Грађани Србије памте замак Рамбује из околине Париза углавном по неуспешним мировним преговорима о Косову одржаним од 6. марта до 19. марта 1999. године, које је обележило навијачко и уцењивачко понашање главног посредника, америчке државне секретарке Медлин Олбрајт. Пошто српски представници нису хтели да потпишу капитулацију земље, уследило је бомбардовање 19 земаља чланица НАТО-а у трајању од 78 дана, у коме су животе изгубили не само наши војници већ и многи цивили, нанета огромна материјална штета уз тешке и несагледиве последице. Све је то добро познато свим грађанима Србије, те није никакво чудо ако је у њиховој свести замак Рамбује записан као злогласно место одакле је потекло бомбардовање 1999. године.

Замак Рамбује

Већина, вероватно, не зна да је овај замак, кобан по судбину наше земље, одиграо запажену улогу у историји француске књижевности.

Почетком 17. века, 1608. године, Катрин де Вивон, маркиза од Рамбујеа, основала је у своме дворцу књижевни салон. Желећи да реагује на сирове, „војничке”, манире који су владали на двору француског краља Анрија Четвртог, маркиза Катрин де Вивон почела је да приређује скупове својих познаника и истомишљеника. На њима су се водиле расправе о књижевности, уметности, науци и филозофији. Њен салон, настао по угледу на сличне скупове италијанске аристократије, постојао је скоро пола века (до 1656. године), а свој највећи процват доживео је између 1624. и 1648. године.

Катрин де Вивон

Од почетка „рада” овог салона, названог „Отел д Рамбује”, у њему су покретане дуге расправе о пријатељству, љубави, самољубљу… Разговарало се и о француском језику, новим књижевним делима, док су се песници – било гости, било стални „чланови” салона – надметали у писању стихова.

Значајну улогу на скуповима у Рамбујеу играле су жене. Поред Катрин де Вивон и њених кћери Јулије и Анжелике, биле су запажене и војвоткиња Де Лонгвил, принцеза Конде, госпође Де Зулјер, Де Севиње и Де Лафајет.

Под Јулијиним утицајем, салон њене мајке све више се претварао у монденски скуп „људи од духа”, али је, са годинама, стил овог салона постајао и све неприроднији.

Маркизу су многи подражавали. Салони слични њеном оснивани су не само по дворцима принчева и племића, већ и у кућама имућних грађана.

И салони и књижевност која се у њима неговала називани су прециозни (precieux – на француском – драгоцен, али, у ширем смислу и отмен, извештачен).

Аристократи, најбројнији оснивачи ових салона, желели су да се на посебан начин реши питање француског књижевног језика. Тако је 1661. године Сомез, један од теоретичара прециозности, у „Великом речнику прециоза” поставио основни захтев: „Прециоза треба да говори друкчије од народа како би њену мисао могао да схвати само онај који има тананију памет од масе”. У том циљу, прециозе улажу велике напоре да потисну стари књижевни језик и створе потпуно нови, својствен и разумљив само њима.

Замак Рамбује (поглед са централног канала)

Међутим, тежња племића да покажу како се разликују од обичних Француза није нимало обогатила француски језик. Прециозе су се задовољавале већ постојећим речником и само стварале необичне комбинације речи и израза разумљиве једино људима из њиховог круга. За њихов језик била је типична перифраза, која је мање описивала а више „шифровала“ предмет о коме се говори.

Подсмевајући се тим салонима, Молијер је написао једночинку „Смешне прециозе” у којој је користио перифразе: „саветник љупкости”– огледало, „удобност за разговор” – наслоњача, „душе ногу” – виолине чији звуци позивају на игру и друге… Комад је доживео огроман успех. „Из места удаљених 20 миља долазили су у Париз да би се разонодили гледањем овог дивног и духовитог дела… Двор, који се тада налазио у Пиринејима, затражио је нову комедију. Послаше му и би одлично примљена.”

Насупрот жељама прециоза, њихове перифразе нису обогатиле француски језик и појачале његову изражајност, већ су доводиле до расплинутости и нејасноћа. Биле су то на неки начин шараде и ребуси, засновани на двосмисленим па и изразима са више значења, а прави смисао могао им се наћи само у контексту или приликама када је употребљен.

У сваком случај, „Отел д Рамбује” не може се изоставити из историје француске књижевности.

Нажалост, ни из историје страдања српског народа.

Скоро четири века после маркизе Катрин де Вивон, у њен Рамбује је стигла једна опака и немилосрдна прециоза, потпуно друкчија од некадашњих. Њене перифразе означиле су почетак великог страдања Србије, а замак је, ни крив ни дужан, постао синоним за терористички обрачун силеџија из САД и НАТО-а са нашом земљом.

Иако је већ више година у заслуженој пензији, то не значи да се велика пријатељица косовских Албанаца и непријатељица српског народа, Медлин Олбрајт, одрекла жеље да утиче на ток историје САД, па чак и света. Ових дана она се јавља уз Хилари Клинтон, помажући јој да постане председнички кандидат Демократске странке поруком женским гласачима Америке да „у паклу постоји посебно место за жене које не помажу једна другој”. Ако је послушају, уз добро познату ратоборност породице Клинтон (за Хилари се већ претпоставља да би могла да буде нови Хитлер), ево много разлога за забринутост и у Србији, која никада не сме заборавити шта су јој ово троје учинили.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-75q

Categories: Противу незнања

Tags: Војислав М. Станојчић, Медлин Олбрајт, НАТО, Рамбује, бомбардовање 1999.