Тужилаштво хашког Трибунала – у даљем тексту Кадија 1 – упутило је захтев Судском већу – Кадији 2, за изузеће оптуженог Војислава Шешеља.

Војислав Шешељ у Хашком трибуналу

У свом оправданом захтеву Кадија 1 наводи да је оптужени Шешељ, у односу на укупну конструкцију хашког Трибунала, у толикој предности да даља игра нема никаквог смисла. Његова доминација на пољу права, опште културе, историјских збивања, његова ерудиција, елоквенција и духовитост тако доминирају судницом да су се многе судије, разочаране у сопствена правничка умећа, одале пићу па су неки морали да се врате чак у Данску.

Неке судије, неповерљиве према хашкој истини, пре времена су отишле Богу на истину да виде има ли бар тамо хашке правде која би важила и за Шешеља. Наравно да су се зезнули јер је тек Божија правда на Шешељевој страни.

Поред тога, оптужени је проверене и доказане експерте овог суда довео до нивоа самосажаљења и жеље за самоуништењем. То се нарочито односи на стручњаке из области егзактних наука које је Шешељ у унакрсном испитивању довео до признања да не знају ни најелементарније законе физике и хемије а камоли законе овог Трибунала (који и не постоје).

Шешељ је својом харизматичном доминацијом многим лажним сведоцима угрозио елементарна људска права доводећи у питање и основну намеру Трибунала да помоћу лажних сведока успостави истинско помирење народа Западног Балкана.

Шешељ, поред тога, никада није прихватио хашку тврдњу да је Балкан једино место на планети које има само једну страну света – запад. На Балкану су државе Западног Балкана, народи Западног Балкана, језици Западног Балкана. На Балкану је и запад западни. Због тога је Трибунал увео нова правила понашања која гласе: западни, па владај!

Кадије из Хага су први пут посумњале у оправданост сопствене мисије када је Вук Драшковић изашао са тврдњом да је Шешељ по националности – Хрват. Никако нису успевали да дођу до одговора на хипотетичко питање шта би било да они осуде Шешеља, а после се испостави да је Драшковић био у праву. Ко би их опрао у Ватикану. Због њихове прљавштине, Бела кућа би постала Жута кућа – иако значајније разлике и нема.

Вук Драшковић и Војислав Шешељ

Кадија 2 је једногласно усвојио предлог Кадије 1, уз образложење одлуке саопштене на БХС језику, западна варијанта. Поука о правном леку гласи: „Ух, ј’боте, добро је да се већ неко сетио да предложи ово решење“!

Оваква одлука је тим пре оправдана што оптужени, поред свега наведеног, има и 130 кила, обожава „један кућерак у Срему“ и глас „р“ изговара са таквим ролањем да би му на томе позавиделе и бивше естрадне звезде париског неба, Ив Монтан и Едит Пијаф. То је француску језичку групу у Трибуналу доводило до лудачке љубоморе, што је отежавало развој даљег судског процеса. Код толико лудака, у ситуацији где је премного збуњених, једини исход који би се могао очекивати је прекид даљег суђења. Као прекид нежељене трудноће.

Ако су се толики Срби могли осудити без доказа, без кривице и без икакве наде за правду, зашто се Шешељ не би могао оптужити и без присуства – закључиле су Кадије.

Уосталом, сложили су се, без обзира што смо наплатили дванаест драгоцених годишњих платурина, са Шешељем смо изгубили дванаест драгоцених година. За то време смо могли осудити сто двадесет Срба уз много мање напора и са много више уживања…

Видели смо како је то изгледало у случају Караџића, видеће се у случају Младића, као и многих других пре њих и после њих, сви на „ић“.

Драгоцено искуство хашке судске праксе је да наводно разумни суд у наводно разумном року доноси стварно неразумне пресуде. Ко то не разуме остаће неизлечиви Србин. За њега нема ни правног лека.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7kq

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав Шешељ, Драгослав Пакић, Хашки трибунал