Грађанско васпитање не треба укинути, већ га предавати у првим разредима основне школе, у доба социопсихолошког формирања личности. Веронаука (наука о вери) предавала би се у средњој школи
Колики је део савременог човечанства религиозан, који су критеријуми за признавање статуса верника и слична питања важна су за анализу феномена религиозног у савременом свету, али ми се овде на томе не можемо задржавати. Поменимо само могућност да се у једном лабавом односу између вере и религије може говорити о религији (или барем о цркви) која се састоји од неверника. Пример за то је „наша” православна вера, где се верници у цркви моле богу (тачније Богу), а када изађу напоље, псују тог истог Бога и остану и живи и верници.
Познавање религијске мапе света и садржаја појединих „великих” религија јесте од круцијалног значаја за разумевање глобалних догађаја, како у сфери политике, тако и социологије, па и науке и уметности. Многи глобални политички и историјски феномени не могу се разумети, па ни контролисати, без познавања идеолошке позадине, која мотивише људе и државе да се понашају ирационално. Текући трећи светски рат, који се води под заставом „борбе против тероризма”, управо илуструје ову тезу. Верски фанатици се стварају у адолесцентном узрасту, кад дете није у стању да схвати суштину верског феномена и његов шири контекстуални значај. А верски фанатизам стоји у основи локалних и мање локалних сукоба.
Вера се доживљава код куће, религија упражњава у цркви. Основи вере уче се у цркви, као и религијска догматика. Ова догматика је управо оно што се данас поучава у нашим школама под фирмом веронауке. Поводом овог еуфемизма треба отворено рећи да се у нашим школама предаје хришћанска и муслиманска догматика. Алтернативно, тзв. грађанско образовање је, будимо искрени, уведено само да би се оправдала веронаука.
Да ли ову последњу треба укинути? Никако, уместо ње треба увести веронауку (добро сте прочитали), али не верску догматику, која раздваја људска бића једна од других, већ основе религије као такве. Предмет би се звао „основи религије”, а у оквиру њега би се подучавали философски и психолошки основи феномена верског, историјски преглед настанка и развоја најважнијих светских религија, као и психолошки, социјални и други релевантни аспекти религијског као таквог.
Грађанско васпитање не треба укинути, већ га предавати у првим разредима основне школе, у доба социопсихолошког формирања личности. Веронаука (наука о вери) би се предавала у средњој школи, када су ученици спремни да критички усвоје рационалне погледе на феномене верског и определе се за свој поглед на свет (формирање социоумне личности).
Постојећа концепција упознавања с религијским феноменом у нашој школи пати бар од две мане.
Прво, деца се уче ирационалним системима у годинама када нису у стању да их схвате као ирационалне, чиме се врши насиље над дечијом психом и личношћу уопште. То није, у ствари, никакво учење, већ проста дресура, којом се у ум ученика цементира једна ментална конструкција која се више не може променити. Какве катастрофалне последице то може да има, сведочи текући верски рат у Европи, Азији, Америци и Африци. Атентатори самоубице имају као гориво не патриотизам или борбу за ослобођење, како је то почело са палестинском Интифадом, већ религијски фанатизам, за који су одговорни они који су те атентаторе подвргавали верској дресури. Атентатори-самоубице имали су у почетку за мете исто тако верски дресиране непријатеље, да би се сада све свело на бесмислено убијање.
Друго, у верски мешовитим срединама деца се раздвајају када се ради о веронауци и тако постају свесна да су „они други” неко други. Тако се ствара осећај отуђења, поготово ако је заступљеност неизбалансирана. Алберт Ајнштајн је био једини представник јеврејске религије у разреду у Минхену и био је срећан када је прешао у Швајцарску, која је била у том погледу много либералнија. У својој 14. години одбацио је јудаизам као религију и заменио је науком (симболично – прешао је са Торе на Еуклида). У науци се осећао као равноправан члан људске заједнице, са данас нама знаним резултатима.
Религија је сувише озбиљна ствар да би се препустила поповима!
На крају крајева, данашњи свет је атеистичан, хвала богу.
Научни саветник у пензији, члан уредништва European Journal for Science and Theology
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6UP