекло веома оштру пресуду Радовану Караџићу и њему одрезало дугогодишњу затворску казну.

Пошто на споменута и многа друга питања која се намећу још увек немамо никакве одговоре – по друштвеним мрежама, порталима и медијима почеле су да се множе различите теорије. Да ли је Хашки трибунал темпирао Шешељеву пресуду да направи баланс са пресудом Караџићу и како-тако спаси свој кредибилитет у српском јавном мњењу. Тешко. Бројке су неумољиве и са Шешељем или без њега Србима припада лавовски део свих процеса, првостепених и правоснажних пресуда и векова затворског стажа. Притом, састав српских оптуженика и хашких осуђеника, као и квалификација наводно почињених (не)дела је таква да једна ослобађајућа пресуда ту не може много да помогне. Тешко да је став српског јавног мњења икада био важан критеријум – од противправног изручења Слободана Милошевића, преко СФОР-оских хајки на оптужене Србе до шиканирања чланова породица и тобожњих јатака – Хашки трибунал је био важан инструмент систематског понижавања Срба и јасна порука чија реч има неприкосновену тежину.

Војислав Шешељ по доласку из Хага

Без дубљег залажења у анализу ослобађајуће пресуде Шешељу, важно је указати на неколико момената. Шешељева оптужница и дуготрајан затворски притвор вероватно су добрим делом били мотивисани слабљењем снажне опозиције – што је СРС изван сваке сумње била – прозападном режиму у Србији. Шешељево заточеништво изгубило је тај смисао када је дошло до цепања СРС-а а посебно када је преумљено крило странке дошло на власт у Србији. Оптужница је од самог почетка стајала на слабим основама. Шешељ у време наводно почињених недела није обављао истакнуту државну функцију па је Хаг морао да га гони за „запаљиву проратну реторику“ и организовање добровољачких снага над којима није имао ефектну команду. У хијерархији српског удруженог злочиначког подухвата, правног бастарда који је осмишљен да би олакшао до крајњих граница доказни поступак хашком тужилаштву, Шешељ није заузимао неко од најистакнутијих места. Међутим, према доктрини удруженог злочиначког подухвата пресуђене чињенице и одговорност могу тако флуидно да теку од једног предмета до другог да свако ко је учествовао у српском ратном напору може да буде осуђен. Да ли због овога треба Шешељево ослобађање доводити у вези са неким политичким опортунизмом? Опет, верујем да је одговор негативан. Хашки трибунал је у динамици својих суђења до сада био прилично неосетљив на политичка дешавања у Србији. Ровити ДОС-ов режим био је изложен мучним захтевима да се пошто-пото испоручи Слободан Милошевић а Младића и Караџића су гањали независно од тога ко је на челу Србије.

Пре него што се детаљније осврнем на тумачења евентуалних политичких последица пресуде, мислим да је важно указати на неке формулације у овом документу које имају општији значај за српске националне интересе. Прво, јасно је означено да формирање српских аутономних области није представљало злочиначки чин већ легитимно исказивање политичке воље у специфичним ратним условима разарања Југославије. Друго, да је идеја о удруженом злочиначком подухвату српског руководства нешто што тешко може издржати скрупулозно правно (и историјско) преиспитивање. И на трећем месту, слање и прикупљање добровољаца – који би ратовали на страни прекодринских и прекосавских Срба – није злочиначко дело већ легитимно помагање ратних напора сународницима који су се нашли у судбоносно тешким приликама. Притом се јасно назначује како то не амнестира поједине добровољце за почињена злодела – што никада није тврдио ниједан разуман Србин. Иако ови уступци једног судског већа нису занемарљиви, треба имати на уму злокобан садржај недавно изречене пресуде Караџићу и сасвим извесне негативне последице на положај Републике Српске.

Вучић, Шешељ и Николић (архивска фотографија)

Међу коментаторима пресуде у Србији, као што је већ речено, испредају се различите теорије о евентуалним мотивима пресуде и што је још важније њеним последицама по српски политички живот. Као и обично најзанимљивији су пронапредњачки коментари (додуше, није реч о Бабићевим бисерима). Понавља се стари сценарио да један догађај за напредњачког вођу Александра Вучића може да буде истовремено и одраз снаге и непријатељска завера! Тако Мирослав Лазански, излистан на листи СНС-а за народног посланика, каже како ово врло лако може да буде показатељ појачаног српског (читајте Вучићевог) угледа и како Запад не сме више олако да осуђује Србе на драконске казне. Уредник незваничног службеног гласника Драган Ј. Вучићевић с друге стране панично наводи на насловној страни својих „новина“ како после овакве пресуде и западњачке подметачине Вучић више нема никаквих шанси и да је осуђен на пропаст. Да ли иза Вучићевићеве насловнице стоји нека политичка замисао – на пример да се тргне напредњачка база из победничке уљуљканости – или је реч (само) о редовном психо-драми преточеној у дневни лист није нам познато.

Теорији о „западној завери“ против Вучића није се одупрла ни уредница „Политике“ Љиљана Смајловић. Према њеним речима – које преноси и „Вучићевдан“ – Вучић из ове ситуације не може да изађе чист, јер га је Хаг наместио. Ако се под овом ситуацијом сматра његова безмало четворогодишња владавина – не можемо а да се не сложимо са овом проценом. Сумњам да је госпођа Смајловић имала то на уму јер, како даље наводи, све се ово уклапа у један став Запада, а то је да њима у Србији никада није одговарала јака Влада.

Јака влада? Која не одговара Западу? Да ли се шалите? Вучићева влада излази на изборе усред четворогодишњег мандата, несигурна – према речима самог Вучића – у народну подршку реформама које изводи. Влада која се самоурушава сваке две године, влада под константном пресијом предизборне кампање и на сваки шум виче „Државни удар!“ тешко се може назвати јаком владом.

Вест о “масовном” преласку чланова новосадског СНС у СРС (Радио 021)

Други стереотип о коме је већ доста написано јесте да Запад има и најмањи интерес да притисне Вучића. Када сам последњи пут проверио Србија је била на безалтернативном путу евроинтеграција. Споразум са НАТО – укључујући и стратешко опредељење према овој организацији које су утемељиле некадашње владе – чврст је као стена. Косово – које Косово?! Привреда – ми смо ионако сувише глупави и лењи да било шта направимо. Ако овоме додамо покајничко путовање у Сребреницу, уредно сервисирање дугова и продубљивање економске зависности – не видим ни најмањи разлог због кога би било који западни политичар коме су на срцу интереси његове државе вршио притисак на председника српске Владе. Поред тога, уверен сам да када Вучићева звезда почне да се гаси кључни западни играчи ће овде већ истаћи своје нове адуте. Ко ће чинити ту нову прозападну политичку снагу – можда амалгам прозападног СНС-а и остатака ДС-а? – немогуће је у овом тренутку проценити.

Укратко, теорија о „западној завери“ одговара онима који хоће да је продају пронационално оријентисаном делу напредњачког бирачког тела (бившим радикалским гласачима) и можда понеком словеснијем кадру/бирачу СНС-а који хоће да опере савест због подршке Вучићу у једном аутоколонијалном пројекту разарања последњих остатака српске државности. У серији текстова аналитичар Слободан Антонић указује из недеље у недељу на ток овог процеса. Оно што извире из ових текстова као њихова заједничка тема је да је нико други до Александар Вучић кључни извођач на кога се САД – као прворазредни чинилац псеудоколонијалног потчињавања – могу  ослонити.

Интервју Војислава Шешеља за “Недељник”

Зашто је то тако? Да бисмо то разумели потребно је да се схвати да Вучић није обичан политичар коме је потребна јенкијевска подршка. Не, он је преумљени конвертит, неко ко – по свему судећи – дубоко верује не само да је Србија потчињена западним интересима (што очито јесте) већ и да би тако требало да буде. Вучић је једноставно промовисао западну силу у властите вредносне оријентире. Не верујете? Прочитајте његов располућени говор поводом годишњице НАТО бомбардовања. Да ли и даље неко мисли да Запад хоће да смести Вучићу?

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7mL

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Александар Вучић, Војислав Шешељ, Милош Милојевић, Хашки трибунал