За односе српског и хрватског народа тешко се може рећи да су били добри у неком дужем временском периоду. Понекад су били подношљиви, а најчешће су се кретали на клацкалици између лоших и још горих. Као да су сразмерно нормални периоди представљали само краћи предах у нетрпељивостима и припремама за њихов наставак. Несумњиво, најгори су били за време Другог светског рата, током кога је чудовишна творевина звана Независна Држава Хрватска спроводила геноцид над српским народом, а што је у мањој мери поновила Социјалистичка Републике Хрватска која се побунила против СФР Југославије и изазвала грађански рат од 1991. до 1995. године.
Извор: Јутарњи лист
После пада са власти Слободана Милошевића и тзв. Октобарских промена у Србији, и свакако под притиском страних сила, односи су, наизглед, почели да се поправљају – српски и хрватски политичари се састају у разним приликама, уз осмехе рукују пред камерама и говоре о помирењу, заборављању тешке прошлости, окретању будућности, сарадњи на привредном, културном, спортском и другим пољима.
Међутим, видљиво је да до правог помирења и успостављања бољих односа може да дође једино под условом да Србија покорно и ћутке прихвата све замерке и протесте Загреба због своје спољне и унутрашње политике, а сама се уздржава од било каквих примедби на понашање хрватске стране, поготово помињања Јасеновца и усташког периода, као и „Олује” из августа 1995. или положаја српске мањине у Републици Хрватској.
С друге стране, хрватски државници ретко ће пропустити прилику да искажу своје незадовољство оним што се у Србији догађа, па и онда када за то наша земља никако не може бити крива. Отужна је чињеница да се користи сваки повод (стварни или измишљени) како би се говорило о „великосрпским агресорима“, „четницима“, једном речју – непријатељима хрватског народа.
Извор: Вечерњи лист
У последњих седам дана марта, хрватска власт и део (дај, Боже, да је само део) хрватског народа два пута су протестовали против Србије, иако ни у једном ни у другом случају, повод њиховог негодовања није настао у Београду, већ у Хагу, у такозваном Међународном суду за ратне злочине почињене на тлу некадашње Југославије. Најпре су били незадовољни пресудом Радовану Караџићу („40 година је сувише блага казна”), али су праве демонстрације настале тек после ослобађајуће пресуде Војиславу Шешељу. Сви водећи хрватски политичари, почевши од гђе председнице Републике, изражавали су своје негодовање, сви су причали о четничком плану за стварање Велике Србије, о агресији српске армије на Хрватску, при чему су потпуно заборавили на који су се начин наоружали и повели рат против СФРЈ. (После завршетка тог рата у Хрватској је знатно измењена слика српског становништва. Од 581.000 Срба, према попису из 1991, остало је 2011. године свега 186.000. Велики број је протеран али је било и намерно убијених цивила, поготово старијих који нису желели или могли да напусте своја огњишта.)
Када је пре неку годину овај исти Хашки суд ослободио хрватске генерале Готовину и Маркача, за злочине над српским становницима Хрватске у операцији „Олуја”, они су одушевљено у Загребу и широм земље, а политичари и народ били су одушевљени „праведним” судом.
Изјава вицепремијера Хрватске и лидера ХДЗ-а Томислава Карамарка
У некада заосталој Африци живело је и племе Хотентота које је овако гледало на право и правду: „Праведно је кад ми суседима отмемо стоку, а неправедно кад је они отму нама.”
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7mA
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар