На трибини „Нација као морална заједница, а не политичка или државна“, одржаној у четвртак, 17. марта у Конаку манастира Св. арх. Гаврила у Земуну, говорили су историчар цивилизације Жарко Видовић и историчар доцент др Милош Ковић.
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
Као уводничар, Милош Ковић је представио Жарка Видовића, након чега је професор Видовић узео реч. Видовић је тврдио да су Срби настали као нација 1219. године проглашењем аутокефалне цркве. Сматра да су основи српске нације светосавски и косовски завет, те да су муслимани српског порекла а далматински и хрватски католици отпадници од српског народа.
Професор Видовић је истакао да је западна цивилизација изгубила смисао и да антифашизам није победио у Југославији 1945. године. На крају предавања причао је како је Вукашин Мандрапа из Сарајева постао Cвети новомученик Вукашин Јасеновачки.
Овај кратки приказ допуњујемо одломком из текста проф. Видовића писаног за Стање ствари, управо на тему „Нације као моралне заједнице“:
Држава–правна, власт закона (о правима, о правној сигурности држављана), а безбедносна, за сваки, па и ратни сукоб спремна – није заједница (као ни језик права и науке), него установа за коју је довољнанавика (знање активно и без духовности, без контроле свести, без осећања), – а нација, реална нација је могућа – не као установа (стабилна навика), него – само као осећање! дакле, заједница морално-историјска, реална колико ту заједницу осећаш као историју („лични роман”) и морал. А то не могу да пропишу никакви закони и договори! Дакле, држава и нација нису исто, па је проблем како успоставитихармонију између државе и нације (закона и поезије! устава и химне! законске обавезе и културно-историјског осећања).
Нација, дакле, ствара државу, као породица своју кућу, али нација није држава (коју нација брани као породица своју кућу), па се нација – како то и ратови показују – одржавала и без државе, јер нација (осећање, вера, историја и морал) су – „по духу”, по осећању! – лични, вандржавни…
Немцима (овде су били Немци емигранти, Томас Манови, а не Хитлерови!) мора да је то, по њиховом образовању и антихитлеризму, јасно (од Канта, а не од Хегела), а нама Србима логорашима, по ратном искуству из Југославије (али и из поезије: „песма нас је одржала…” и без државе, па чак и без оружја!). А то значи да нацију не спасава држава, него напротив, државу (која није нација!) ствара, обнавља и, као свој простор и своју тврђаву спасава нација!
Приредио: Горанко Илић
Опрема: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7hK
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
С посебном пажњом пратим, врло угодна и поучна предавања професора Видовића. Често помиње Вукашина Мандрапу из Сарајева – Клепаца, нашег новомоученика Јасеновачког. Да ли је познавао др Драгицу Мандрапу, лекара пре Другог светског рата која је такође живела у Сарајеву. Рођена је Кукић у Коњицу. С поштовањем
Сретен Јаковљевић, новинар
ОТКАД ЈЕ СРБИМА НАМЕТНУТО ТУЂЕ ПИСМО И ОТКАД СУ СРБИ ДОБИЛИ АЛТЕРНАТИВНА ПИСМА (ПОСЛЕ 1954), УЗ ФАВОРИЗОВАЊЕ ХРВАТСКЕ АБЕЦЕДЕ, СРПСКА НАЦИЈА НЕМА НЕОПХОДНОГ ЈЕДИНСТВА И У СУКОБУ ЈЕ САМА СА СОБОМ
Без свог сувереног писма Србима нема јединства
Видовић лепо то објашњава у вези с нацијом. Могуће је уистину да је слаба држава зато што је слаба нација. Слабе су основне одреднице без које не постоји јака нација. Српска нација је умногоме ослабљена, јер су ослабљене њене одреднице, њени стубови.
Српска нација је разбијана тако што је разбијана верски и преко писма. Писмо је изузетно важно као одредница нације. Зато се Србима атакује на њихово (ћириличко) писмо хиљаду година. И онда кад је Србима срушен један стуб (православље) и кад им је срушен други стуб (ћириличко) писмо Срби су се забили верски, разбили су се преко писма, наметну7то им је лат5иничко писмо и део Срба је тако изгубљен за Српство и асимилован је у другу нацију, други народ, отуђио се сам од себе преко вере и писма. И то више мисаоно и морално (видовић) не само да више нису били Срби по моралу и имену Срби него су постајали љути и најжешћи антисрби по провереној успешној формули “завади па владај” и уништавај нацију.
Србима су гушили православље и затирали забрањивањем и обманама ћирилицу и пре комуниста, а комунисти су то после 1954. године усавршили и тако разбили Србима православље и заменили им азбуку. И зато су Срби данас нејединствени, разбијени по писму, а тиме и морално.
После комуниста практично се ништа није битно променило, било је покушаја да морално ојача српство, било је покушаја да им се врати један од најважнијих стубова националног јединства (азбука), али то није дало видније резултате. Народ и нација остали су нејединствени, разбијени на већинско туђе и мањински своје писмо, а институције државе и лингвистике настављају еру сербокроатистике у писму, настављају примењивање Новосадског договора о српскохрватском језику, не дају у нормирању српског језика ћирилици Уставом предвиђену пуну сувереност, Члан 10. Устава се ретко где примењује и у Србији и Срби су разбијени преко писма као што је то рађено после 1060. године непрекидно, а нарочито трајно успешно после реченог Новосадског договора којега се српске лингвистичке институције држе и данас.
Све док је тако с писмом у Срба, од Срба нема нормалне, јаке нације, нема јединственог народа. Јер, ниједан народ није могао сачувати своје јединство и своју нацију применом алтернативних писама, уз велико овакво фаворизовање туђег (хрватског) абецедног писма. Срби о томе, као народ и нација, или ништа не знају или знају све погрешно, наопако, штетно, јер их штетно уче у школама, лажући српски народ да је и хрватска абецеда “српска латиница”. То је од комуњара добро смишљена лаж да се Срби лакше и брже опредељују за туђе писмо. Јер, преко туђег писма, лакше је Србе расрбити и асимиловати део по део. Двадесети век је у том разбијању Српства преко туђег писма пример како националне институције власти и лингвистике раде на штету Срба, српског народа, српске нације.
Србе је увек било најлакше разбити тако што их учиних међусобно различитим верски и графички.
Писмо је један од најважнијих националних одредница и чувара. Зато није случајно што Србе тако дуго разбијају међусобно по вери и писму. Јер, Срби на другом (туђем) писму морално нису више иста нација и исти (јединствен) народ.