„Послушност је одсуство расуђивања при богатству расуђивања.“
свети Јован Лествичник
Суштина послушности је љубав. Онај ко воли са радошћу може да буде послушан. Послушност је пут којим стално путује љубећи ка љубљеном. Такав човек постаје истанчан и носи у души мир. Његово знање се више не креће само у домену природног разликовања добра од зла, већ послушан човек постаје пријемчив за тајне које непрестано измичу нервозним и самозадовољним људима. Послушност није само спремност на безусловно испуњавање наређења. Истинска послушност је нешто сасвим друго. Послушност је пре свега вежбање у слушању, а не само у обављању нечег што нам је наложено. Послушност значи учити од некога ко има више искуства; она нам помаже да надрастемо и превазиђемо сопствено искуство. Вежбајући се у одрицању од сопствене воље, од својих предрасуда и ускогрудости, ми узрастамо до мере раста учитеља којег слушамо. На тај начин се постепено учимо да ослушкујемо глас Божији у нама, истиче владика Антоније Блум.
Овакав животни став нам пружа могућност да стекнемо увид како слобода престаје да буде супротност слушању и послушности. Реч слобода на санскриту स्वतंत्रता у свом глаголском облику носи значење волети и бити вољен, а као именица означава вољену особу. Тако слобода подразумева однос међусобне љубави, давања себе другоме, спремност да се слуша и умним снагама, а и срцем – дакле свим својим бићем.
