„Нама је НАТО потребан да нам на Космету чува Србе, а у Београду џамије, стране амбасаде и патике“ – говоре доказани борци за НАТО људска права у Србији.

У медијима је освануо наслов да је „Председник Николић потписао Закон о сарадњи са НАТО јер не види ништа спорно и ништа ново у односу на претходне договоре“.

Томислав Николић увежбава потписивање

Исправан наслов би, међутим, морао бити: „Председник Николић потписао Закон о сарадњи са НАТО јер не види ништа“.

Ова наша супарница са два презимена – настављају НАТО законоборци – оптужује владу и премијера за велеиздају, а они не издају ни један обичан таблоид. Има, додуше, један, али он није обичан.

Како дотичну неистомишљеницу није срамота да се сада јавља за реч. У земљи где се ретко ко може сетити и сопственог имена, она има два презимена.

Ми сви дупло голо, а она, лицемерна каква је, дупло презиме.

И још очекује да ће јој неко поверити да чува цело српско стадо. А кад су јој дали да чува две џамије, она је изгубила све три. И неколико амбасада приде. О патикама и да не причамо. И амбасадорско место је изгубила у вечном граду у који воде сви путеви, а само је она изабрала погрешан и у супротном смеру – уз ветар.

Још се усуђује да јавно пита како је могуће да и НАТО буде сит и да сви Срби буду на броју? Не зна да по важећим европским правилима за писање басни, НАТО може бити сит и сви Срби на броју ако би НАТО појео пастира. НАТО, међутим, није наиван. Зашто би појео пастира када му овај, уз златни средњевековни есцајг са српског двора, на сребрној тацни сервира целу Србију.

Ми навијамо за НАТО – оглашава се влада са премијером на челу, док народ гунђа са премијером на врх главе – али смо, кажу, војно неутрални. Као онај Звездаш који пође на дерби против Партизана наглашавајући „ја навијам за Звезду, али сам објективан и неутралан. Зато, нека победи бољи тим и нека то буде – НАТО“.

За НАТО и за ОТАН

НАТО нам је толико прирастао срцу да више нема потребе да нас бомбардује са висине од десет хиљада метара. Сада може да нас гађа изнутра, а ту промашаја нема. Дакле, ни колатералне штете. Штете ће бити сасвим нормалне.

За најмање годину, две, осам… ова влада ће доказати да је способна да пензионере превезе жедне преко воде у истом чамцу са вуком, козом и купусом а да се, при том, ништа значајно не деси – осим Београда ни на небу ни на земљи.

И онда новинари пишу како ЈА, премијер, причам бајке. А ја их, као ону козу из чамца, иако од напорног рада не успевам да подигнем главу, спасавам од вука док она, коза ностра и незахвална, тражи моју главицу купуса и оставку.

Ми бисмо наше драгоцено искуство из вишевековних односа са Турцима, када смо били принуђени да српске главе шаљемо у зобницама, могли искористити за осавремењавање односа са НАТО-ом ослањајући се на све предности глобалне демократије. НАТО, уосталом, не набија на колац, не узима данак у крви, не обезбеђује грађевински материјал за дивљу градњу Ћеле кула, не …

То ради Хашки трибунал.

А и зобница више нема. Ми српске главе шаљемо авионом и у најлон кесама.

Када се Србија, а НАТО ће ту дати несебичну помоћ, огради новим, слободним и демократским државама: Санџак, Прешевска долина, Гаџин Хан, Војводина… и када Бечкеречка ћуприја више не буде зрењанинска и уска као кутија, Србија ће имати најлепше иностранство на свету, а ћуприја са проширеним видицима, може само олакшати пут у Европу.

Иако војно неутрални, ми се придружујемо НАТО слогану: „Живи и пусти друге да – умру!“

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-79L

Categories: Судбина као политика

Tags: Драгослав Пакић, КиМ, НАТО, Србија и НАТО, Томислав Николић