Десило се оно о чему смо сањали.
Прокопасмо прокопани Прокоп.
А није да се нисмо трудили.
У ствари, ми садашњи смо се највише потрудили да прокопамо прокопано.
Они пре нас су копали, копали, па оно што нису прокопали за толике године назваше Прокоп.
Не може им се порећи да су прокопали тај Прокоп, али и ми га прокопасмо, иако је био прокопан, то је наша заслуга и ми ћемо остати у историји као прокопаоци Прокопа.
Ишли су и возови кроз тај Прокоп већ годинама, али се нико није сетио да га свечано отвори, мада је већ отваран неколико пута, одавно.
Претходна отварања су се дешавала када је требало, као што га и ми отворисмо сада, јер и нама то треба и користи у овом тренутку.
И много је лепо било!
Прокоп се цаклио, удешен и осветљен. Шеф станице је предао рапорт Премијеру да је Прокоп спреман за возове који ће тутњати кроз њега.
Додуше, тренутно само два дневно, али и то је нешто.
Онда је говорио Премијер, док је у позадини полако, бешумно, клизио нови воз, ваљда купљен за ову прилику.
Лепа атмосфера, плаћена парама неког Шеика, који није говорио. Ваљда се смрзао, па му је свега било доста.
Рече Премијер да је Шеик платио наше прокопавање прокопаног Прокопа и да те паре морамо да вратимо кроз кредит који нам је Шеик радо дао, јер је био фасциниран нашим плановима да прокопамо прокопани Прокоп.
Шта даље рећи?
Ништа, сем да је ово прва станица на нашем путу ка ЕУ.
Додуше, не зна се која је по реду прва, али је важно да је прва у Прокопу, којег ми отворисмо и прокопасмо већ прокопаног.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Zn
Categories: Преносимо
Оставите коментар