(Huffington Post, 14. 3. 2016)
Филозофија је прилично непопуларна у Америци ових дана. Марко Рубио је изјавио, прилично окорело: „Треба нам више заваривача а мање филозофа.“ Гувернер Пет МекКрори из Северне Каролине такође је означио филозофију као област која нуди „безвредне студије“ које не дају „никакве шансе да људи дођу до посла.“ Широм нације постоји неограничено одушевљење СТЕМ[1] дисциплинама које делују врло исплативо. Иако све хуманистичке дисциплине пате због презрености, филозофија и даље привлачи несразмерно много негативне пажње – можда и стога што поред тога што изгледа бескорисно, такође делује благо субверзивно, као претња укорењеним традиционалним вредностима.
Није увек било тако. Током историје у Европи, филозофија је увек изнова долазила под удар снага традиције и ауторитета. Међутим, стварање Америке је било другачије: очеви оснивачи су били људи Просвећености, удубљени у идеје и дела Русоа, Монтескјеа, Адама Смита и древних Грка и Римљана – посебно Цицерона и римских стоика. Као људи Просвећености они су били поносни да одређују правац свог делања разумом и аргументима насупрот неиспитане традиције. Њихова интелектуална независност и теоретска промишљеност добро су им послужиле када је куцнуо час за оснивање нове нације. Прешли смо дуг пут од ових корена, али не у добром правцу.
Дана 13. марта, Америка је изгубила једног од највећих филозофа које је ова нација икада дала. Хилари Патнам преминуо је од рака у 89-ој години. Они међу нама који су имали срећу да лично познају Патнама као ментора, колегу и пријатеља памте његов живот са дубоком захвалношћу и љубављу, пошто Хилари није био само велики филозоф, већ такође и људско биће широке великодушности, које је заиста желело да се људи око њега истакну а не да буду само статисти у његовом окружењу. Али такође је добро, у време жалости, да размишљамо о његовој каријери, и шта нам је показао да филозофија јесте и шта би могла да понуди човечанству. Иако је Хилари био бриљантног интелекта веровао је да филозофија није само за ретке надарене појединце. Као двојица међу његовим омиљеним филозофима Сократ и Џон Дјуи (и да додам, као и амерички очеви оснивачи) мислио је да је филозофија ту за сва људска бића, позив за буђење хуманости у свакоме од нас.
Патнам је био филозоф велике ширине. Као што је сам писао Свака филозофију која може бити смештена у орахову љуску припада једној. Током своје плодне каријере Патнам је развио детаљна и креативна гледишта о централним питањима у различитим областима филозофије. Заиста је тешко наћи филозофа после Аристотела који је оставио креативан и суштински важан допринос у следећим областима: логика, филозофија математике, филозофија науке, метафизика, филозофија ума, етика, политичка мисао, филозофија економије и књижевности.
Овом списку за Патнама треба придодати најмање две области у којима се Аристотел није значајније опробао, филозофију језика и филозофију религије. (Филозофијом религије Патнам се бавио као религиозни Јеврејин који је разумео да јудаизам захтева живот сталног преиспитивања.) У свим овим областима делио је са Аристотелом дубоко убеђење: да сложене теме људског живота не треба да буду поремећене како би се укопиле у захтеве неке претерано једноставне теорије – да оно што је Патнам називао искричавим људским деловањем треба да буде контекст у чијим оквирима филозофске теорије обављају свој посао.
Ово уверење навело га је да се успротиви многим интелектуалним трендовима свог времена: филозофији која се поносила симплификаторским и редуктивним заносима, од логичког позитивизма до потоњег заноса за компјутерско моделовање филозофских проблема. Патнам је познавао физику као мало ко на нашем пољу, али је такође знао да је фатално сводити филозофију на физику: филозофија је хуманистика дисциплина. (Сећам се изванредног и дубоко контракултурног курса који је држао на Харварду, у доба када је утицај логичког позитивизма тек почео да опада, који се звао „Не-научно знање“. Обухватао је етичко знање, естетичко знање и религиозно знање и Патнам је указивао на промашеност идеје да физички редукционизам може да замени ове нормативне области.) Његова независност од интелектуалних трендова водила га је ка посвећеном интересовању за мисао старих Грка, који су деловали глупо позитивистима, али који су заправо имали неколико врло добрих идеја! Научио је старогрчки како би могао озбиљно да изучава Аристотела и заступао је став да је Аристотел имао неке врло важне увиде о односу ума и тела који би и савремени мислиоци требали да узму у обзир.
Истовремено, поново слично Аристотелу, Патнам се никада није приклањао ирационализму, никада није заговарао скептични или омаловажавајући став према филозофском промишљању: зато што, како је наглашавао, покушај да уредимо наш свет деловањем разума један је најдубљих и најпостојанијих аспеката бурног људског живота.
Већина филозофа доста говори о томе да су спремни да иду тамо где их аргументи воде, али углавном западају у догматизам, бранећи позната гледишта по сваку цену, без обзира на разлоге на које успут наилазе. Патнамов начин филозофирања је чувен и по својој потпуној крхкости. Зато што је заиста пратио аргументе где год га воде, често мењајући своја гледишта; мада ове промене нису биле извор узнемирености већ дубоког задовољства, доказ да је био довољно скроман и стога вредан своје сопствене рационалности. Једном током позних 1970-их година држао је часове метафизике на Харварду са својим колегама Нелсоном Гудманом и В.В.О. Квајном. Друга двојица су заступали становишта која су умногоме разликовала од Патнамових и вешто су их бранили. За Патнама је ова дебата постајала сва узбудљивија – толико да је напуштао састанке одељења у сред ручка да би шетао ходницима са Гудманом. На крају семестра његово председавајуће обраћање Америчкој филозофској асоцијацији садржало је елегантан аргумент против њега самог – донекле у Гудмановом духу али уз неке разлике.
Живот разума је био и јесте тежак. Свима нама, без обзира да ли смо неупућени у филозофију или смо професори филозофије, лакше је да пратимо установљена гледишта него да мислимо. Оно што живот Хиларија Патнама нуди нашој забринутој нацији је, мислим, племенита парадигма сталне спремности да се сам појединац подвргне критици разума. Наша земља, основана од љубитеља аргумената постала је игралиште за демагоге и шарлатане (карактере које је и Платон добро познавао). Сада када смо изгубили једног од великана наше нације, хајде да се замислимо над тиме.
Марта Нусбаум је амерички филозоф. Предаје на Правном факултету и Одељењу за филозофију Универзитета у Чикагу. Аутор је бројних књига о етици и социјалној филозофији. На српски језик преведене су њене књиге „Крхкост доброте: срећа и етика у грчкој трагедији и филозофији“ (Службени гласник, Београд 2009) и „Не за профит: зашто је демократији потребна хуманистика“ (Фабрика књига, Београд 2012)
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
__________________________________
[1] STEM – акроним од речи Science, Technology, Engineering, and Mathematics – наука, технологија, инжењерство, математика.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7gJ