Никола Варагић
У Сирији, Русија и Иран ратују на страни председника Асада, а против сунитских терориста и сепаратиста. Русија и Иран учвршћују (војни) савез[1], пред најављену копнену интервенцију у Сирији, коју желе и планирају Турска и Саудијска Арабија (авиони СА већ су долетели у војну базу у Турској, чека се и долазак пешадије из СА – ове две државе чекају одговор и договор са НАТО, јер без НАТО на својој страни немају баш никакве шансе да победе у рату).
У рату који траје, са једне стране, имамо коалицију коју чине Сирија (Асад и Курди), Русија и Иран (шиити), а са друге стране, имамо коалицију коју чине Даеш (Исламска држава), Турска и Саудијска Арабија (сунити).
Египат (тј. текућа египатска власт, која се обрачунала са Муслиманском браћом) и Ирак (Курди, шиити, делови Садамовог режима, делови нове власти) су на страни Русије и Ирана. Курди се у Ираку и Сирији боре и против Турске и против Даеша (Исламске државе). Курди у Ираку и Сирији тренутно имају подршку и Русије и САД.
Мислим да ни на Западу нико нормалан не сумња да „осовину зла“ у рату у Сирији чине Даеш (Исламска држава), Турска и Саудијска Арабија. То посебно важи за Даеш, али и за Турску и Саудијску Арабију, јер већина људи на Западу не може да схвати и прихвати културу коју представљају и намећу турске и саудијске власти – такав начин живота је људима на Западу крајње одбојан, такво друштвено уређење никако не могу да прихвате.
Запад мора да се определи. Може да буде или на страни Русије или на страни Турске, или на страни Ирана или на страни Саудијске Арабије, или на страни Асада (на чијој страни су хришћани из Сирије) или на страни Даеша (терориста из Исламске државе). Очигледно је да се рат у Сирији неће завршити док Даеш не буде уништен (и да ће до тада Асад остати председник Сирије), или док не победи. НАТО је формално против Даеша, а суштински је на страни Даеша, тј. Турске и Саудијске Арабије, свог члана и свог савезника.
Немачка је поново део „осовине зла“. Немачка учествује у окупацији Косова и Метохије, Немачка подржава нацисте у Украјини, Немачка прави савез са Турском (Ердоганом) након што је Турска ушла у сукоб са Русијом, Немачка сарађује са Саудијском Арабијом (која војно интервенише у Јемену и чини велике злочине, која подржава Даеш, Ал Каиду, талибане, салафисте…) док продужава санкције Русији.
Да ли ће САД, Велика Британија и Француска остати део коалиције коју чине Даеш, Турска и Саудијска Арабија (и Немачка)? Да ли ће САД, Велика Британија и Француска овог пута бити на погрешној страни историје, да ли ће овога пута бити чланови (нове) „осовине зла“ у светском рату који траје? По свему судећи, тако ће бити (остати). Пола века након последњег светског рата, САД, Велика Британија и Француска чине нову „осовину зла“. То не значи да су сви грађани ових држава на тој страни, али ће њихове државне политике остати такве да је њихов пријатељ свако ко је непријатељ Русије. Русија ће остати највећи непријатељ, којег по сваку цену треба уништити. Русија је непријатељ (иако не представља реалну претњу) само зато што Русија представља наду за остатак света, само зато што представља највећу брану и највећу препреку за остваривање империјалних и (нео)колонијалних циљева водећих НАТО и ЕУ држава. Зато Русија није на страни зла, није део „осовине зла“, у овом сукобу. Без обзира што на страни добра у овом сукобу, међу савезницима Русије, има и држава које немају демократско уређење, разлика између тих држава и држава попут Саудијске Арабије и Даеша је, ипак, велика. Затим, Даеш је несумњиво чисто зло, Русија можда није чисто добро, али то нису ни САД ни ЕУ, а ако САД и државе ЕУ наставе да подржавају Даеш и воде рат против Русије, претвориће се у чисто зло.
Турска нема будућност са радикалним исламистима и неосманистима на власти. Курди ће се изборити за своју државу. Колико ће она обухватити и делове Турске, зависи и од турске секуларне елите, од Турака који су противници Ердогана и исламиста. Што се пре тај део турског народа определи за сарадњу са Русијом (а тиме одлучи и да промени своју политику и према Србији у односу на Косово и Метохију, и према Грчкој, Кипру и Јерменији), то су веће шансе да ће Турска сачувати што се сачувати може, тј. да се не распадне у потпуности.
На чијој страни ће бити Израел? И Израел ће морати ускоро да се определи. Мислим да ће Израелци на крају изабрати да буду на страни добра, тј. на страни Русије и Ирана.
Влада Србије под окупацијом је, наравно (пошто је у питању квислиншка влада), на страни НАТО алијансе, односно, „осовине зла“. Власт у Београду верује да ће и даље моћи да глуми пријатељство са Русијом и Ираном док се све више приближава НАТО алијанси и ЕУ, док гради „добре односе“ са Ердогановом Турском и арапским шеицима. То неће још дуго трајати, јер је срски народ, као и увек у историји, на страни добра, на правој страни историје[2].
Од опредељења Србије и Израела, без обзира што су ово мале државе, у одређеној мери зависи исход рата који траје. Верујем да ће Срби, Јевреји и Руси (поново) бити на истој страни, на страни добра, против „осовине зла“.
Опредељење Ватикана изгледа јасно. Међутим, унутар римокатоличког дела света ствари су сложеније. Скоро све државе католичке Јужне и Средње Америке подржавају Русију у рату у Сирији, и Србију у борби за Косово и Метохију (од Аргентине и Бразила до Кубе и Мексика). У католичким државама Истока Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) може се наћи доста пријатеља и савезника Русије и/или Србије. Католичка Шпанија је непознаница. Делом и због тога што је питање да ли ће опстати у садашњим границама. Шпанија подржава српски народ у борби за Косово и Метохију, Шпанци имају добре односе са Русима[3]. Сигурно је да сепаратистичке или ослободилачке снаге у Баскији и посебно Каталонији не подржава Русија. Ако неко из света (ван Шпаније) подржава Баскију и Каталонију, онда та подршка долази из других (пре свих, протестантских и неолибералних) држава Запада. Због тога, католичка Шпанија може да буде позитивно изненађење, али и негативно. То важи за Римокатоличку цркву. Можда се Шпанија распадне, а можда остане цела. Можда се и Римокатоличка црква распадне (на пример, можда се од Ватикана одвоје католици из шпанске Америке и приближе православним црквама), а можда остане цела, и чак на страни Русије и Србије, јер поред оних снага у Латинској Америци и словенско-католичком делу ЕУ и НАТО које подржавају Русију и Србију, и међу католицима у Италији, Аустрији, Немачкој, Француској и САД постоји свест да су православни хришћани савезници у борби против антихришћанских снага које постоје и унутар самог Запада. Можда Римокатоличка црква остане иста као што је била до сада – противник Русије и Србије. Од свих сценарија, највероватнији су овај трећи, и први. Папа Римокатоличке цркве, Аргентинац који (чини ми се искрено и без задњих намера) подржава екуменски дијалог (са православним хришћанима), након сусрета на Куби са Патријархом Руске православне цркве (који је био у посети државама Латинске Америке), а по повратку из Мексика, изјавио је да кандидат за председника САД, који представља конзервативни (и хришћански, католички) део САД (а који сматра да са Русијом треба сарађивати) – „није хришћанин“. Разлог је неслагање око односа према избеглицама из исламских држава и ограде на граници између САД и Мексика. Ако би тај кандидат победио, имали би ситуацију да се папа и председник САД слажу око тога да са Русијом (православним хришћанима) треба сарађивати, али ће бити у сукобу због других питања. На страни папе, у том случају и том сукобу, био би и део гласача Демократске партије (САД), али и део европских нехришћана и антихришћана, док би на страни председника САД био део протестаната, а можда и део католика и православаца (дакле, хришћана) из САД. Због свега тога, није немогуће да Србија у спору са Хрватском, у будућности, на својој страни стекне и моћне савезнике унутар католичког дела света (у латиноамеричком и вишеградско-словенском делу католичког света), и у САД (као што је имала у доба Пупина и Тесле, тј. Првог светског рата). Најмање је вероватно да ће се нешто у том смислу променити међу европским католицима (у романско-германском делу католичке Европе, уз које ће бити и евроатлантски либерали и либерални левичари[4]). Европски (романско-германски) католици имају власт у Ватикану и они ће остати чврсти савезници хрватских усташа (и Албаније).
Ако би Даеш победио у рату у Сирији, сунитски џихадисти би, убрзо након тога, нове фронтове отворили и на Балкану (пре свега на простору Македоније, Албаније, Косова и Метохије и Босне и Херцеговине, односно, на територији Србије и у њеном окружењу, на границама Србије). Због тога је за Србију веома важно да Русија победи у рату у Сирији. Ако би на страни Русије остао или био и НАТО, то би било добро (и брже би се решила криза, не само око Даеша, већ и око Курда, односно, на целом простору Сирије, Ирака и Турске). Ако се то не догоди (а то се вероватно неће догодити), можда ће за победу бити довољно и ако ојачају оне политичке снаге на Западу које подржавају Русију, или не сматрају Русију непријатељем (или, бар не сматрају Русију највећим непријатељем), толико да својим деловањем могу да озбиљно поремете империјалне планове владајућих елита ЕУ и НАТО држава[5]. Таквих снага има и на десници и на левици.
Србија може да у одређеној мери, али не може да значајно утиче (у случају да родољубиве снаге дођу на власт у Београду) на исход рата у Сирији. Против Даеша, на крају крајева, можда ће на истој страни остати или бити Русија и НАТО, али рат између Русије и НАТО почео је много пре рата у Сирији и може се нагло распламсати и пренети на друге просторе након завршетка рата у Сирији (имајући у виду и рат у Украјини, и српско питање на Балкану), када се буде одлучивало о судбини Сирије, Ирака и решавало питање Курда у Турској (Курдистана), а са тиме и односи између Палестинаца и Израелаца (док се палестинско-израелски сукоб и питање Сирије и Либана не може успешно решити ако Иран и Израел остану непријатељи). За Србију би најбољи исход био да Украјина и државе Балкана (до Крајине, односно Хрватске и Словеније) поново уђу у руску сферу утицаја, али тако да ове државе остану заиста слободне и независне, а не да само замене господара (комесаре из Брисела комесарима из Москве – то доста зависи од Русије, од тога да ли ће Москва тежити да се што је више могуће приближи Небеском Јерусалиму или ће тежити да постане нови Рим – Цариград је пропао када је Рим превладао Јерусалим: због тежње Цариграда да постане нови Рим, не постоји православно јединство; због тежње царске и совјетске Москве да постане нов Рим никада није створено словенско јединство). У том случају, Србија би била отворена и за сарадњу са Западом (онако како Запад буде изгледао када се заврши криза у ЕУ, унутар одређених држава ЕУ, између ЕУ и САД, унутар САД – јер и САД могу да се распадну, између Ватикана и протестантског и капиталистичког дела Запада, итд.), и са исламским светом (и међу шиитима и међу сунитима, где Србија већ има доста пријатеља који је подржавају у борби за Косово и Метохију) и самостално би водила своју политику (али и заједно са Русијом и исламским државама и народима са којима смо непосредно, географски и историјски повезани, градећи што боље међусобне односе). Најгори исход за Србију био би да Србија (п)остане „бојно поље“ у рату између НАТО и Русије (и да Русија у том рату изгуби; па и у случају да победи, ако би Русија уместо демократске државе која тежи мултиполарном поретку постала тоталитарна и империјална држава и имитирала Совјетски Савез). Зато се лош споразум са НАТО (чиме Србија постаје још више колонија западних империјалних држава, а руски утицаји све ограниченији) не може „поправити“ најављивањем истог таквог споразума са Русијом (тренутно, дуг је пут да се такав исти споразум са Русијом потпише, јер је Србија под НАТО окупацијом и НАТО то неће дозволити – посебно не онима који су у име Србије потписали споразум са НАТО и који им више не требају; али, и да није такво тренутно стање, то значи да Србија жели да прихвати на својој територији и војнике НАТО алијансе и војнике Русије, који би овде могли да раде шта хоће, и да се сукобљавају где год хоће[6]).
У овом тренутку, док траје рат у Сирији и док се још увек не зна да ли ће НАТО и Русија (п)остати искрени савезници у рату против Даеша, за Србију је најбоље да буде неутрална држава која сарађује и са НАТО у борби против тероризма и са Русијом, али тако да ни НАТО ни Русија не граде своје војне базе у Србији и немају своје војнике у Србији (српска војска може да чува Србе на Косову и Метохији – док се не поправи стање безбедности на КиМ, то био могао бити једини део Србије где се истовремено могу наћи војници НАТО и Русије, који заједно са српском војском и косметском полицијом, стварају услове за нормалан живот свих људи који живе на КиМ). Србија треба да буде мост између САД и Русије у овом делу света; Србија је пријатељ и са Ираном и са Израелом; Српска православна црква је утицајна унутар православног дела света и важан партнер у екуменском дијалогу са католицима и светском савету цркава са протестантима; Срби са муслиманима вековима живе на Балкану (а део муслимана чине сами Срби) и Србија међу исламским државама Азије и Африке има доста искрених савезника, тако да Србија може да буде и мост између хришћана и муслимана, а не само између Запада и Русије. У том случају, Србија (када дође до смене генерација и добијемо нову владајућу елиту) може да утиче на исход светског рата који траје, у оном најбољем смислу, тако што ће дати допринос да се рат између Русије и САД, хришћана и муслимана, даље не распламсава (на пример, у нуклеарни или биохемијски рат) и заустави. У случају да се рат настави и да ескалира, Србија може да утиче на исход рата тако што ће бити на страни која се бори против „осовине зла“, против оних који желе да униште (православну) Србију. Србија може и мора да учини све што може да та страна (добра), којој ће и сама припадати, победи, а да се рат (барем у војном смислу, између Русије и САД, Немачке и Русије, САД и Немачке, Ватикана и Русије, хришћана и муслимана…) што мање води на простору српских земаља. За крај, још једна напомена, која захтева посебан текст, а коју увек треба имати у виду (не сме се заборавити): светски рат који траје не води се само војним путем и на местима на којима се одвијају војни сукоби, већ и економским, културним и духовним путевима, између и унутар свих држава које у њему учествују. Ту има много фактора које треба имати у виду, поред војног (стања и моћи неке војске), који ће утицати на исход рата (који се може водити дуго, до истребљења, исцрпљивањем) – један од њих је, на пример, демографски.
_____________________________________________________
[1] Руски министар одбране Сергеј Шојгу допутовао је данас у изненадну посету Ирану да би иранском председнику Хасану Роханију пренео „специјалну поруку“ председника Русије Владимира Путина, пренели су ирански медији. Шојгу је пренео „специјалну поруку руског председника о ситуацији која се односи на стабилност у региону и преговоре о прекиду ватре у Сирији“, јавила је тамошња агенција Ирна. Шојгу је разговарао и с иранским колегом Хусеином Деганом. Његова посета Техерану долази пет дана после посете Дегана Москви. Руски министар је недавно рекао да Иран и Русија желе да ојачају војну сарадњу. Русија треба Ирану да испоручи антиракетне системе С-300, док су ирански медији пренели да Техеран жели да купи руске борбене авионе Су-30. Бета, 21.02.2016.
[2] На анти Нато протесту (због потписивања споразума са Нато) у центру Београда, 20.02.2015. године, окупило се око 10 000 људи (Заветници, Образ, ДСС, Двери, Покрет за Србију, ратни ветерани, породице жртава НАТО агресије…). Народ почиње да се буди. Међу патриотским (родољубивим) странкама и организацијама које су против уласка у Нато, све је више заједничког деловања и „патриотски блок“ постаје озбиљна политичка снага. Против уласка у Нато су и млади новокомунисти који су недавно упали на пронатовски скуп у организацији Вука Јеремића, против уласка у Нато је и левичарски Покрет за слободу, и интелектуалци попут Јове Бакића, притивника уласка у Нато има их међу онима који припадају грађанском делу Србије („грађанском блоку“). Према анкетама, више од две трећине грађана Србије је против уласка у Нато. Не знам да ли је неко правио такву анкету, али верујем да још више грађана Србије (него што је против уласка у Нато) подржава Русију у рату против Даеша (Исламске државе), или, апсолутна већина грађана Србије не подржава Даеш у рату у Сирији.
[3] Шпанија, за разлику од Француске, Немачке, Велике Британије, Италије, Аустрије, НД Хрватске… никада није предводила поход или значајно учествовала у било ком походу на Русију или рату у руском делу света, а исто је важило и за Србију све до НАТО агресије 1999. године.
[4] Пошто је за либерале и либералне левичаре са Запада, као и за европске католике и неоконзервативце из САД, Русија веће зло од Даеша – евроатлантски неолиберали су стуб „осовине зла“ колико и исламски фундаменталисти из Даеша.
[5] САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Италије, Холандије, Данске, Шведске, Норвешке, Аустрије, Швајцарске и Канаде. Посебан блок, или посебну (нижу) класу, унутар ЕУ и Нато држава представљају словенске државе Пољска, Чешка, Словачка и Бугарска, плус Мађарска која има добре односе са Русијом, православна Румунија и православна Грчка са Кипром.
[6] Замислите само групу пијаних војника НАТО алијансе и пијаних војника Русије који су се у некој српској кафани посвађали око неке девојке, Српкиње, док их штити имунитет и српска полиција ништа не може да предузме – да ли нам је тако нешто потребно?
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-78d
Categories: Светске ствари
Оставите коментар