
Огњен Војводић
Најновија и најперфиднија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима у историји римокатоличке мисије на Балкану је наводно `непризнавање` самопроглашене „државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава како држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и духовно-историјски континуитет и цјеловитост Србије, те да им стога Срби морају узвратити благодарношћу. Заправо, у питању је примјена провјерене папске праксе подилажења православним народима, а нарочито војно пораженим или у непосредној опасности од надмоћнијег непријатеља.
Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Југославије, и тиме благословио почетак ратног разарања СФРЈ, на шта хрватски предсједници приликом празника хрватске државности и протјеривања православних Срба увијек подсјећају – ,,на несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске“. Поред Ватикана то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атлантске алијансе њемачко признавање не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата. Наиме, потребна је била подршка Ватикана као вјерског вође `свете алијансе` и атлантистичке антикомунистичке кампање према `источном блоку`.
ВАТИКАН КАО КЉУЧНИ ФАКТОР ИНТЕГРАЦИЈА
Папско наводно непризнавање „државе“ Косово је и подршка проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији, као оправдање за активност на евроатлантским и религиозним интеграцијама. Према најновијим информацијама, такво римокатоличко неизјашњавање о статусу Косова и Метохије је предложено званичницима Ватикана управо од српских пропапских и проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, како се не би прекинула сарадња са Ватиканом као кључним фактором у евроатлантским политичким и религиозним интеграцијама, и како се после потискивања папизма не би међу Србима појачао утицај Руске православне цркве, то јест прекинуо процес покатоличења православних Срба.
Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.
ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ ЗА ОДБРАНУ ОД ЛАТИНА
Православна `шизма` је била препрека успостављању једнополарног папског патернализма, свједок папског узурпирања првосвештеничких права и самопроглашења `папског примата`. Зато је `спасавање шизматика` подразумијевало сва средства укључујући и насилна, а која су теолошком теоријом римокатолицизма била оправдана, од ватиканских подрумима до јавних ритуалних спаљивања `јеретика`, али и подстицања и помагања номадских исламских племена на освајачке походе на православне `шизматике`. `Исламски притисак` је коришћен да се православно племство и народи присиле на папску унију и европску војну `помоћи` због `османске опасности`, али пошто је прије тога православни Константинопољ освојен и опљачкан од латинске алијансе, ослабљен и остављен османском освајачу. Заправо, као што данас евроатлантска алијанса манипулише исламом у притиску на православне народе и све суверене земље свијета у циљу успостављања глобалне доминације.
„БОЉЕ ТУРСКИ ТУРБАН НЕГО ПАПСКА ТИЈАРА“
Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду, пошто је претходно православна Византија војно ослабљена полувјековном латинском окупацијом, Цар Константин Драгаш, последњи византијиски Василевс, уцјењен је да потпише унију и призна васељенску војну и вјерску власт Ватикана и европске алијансе. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град, потписао одређене папске услове за унију, надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под опсадом је дошло онолико витезова колико је било потребно да заштите Цара од побуне православног народа, свештенства и властеле противника уније. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. Цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су у протестним литијама узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`
Православни богослови и свештеници свједоче да је турско османска окупаторска власт била толерантнија према православљу од римокатолицизма, а да под папизмом православље нигдје није преживјело. Патријарх јерусалимске патријаршије је имао одређена права и поштовање под муслиманском окупацијом, али када су Латини освојили Јерусалим и формирали крсташко краљевство у Палестини патријарх је морао да напусти град. Када је патријарх Арсеније Чарнојевић покренуо сеобу Срба, бјежећи од турске освете због војне интервенције европске алијансе на територији османског царства подржаној од једног дијела Срба, по уласку на територију римокатоличке Европе одмах је на Србе вршен прозелитски притисак за превођење у римокатолицизам условљавањем и основних животних потреба.
ДАНАЈСКИ ДАРОВИ ИЗ ВАТИКАНА
Залог ослобођења од ропства је очување духовне слободе и суверености, духовно-историјске свијести и предања, а тиме и историјског и вјерског права на ослобођење. Признавање ауторитета папства увијек значи пристајање на политичко и религиозно ропско подаништво, а одрицањe ослобођења од ропства. Учлањењењем у унију народа и држава папског пастирског похођења признаје се и прихвата етичко политичко право католичком колонијализму, евроатлантском војно-вјерском интервенционизму у мисији `милосрдног анђела`.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Блог Огњена Војводића, 3. 2. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-72n
