Само неколико дана уочи „суперуторка”, кад ће, по очекивањима многих, Хилари Клинтон скоро неповратно осигурати позицију кандидаткиње Демократске странке на изборима за председника Сједињених Америчких Држава, из Сарајева је стигла занимљива вест. Наиме, на седници Градског већа, заменик председавајућег Миро Лазовић „упутио је иницијативу да покојни амерички дипломата Ричард Холбрук добије адекватно спомен-обележје у Сарајеву”. Посланици у Градском већу подржали су иницијативу, саопштено је из Градске управе Сарајева.
Занимљиво би било анализирати „споменичку политику” у земљама насталим распадом СФРЈ. Након што се социјалистичка Југославија већ одавно била распала, немачка историчарка Хајке Карге објавила је књигу „Сећање у камену – окамењено сећање?” (српско издање: Библиотека XX век, 2014, с немачког превела Александра Костић), која се бави „истраживањем пракси за чување сећања на Други светски рат у Југославији”.
Концентришући се, између осталог, на споменике у Јасеновцу и Крагујевцу, на Сутјесци и Сремском фронту, Каргеова извлачи проницљиве закључке о југословенском друштву. Вредело би направити слично истраживање кад је реч о силним новим споменицима саграђеним широм некадашње Југославије у последњих двадесет пет година, некако паралелно с добро координисаним акцијама рушења југословенске споменичке баштине.
Онако на прву лопту и чисто импресионистички, лако је приметити неколико тенденција. С једне стране, ту је тенденција „измишљања традиције”, где се Скопље појављује као најбољи пример. Затим је ту тенденција „монументализације” глобалне популарне културе, започета статуом Брус Лија у Мостару, а настављена идејама и иницијативама о војвођанским споменицима Рокију Балбои (у Житишту) и Тарзану, односно Џонију Вајсмилеру (у Међи, у Банату).
Напослетку, ту је и тенденција „политичке споменичке американизације”, коју репрезентују приштински споменик Билу Клинтону, тузлански споменик Мартину Лутеру Кингу, којима се, ево, придружује и сарајевски Ричард Холбрук. Све их заједно из Будимпеште поносно посматра велики споменик Роналду Регану.
У прологу своје књиге „Завршити рат”, Ричард Холбрук се присећа своје прве посете Сарајеву 1960. године. Пише да је тада на тренутак стао у стопе утиснуте у тротоару „на месту где је стајао Гаврило Принцип кад је испалио хице који су убили надвојводу Франца Фердинанда”. Холбрук је у то време имао деветнаест година и обилазио је југоисточну Европу ауто-стопом у друштву једног пријатеља. Као по наруџби, на скоро волшебан начин, крај младих Американаца се баш у том тренутку појављује туристички водич и понуди се да им преведе текст са оближње спомен-плоче. Четрдесетак година касније, Холбрук се сећа како је на плочи писало да је на том месту „Гаврило Принцип извео први ударац за слободу Србије”.
Тинејџер Холбрук био је запрепашћен, размишљајући овако: „Сваки студент зна да је Принципов чин гурнуо Европу у два светска рата и допринео појави и комунизма и фашизма. Како је ико то могао поздравити као херојски чин?”
Холбрука, међутим, сећање вара. На табли поред које је стајао у лето 1960. године није било ни помена Србије. На њој је писало: „Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”. Не треба, ипак, бити изненађен том варком меморије. Има у поменутој Холбруковој књизи и других примера флексибилног односа према чињеницама. Неки љубитељи књижевности тврде да могу донети адекватан суд о свакој књизи на основу њене прве реченице.
Прва реченица Холбрукове књиге „Завршити рат” не прави јој претерано добру рекламу кад је реч о односу према истини; та реченица, наиме, гласи: „Између 1991. и 1995. у бившој Југославији убијено је близу три стотине хиљада људи”. Испоставило се да је Холбрук број жртава више него дуплирао, пошто их је, по свим истраживањима, укључујући сукобе на Косову крајем деведесетих, било око сто тридесет хиљада.
Ратни распад Југославије био је ужасно крвав и у стварности. Чему потреба умножавања броја жртава? Чему потреба да се Југославија пост фестум прогласи Великом Србијом под другим именом? Одговор је јасан: да би се данашња ситуација на словенском југу, колико год да је грозна, прогласила пожељном и једином могућом.
Године 1949. Војо Димитријевић је направио симболички отисак Принципових стопа у асфалту као споменик деветнаестогодишњаку који је испалио хитац око чијег је одјека формирана једина земља која је јужнословенским народима подарила еманципацију и слободу. Тих стопа данас нема, али могуће је, ево, да васкрсну као спомен на другог деветнаестогодишњака који је, као туриста, на тренутак угазио у Принципове стопе.
Ричард Холбрук је ономад био главни оперативац Била Клинтона у време кад је на рушевинама Југославије стварана Pax Americana. Тај балкански мир, ма колико некад изгледао крхак, климав и килав, један је од ретких успеха америчке спољне политике у Клинтоновој епохи. Како сада ствари стоје, у Белу кућу ће се идућег јануара уселити или председник с првом дамом рођеном у СФРЈ или председница која је у време крвавог распада СФРЈ била прва дама. Једна од непознаница од којих зависи и одвијање овдашњег политичког живота јесте колики ће бити амерички интерес да се врате на „место злочина”, да учврсте мир или да поново поделе карте. Доста јадно, наиме, изгледа овај постјугословенски Балкан, а, као у оној песми, замишљен је монументално.
Извор: Политика
Наслов: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7bt
Categories: Преносимо
Оставите коментар