Када је митрополит црногорско-приморски Амфилохије скинуо чини са самоуправног социјализма, на недавном шаторском протесту против Мила Ђукановића, била је то прворазредна новост у реторици Српске православне цркве. Нарочито је звучало јеретички када је Амфилохије рехабилитовао петокраку коју је сматрао симболом нечастивог који се врзмао по шумама и горама Монтенегра. Али, није се он приказао као једини кандидат за Ципраса у мантији. Папа Фрањо одавно мири левицу са Христом.
Архивска фотографија
Сада су се свети отац и човек број два у хијерархији СПЦ сусрели у Ватикану, где су расправљали о много значајнијим питањима него што су идеолошке полемике о блискости хришћанства и комунизма. Званично, папа и Амфилохије су разговарали о начину на који би могло да се реши спорно питање канонизације хрватског кардинала Алојзија Степинца, које оптерећује не само духовне већ и световне односе Београда и Загреба.
Али, очигледно је да се ватикански сусрет неконвенционалног епископа Рима, који по својој глобалној популарности достиже размере поп-стара, и моћног духовника СПЦ, познатог по својим честим излетима у политику, барем по Амфилохијевим изјавама, може сматрати почетком једног дивног пријатељства.
Заинтересованост папе да саслуша аргументе наше Цркве и склоност светог оца ка заједничком решавању проблематичне Степинчеве светости, за коју, гле чуда, много више скепсе показује Рим него Загребачка набдискупија, очигледно је омекшала и тврдо срце митрополитово, те је папи изрекао неочекивани комплимент. Рекао је да га Фрањо веома подсећа на патријарха Павла.
Ако митрополит који је исповедио Слобу Милошевића, крстио Чеду Јовановића, одржао посмртни говор Зорану Ђинђићу, проклео читаву Владу Србије и одликовао Шешеља, јавно пружи овакав комплимент папи, верници СПЦ остају у чврстој вери да је Фрањо добродошао у Србију више од свих својих претходника на ватиканском престолу.
Ако је, такође, Амфилохије до сада важио за чувара тврђаве српства и православља, његов нагли преокрет у сликању карактера оца Рима, уз захвалност што Ватикан није признао Косово и подржао нас у Унеску, може се читати и као припрема верника СПЦ за добродошлицу поглавару Римокатоличке цркве.
Земаљски Београд, за разлику од небеског, није изражавао противљење папиној посети Србији, јер би, као шеф државе Ватикан, која није признала Косово, папа у свакој другој прилици, и у некој другој одежди, био драг гост у Србији. Да ли је Фрањо човек који може да измири световни и политички прагматизам и духовну скепсу Срба? Да ли би покојни патријарх Павле, кога су сматрали свецем за живота, изрекао добродошлицу човеку који Амфилохија тако неодољиво подсећа на њега?
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6XD
Categories: Преносимо
Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал` зубе поломи!
Квргава је српска позиција. Како год да се уради, није добро.
Ваља знати да свако показивање пријатељства, и свако примање папе и код папе, и радосно сликање с њим, оставља васколиком свету и историји доказе да су српски православци опростили римокатолицима зверски, геноцидни злочин из Др. св. рата и опет деведесетих година. То је победа Ватикана и даје му за право, и коначан пораз СПЦ и Срба.
Одавно сам писао о амбивалентном односу папе Франциска према левичарским идеологијама. Ствар је много комплекснија од врло паушалних процена које је навео Апостоловски. Не знам како је успео да увеже Франциска са Амфилохијевим тобожњом кокетирањем са социјализмом? Моје гледиште је да епископа Рима не треба сатанизовати и олајавати чему су склони неки православни портали и сајтови. Треба бити одмерен у оценама. Али се, исто тако, треба носити јасним прагматизмом када је реч о потезима црквене политике. Ако би папина посета Србији унела нове поделе у ионако невесело стање у СПЦ онда је то знак да до посете још увек не треба да дође. Барем што се тиче СПЦ. А држава Србија је толико дезоријентисана и погубљена да је залудно препоручивати било какав јасан став о било ком питању.