Небојша Малић
Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.
Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:
„… нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“
Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.
Продолжаем прямую трансляцию в #Periscope с митинга против НАТО в Белграде https://t.co/V9ZM5aJ2cj pic.twitter.com/Nghvp7yPL7
— RT на русском (@RT_russian) March 27, 2016
Или да опет цитирам Танасића:
„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“
Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7kx
Categories: Сиви соко
Ne bih se slozio sa autorom povodom puca 27 marta 1941.
Nasuprot ocenama da su se “Srbi opredelili za carstvo nebesko” (patrijarh G. Dozic), da su “Srbi pronasli svoju dusu” (V. Cercil) ili da su “Srbi izabrali pravdu” (N. Malic), smatram da taj dogadjaj nije Srbima doneo nijedno dobro, nijednu korist.
Smatram da bi svi juznoslovenski narodi bolje prosli u II Sv. ratu da je pakt ostao na snazi. Verovatno bi bilo mnogo manje zrtava i mnogo manje razaranja.
Moguce je da ni komunisti – koji su iskoristili okupaciju da pokrenu gradjanski rat – ne bi osvojili vlast i nametnuli Lenjinovu ekonomiju od koje se vec 25 godina tako bolno oslobadjamo.
Аутор упорно брани неодбрањиво. 27. март jе један од најцрњих дана у српској историји. Пуч који су организовали Енглези ставио је Србе у улогу топовског меса. Да нам Запад није савезник уверили смо се кроз историју безброј пута. Слобода се не брани тако што се безглаво срља у пропаст. Неутралност попут Швајцарске је тада била прави пут. Ауторове конструкције којима се безуспешно оправдава српско самоубиство нису вредне коментара. Овакви накарадни погледи на историју нам показују да је закономерно што се налазимо овде где смо, на путу за пропаст, уз разне Вучиће, Тадиће итд.
Контроверзе о 27 марту 1941. године
Лично мишљење Николе Танасића, политиколога и аналитичара “НСПМ“, који нам је „лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму ‘пузајуће интеграције’ Србије“ je потпуно контрадидикторно у односу на мишљење др Слободана М. Драшковића, о 25 и 27 марту 1941:
„Али, била је јавна тајна да је држава у расулу. Понављамо, 26 агуста 1939 држава је била поцепана стварањем Бановине Хрватске, војска је била отрована усташком петом колоном као и комунистичком субверзијом; организација војске била је слаба, наоружање упадљиво недовољно. Нико са зрном памети и савести није могао да замисли да таква држава и таква војска могу да пруже неки заиста ефикасан отпор Хитлеру, тим пре што нам савезници никакве гаранције нису пружали, иако су тражене. Препоручивано нам је да се жртвујемо, да извржимо самоубиство, али нам нису даване никакве гаранције да ћемо доживети васкрс, одн. да ће нам се наши велики демократски савезници одужити васпостављајући послењ рата и обезбеђујући нашу слободну државу. Такве гарантије нису дате никоме, па ни пучистима. Како су онда смели да врше пуч?!…
Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Између капитулације и самоубиства – Поводом 25 и 27 марта, Први део, Српска борба, бр. од марта 1982; Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Четврти део, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).
Истини за вољу, на челу англо-америчке колоније Краљевине Југославије нашао се у судбоносним догађајима истакнути витез Подвезице великобританске империје и англо-америчког естаблишмента, духовно недорасли и контроверзни кнез Павле Карађорђевић, који је сву власт држао у својим рукама. Зато је неоспорно велики кривац за пропаст Краљевине Југославије. Водио је државу онако како су од њега захтевали естаблиштарци римског католичког института Интермариума, енглеског Форињ офиса и америчког Стејт департмента. Прво што је урадио по повратку из Лондона 1938. године, он је по наредби Форињ офиса, фабијанског естаблишмента и Источног европског федералистичког клуба (East European Federalist Club) елиминисао Стојадиновића, истакнутог ротаријанца, фашисту, масона и филокомунисту, да би на штету српског народа “решио” тз. “хрватско питање”, како то лепо рече амерички публициста Џемс Л. Бpеј у једном чланку о Југославији, где стоји:
“Premier Milan Soyadinovitch, who runs Yugoslavia as a semi-dictatorship under
Prince Paul’s regency, was quick to to assure the country that there would be no territorial gifts, but both the premier and the prince faced even more pressing worries at home: (1) the general elections this week; (2) increasing demands by Yugoslavia’s Croats for the overthrow of Soyadinovitch and for complete Croatian selfrule within the country“ (Види: James L. Bray, Yugoslavia, “Pathfinder”, Dec. 17, 1938, Washington, D.C., USA; Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 193).
Хрватско питање се није могло решити по мишљењу Анте Трумбића и осталог хрватског римског католичког Интермариумског естаблишмента без рата, као и без фабијанско-масонског Лондона, њујоршко-московске бундистичке Коминтерне и масонског и троцкистичког Београда (Види: Др. Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976); Kнез Павле је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18 марта 1941. године. Пребацио је злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку 20. маја 1939. године јер се спремао за рат (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria, 1943-1947; General Walter Warlimont, J’ai prepare l’operation Barbarosse, Paris Patch, Paris, France, No. 1965. p. 35; “Nasa rec”, br. 350, str. 31-32, decembar 1983, London, England; Raymond Cartier, Les secrets de la gueere devoilee a Nuremberg, Artheme Fayard, Paris, France, 1946, pp. 187-190; F.H. Hinsley, Britain intelligence in the Second world war – its influence on strategy and operations, Vol. I, Cambridge University Press, 1979, p. 370; John Colville, The frings of power – 19 Downing Street Diaries 1939-1955, New York, 1986, стр. 359). Кнез Павле је ударио темељ Комесаријату за избелице у Београду. Спречио је и оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата, јер је такво стање одговарало енглеском Форињ офису и римском католичком институту Интермаријуму (Види: Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Otario, Canada, 1980, стр. 93).
Према сведочењу краља Петра II, кнез Павле је припремио пуч против Сила Осовине и Трипартитног Пакта.
Атински лист „Та Неа“ објавио је писмо краља Петра II, у којем између осталог , стоји:
„Густ вео мистерије који се протеже од Загреба до бугарске границе, данас покрива моју Краљевину. Покушаћу да пробијем тај вео. Београд порушен од Немаца, З а г р е б и з м у ч е н о д у с т а ш к е ч и з м е, Љубљана се са ужасом потсећа бруталних наређења једног страног ђенерала. Свуда у Југославији народ се пита у име кога је принципа монархистички режим замењен данашњим…
Ја сам сачувао у својој личној архиви више од десет хиљада чланака пуних погрда и клевета упућених противу пара који је био на престолу до мог пунолества. Један чланак потсећа на ‘скретање’ Павла и Олге ка Берлину и Риму под владом Стојадиновића. Други говори о фамозном и болном инциденту када је шеф православне цркве патријарх Варнава анатемисао све оне који су у парламенту гласали за ратификацију конкордата са Св. Столицом, и на крају су чланци који оптужују кнеза Павла да је убио патријарха Варнаву, као да је овај поштовани свештеник умро од туге после ратификације конкордата…
Ја одговарам овим злонамерним клеветницима, да ја, Краљ Петар, узимам на себе сву одговорност за све што је урађено добро или рђаво у току тешких година регенства Павла и Олге. Као Краљ, ја сам већ проценио све донете одлуке од стране регенства и проглашавам да је побуна противу Сила Осовине и Трипартитног Пакта извршена према наређењу Кнеза Павла. Ово је довољно да се славе дела једног регента који је радио на овај начин за време док су немачки топови стварали један прави ватрени обруч око Југославије.
Што се тиче конкордата, ради се о једном дипломатском споразуму са једном државом, чија права ми нисмо имали да отуђимо. Добри стари патријарх Варнава је заборавио да католичка црква у Југославији броји пет милиона…” (Види: Петрос Карађорђевитис, “Та Неа”, Атина, 17. Јул 1947; Слободна Трибуна, „Повратак на старо“, број 3 од 1. септембра 1949, Paris, France; Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: ‘Звоно на узбуну’, Paris, France, 1980).
Трагичне последице судбоносносног догађаја од 27 марта 1941. године, којег су организовали обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС), Срби и данас осећају.
Имајући у виду jедно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал. Писмо је објављено у „Хрватском Гласу“ у броју од 28. марта 1955, у којем генерал Мирковић, дословно каже:
“Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.
Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе, после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти уочи судбоносних догађаја у Европи…
Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела. Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек детаљно се је информисао о намераваном кораку код Регента Кнеза Павла, подвлачећи нарочито, да је одлучно противан свакој насилној акцији, али је нагласио да је вољан да би у такву прелазну Владу дао неке мање истакнуте чланове своје странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…
На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др. Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. марта 1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ. 2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).
Jutros je u Parizu preminuo knez Aleksandar Karadjordjevic (1924 – 2016), cukununuk Karadjordjev.
Pomiluj Boze ovog coveka koji je u Titovo vreme smatran za narodnog neprijatelja. Njegov otac, gospodin i vizionar knez Pavle, posle dugih konsultacija sa vladom, potpisao je 25og marta 1941 god mirovni pakt sa Nemackom. Takav pakt sa Nemackom su imale skoro sve zemlje iz okruzenja pa cak i SSSR (pakt Ribentrop-Molotov).
Dva dana kasnije, 27og marta, pucisti su ponistili pakt sto je dovelo do surovog napada Nemacke na Jugoslaviju, odvodjenje u logore vise desetina hiljada vojnika i oficira, odlazak vlade u izbeglistvo i formiranje NDH.
Da Hitler nije srusio Jugoslaviju, ne bi u nju iz Italije dosao Pavelic sa kamionom ustasa, a vrlo verovatno ne bi bilo ni gradjanskog rata koga su komunisti vodili da bi osvojili vlast.
Knez Aleksandar ce biti sahranjen u velelepnom mauzoleju na Oplencu – u porodicnoj grobnici Karadjordjevica. Do koje mere je Srbima krojena pamet i brisana istorija, pokazuje sledeci primer : za vreme komunizma, mauzolej se zvao « Centar za kulturu Dusan Petrovic Sane ». Sane je pre rata bio rukovodilac radnickog pokreta u Kragujevcu i clan CK SKS od maja 1945.
На данашњи датум, 25 марта 1941, југословенска влада је потписала уговор о ненападању са Немачком и Италијом.
Влада је знала да је Југославија потпуно окружена силама Осовине (Италија, Аустрија, Мађарска, Румунија, Бугарска) и да је СССР потписао сличан уговор. Влада је знала којом брзином су пале Пољска (септ 1939), Данска и Норвешка (април 1940), Холандија, Белгија и Француска (јуни 1940). Влада је знала да је француска армија, сматрана за најјачу на свету, безусловно капитулирала годину дана раније. Знала је за катастрофалан пораз и паничну евакуацију 300 000 Британаца, Канађана и Француза из Данкерка.
Влада је знала да наша војска – као што је рекао војни министар генерал Пешић – у рату против сила Осовине нема никаквих шанси.
У таквој ситуацији, влада је изабрала најбезболнији и једини разумни пут.
@Деда Ђоле
Nije potpisala ugovor o nenapadanju (poput SSSR) nego ugovor o pristupanju trojnom paktu.
A mozda nam se nesto slicno ponovo smesi
На данашњи дан 27 марта 1941 год, група високих српских официра извела је пуч. Гомиле су шетале улицама призивајући рат а ми смо то деценијама славили као израз слободарског духа нашег народа. Тек у задње време се стидљиво провлачи идеја да је то био САМОУБИЛАЧКИ ЧИН. Та хипотетична идеја (шта би било да је било другачије ?), се може описати овако :
Да је Краљевина Југославија поштовала потписани мир са Немачком, и да није било демонстрација 27 марта, Немци би ушли и прошли кроз нашу земљу као што су ушли и прошли кроз Данску, Белгију, Холандију, Чехословачку, Мађарску, Бугарску . . . Немачка нас не би напала и самлела . . . Краљ, влада, војска и локалне власти (полиција и сл) би остали у земљи, наши војници и официри не би били послати у заробљеништво. Југословенска војска и полиција никад не би допустиле долазак усташа из Италије и стварање НДХ, а комунисти би и даље разрађивали Маркса и Енгелса по затворима . . .
@Деда Ђоле
“Да је Краљевина Југославија поштовала потписани мир са Немачком…”
-kako sam vec rekao, nije postojao nikakav potpisani mir, nego nase pristupanje trojnom paktu.
@Mister X
Варате се. Југославија је потписала УГОВОР који јој је тада ГАРАНТОВАО МИР И
ПОСТОЈЕЋЕ ГРАНИЦЕ
Pobogu, potpisala je pristupanje trojnom paktu, a iz toga mozete da izvlacite sta god zelite, pa i da joj je bio garantovan mir i granice.
Пуч 27марта није дело Ватикана, масона, комуниста, усташа, фашиста . . . Он је дело високих српских официра који су десетак дана после немачког напада, побегли из земље.
Једна група демонстраната је полупала немачке бирое у Београду, поломила врата, прозоре и канцеларијски материјал. Немачка застава је била спаљена, немачки амбасадор Виктор фон Херен упљуван.
Патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч. Велика Британија – мајка пуча – била је пресретна. СССР такође, јер је напад на Југославију одгађао напад на њега.
На данашњи дан, 6 марта 1941, Крунски савет краљевине Југославије је једнодушно гласао за приступање Југославије Тројном пакту. Цитирам Миодрага Јанковића :
“KRUNSKI SAVET – JEDNODUŠAN
ZEMLJA je bila u gotovo potpunom obruču sila osovine kada je 6. marta 1941. godine sazvan Krunski savet. O izgledima Jugoslavije u slučaju rata dao je objašnjenje general Pašić: posle pada prestonice, LJubljane i Zagreba, vojska bi bila prinuđena da se povuče u planine Bosne i Hercegovine. Posle šest nedelja, prema svim procenama, vojska bi morala da kapitulira. Svi članovi Saveta glasali su posle toga za potpisivanje Trojnog pakta, pod uslovom da se dobiju specijalni ustupci – izostavljanje vojnih klauzula. Knez Pavle je odlučio da odugovlači što je više moguće.”
Цео текст :
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276197-Bolje-pakt-nego-rat
Данас мислим на кнеза Павла (господина, визионара) и на Крунски савет краљевине Југославије
који је на данашњи дан, 25 марта 1941 год, потписао уговор са Немачком и Италијом.
Мировни уговор који је нашој земљи гарантовао мир и постојеће границе.
Који би вероватно спасао стотине хиљада живота. Међу којима и мога оца и мојих стричева.