Друга Србија је добила (још) једног хероја и неумољивог борца. И још једну офанзиву да настави низ – броји се од осам, да подсетимо заборавне. Реч је о времешном господину и истакнутом књижевнику Филипу Давиду, који је на додели годишње награде за Најбољу књигу у мрежи јавних библиотека у Србији рекао како се ограђује од присуства председника Србије Томислава Николића. Јер, да парафразирамо Давида, он се још од 90-их неумољиво бори против Николићеве политике а притом дубоко уважава институцију председника. Муњевито је реаговао госн министар Тасовац оградивши се од писца а Николић је изјавио како за описани чин нису потребни ни храброст ни васпитање.

Филип Давид на додељивању награде, у првом реду седи Томислав Николић

И то је отприлике то. Са Николићем морамо да се сложимо да за ово нису потребни ни васпитање ни храброст, само благи изостанак доброг укуса. Али овај квазидисидентски чин покренуо је праву славодобитну лавину по медијима ненаклоњеним Николићу (што уопште не мора да значи и медијима ненаклоњеним овдашњем режиму, као што је читаоцима сигурно познато). Као да је замахом снажне мишице отфикарио главу аждаји па се сад на коњу враћа међу пук који га посипа цвећем. То изгледа тако, када те многобројне насловнице, твитове и статусе погледате са стране. Давид је потом, за либералну Ал Џазиру, поновио како у свом потезу не види ништа проблематично и да је то сасвим нормалан чин.

Николића не сматрам добрим председником. Напротив, мислим да је очајан по сваком критеријуму и да је тотално недорастао да стане на чело државе у овом или било ком тренутку. Али, ограђивати се од Николића на јавној церемонији где је он искључиво изабрани носилац највише државне функције а не Николић четнички војвода или Николић бивши потпредседник СРС-а је, по мом суду, неумесно. Ако је бивши министар Гашић прошао медијски шиболет због претераног интимизирања са присутнима и Давиду би било умесно упутити коју критику за ограђивање – и то у доба кад се сви повезујемо и прожимамо и за то се још и отварају преговарачка поглавља и усвајају западне вредности. И све што уз то већ иде.

Оно што, у овом и сличним случајевима, изазива особиту мучнину је неубедљив покушај политичког дисидентства. Дисиденти знају да буду незгодна сорта, посебно ако су велики играчи спремни да уложе средства у њихово рабљење. Али, дисидентство подразумева став и последично ризик. Замислите Солжењицина како се ограђује од неког главешине из ЦК КП СССР-а примајући признање пред публиком коју чине они који су удруживали рад у Гулазима? Слика не делује баш примамљиво. Домаћи комунисти су знали да пацификују дисидентски жар повеликим становима по Београду и лукретивним позицијама у друштвено–просветним заједницама и сличним организацијама. Лепо је бити дисидент, ал је лепо и имати паре.

Додела награде Филипу Давиду

Другосрбијанско дисидентство је један посебно занимљив феномен. Његова девиза може да се сумира отприлике овако: против смо Милошевића, нисмо баш за шверц, а кад смо већ против балканског касапина – што да се нешто и не заради? Многе лепе каријере изграђене су на том дисидентству. Оно је, додуше, можда и подразумевало некакав ризик – ако ништа друго могла је да вас испљује телевизија коју је ионако мало ко узимао за озбиљно.

Поставља се питање какав је смисао другосрбијанског дисидентства у напредњачкој Србији? Господин Давид се ограђује од политике Томислава Николића. Обратите пажњу – он наводи да се критички односи према тој политици још од 90–их година, као да је могуће говорити о Николићевом политичком континуитету претходних двадесет пет година. Сумњам да је тако нешто могуће. А пошто постоје најмање два, оштро супротстављена Николића, и ако Давид критикује обојицу поставља се још једно питање – шта је њима заједничко? То је политички стил јер је садржај очито врло различит и у кључним саставницама супротстављен. Стил је кључна реч, како је у скорашњој колумни то мајсторски приметио Мухарем Баздуљ.

Николић је помало неотесан за Давидов укус и – по свој прилици – за укус многих читалаца Блица. Али је, мора се додати, његова политика апсолутно сагласна са оним антиначелима државне политике испод којих би се мирне душе могао потписати било који приложник другосрбијаснких портала, полетарац енџиоа или лидер неке претекле демократске странке. Та антиначела не подразумевају само прижељкивање националног пораза – то би једноставно била издаја а то није више у моди. Не. Она подразумевају поунутрашњену свест да се не сме ни размишљати о победи. То подразумева остракизам појма националног интереса и проглашење српског становишта за шовинизам. Зашто некадашњи гласач Зорана Ђинђића не би могао мирне душе да заокружи бројку испред имена Александра Вучића на гласачком листићу? Не знам – осим ако му рођака није добила отказ из општинске мастиљарнице. А прибојавам се да ни сами нису способни да дају политички образложен одговор (без оне малочас споменуте рођаке).

Британски постер са “Хунима”

Морамо да се опет вратимо на другосрбијанску критику 90–их, ту вечиту тему, која у споменутим круговима има заветно место. Ако се Николић сада мало истиче а Вучић је премијер ударник германофилске Србије, проблем са њима мора бити у 90–им годинама прошлог века. Николић и Вучић су, познато је, релативно кратко време обављали истакнуте, министарске функције. Ту су падале свакојаке изјаве, неке врло неодмерене, па и шовинистичке. Није популарно рећи, али напредњачки двојац је тада, са низом других функционера, могао да буде легитимна мета у опсежној акцији ослобађања Србије од Милошевића. Да ли су они преузели своје дужности из политичког опортунизма? Вероватно јесу. Да ли су о њих и окористили? Врло вероватно јесу. Али су те функције, у том историјском тренутку, подразумевале и сасвим реалан ризик. И то је оно што се мора узети у обзир када се критикују и Вучићеве и Николићеве изјаве – и то са позиција како грађанске деснице тако и оних које се пре везују за Демократску странку и њене епигоне. Они који говоре о ондашњим проблематичним изјавама треба да имају на уму како у ратном Лондону некадашњи пословни партнери и кореспонденти преко Северног мора муњевито постају Хуни а дојучерашњи ратни савезници, бољшевизирани Руси, у послератном Паризу губе људско обличје.

За крај морамо да поставимо питање колико је опасно овакво другосрбијанско дисидентство и шире политичко опозиционо деловање повезано са овим политичким опредељењем? Па отприлике колико је било опасно и по опстанак Слободана Милошевића. Нимало. Режим који чине лажни дипломци и доктори сигуран сам неће срушити лажни дисиденти. А што се другосрбијанског политичког ангажмана тиче, његов крајњи изданак је један Александар Вучић. Нека. Боље ни не заслужују.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7aV

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Друга Србија, Милош Милојевић, Томислав Николић, Филип Давид