Протојереј др Жарко Гавриловић (1933-2016)

Пишем ти, драги пријатељу, моје исповедно писмо да би они који долазе после нас знали какав нас је јад задесио. Чекао сам више деценија да се горчина у мојој души слегне и бура љутине стиша, али то ми, како ћеш и сам видети, није пошло за руком.

Једна опака духовна зараза, гора од сваке куге, појавила се 1917. године у православној Русији. Њен вирус (а погађаш о комунизму је реч), појавио се у Немачкој средином прошлог столећа да би потом био протеран у Енглеску где се обогатио рушилачком моћи, напокон, преко других људи, уз помоћ златних немачких марака и оклопног воза, усред вихора Првог светског рата, из Цириха, преко Немачке, Шведске и Финске, био убачен у царску Русију где је започео свој крвав рушилачки поход.

Под изговором да доноси правду обесправљенима, он је укинуо и оно мало права што је било међу људима. Обећавао је подјармљеним масама равноправност, а устоличио је најцрњи облик привилегија и неједнакости које нису резултат рада него идеолошке опредељености. Одузео је све свима под лажним изговором да то подели онима који немају, па су тако постали сиромашни и они који су раније понешто имали, у очитој намери да се вековима устоличи на власти насиљем. Уместо ранијих бољара и немилосрдних спахија дођоше бездушни комесари и секретари. Бездушници и безбожници су највећи силници и напасници људског рода, јер уместо ранијих владајућих људи са пољуљаним хришћанским моралом, православном Русијом завладаше комунисти без икаквог морала.

И настаде неописиво страдање свих и свуда, нарочито православних Руса, растакање и рушење свега историјског и културног блага које је у Русији стицано вековима, љубоморно чувано столећима. Русија постаде нова Содома и Гомора. И као у свакој олуји и бујици тако и овде шљам и пена изађоше на површину. Убијани су највиђенији људи, царска породица је масакрирана, чак и малолетна деца, рушени су храмови или претварани у магацине, коњушнице (клозете) а реликвије и иконе пљачкане су свуда.

О, братска Русијо, нико те тако не посрами као твоји рођени синови које потплатише белосветски капиталисти!

Људи су убијани или затварани, убијани без пресуде – осуђивани без кривице, мучени без милости. Безброј људи пресељено је на онај свет у најгрознијим мукама. Река црвене крви потекла је царском Русијом из Москве, гордог трећег Рима, потекла и није се нигде уставила до Јадранског мора.

И настаде плач и лелек који царску Русију претвори у сатански пакао. И потоња превара беше гора од првобитне када је лукави, прерушен у змију, преварио прве људе под изговором да ће бити једнаки с Богом. Овде је (само) сами ђаво био прерушен у човека који је био опседнут мржњом према човеку, обећавајући једнакост неједнаким, братство туђинцима, слободу сужњима. За ове идеале: једнакост, братство и слободу – проливено је највише крви, а ипак се све изметнуло у бруталну силу, терор невиђених размера, отимачину голему и неописиву. И уместо једнакости заведе се најцрњи облик неједнакости, уместо братства завлада параноидно убијање, уместо слободне – најцрња тиранија.

Погазише се многе моралне вредности и религиозне навике. Многи се одрекоше Бога и светих Божјих угодника, а за вођење изабраше безумне и крволочне.

И уместо грађења новог света они и стари порушише, те тако двоструку штету људима учинише, срушише Божије и заведоше ђавоље царство.

А после Другог светског рата, опет уз помоћ Запада и разговора на Јалти, издадоше нас савезници (Бог их не клео), разлеже се ова чума по источној Европи и угрози све православне народе. Ратом и преваром, сладуњавом пропагандом (иако јој је стварност горка као оскоруша) ова пошаст дође али је Соломонова и Сократова мудрост не могоше отерати.

О Боже Господе! Застани и види како се, по земљи српској и југословенској, размилеше нови агарјани. И обогаћени знањем и методама НКВД-а и ГЕСТАПО-а, нове зулуме каквих никада није било у историји почеше да чине свуда, а опет нарочито у Србији и према Србима. Једне бише и убише, друге мучише и затворише у затворе ОЗН-е, одакле се данима разлегао јаук и запомагање, друге пустише после батинања и малтретирања да у миру умру. Децу на фронт послаше, не да слободу донесу него да изгину, старије под опасач ставише, старцима наметнуше намет на вилајет, однеше и опљачкаше све што дохватише као гусенице, губари или скакавци. Оне које не потурише окупатору да их побије на робију отераше или им одредише толике намете да се у виду откупа често морало предати више него што година донесе.

Настадоше гладне и тешке године у земљи Србији. „Поменуле се – не повратиле се!“

Пријатељу, ти који будеш живео после нас на овој крвавој и намученој земљи, знај да је брат убијао брата само зато што он другачије мисли или верује да су деца шпијунирала своје родитеље, јер је то сатанизована власт од њих тражила; да су супруге одавале своје мужеве; да је пријатељ издавао свога пријатеља и кум потказивао свога кума. Неки чудни људи који се у Србији преко ноћи намножише, преког погледа и увек намргођени, обучени у кожне капуте или енглеске виндјакне, чуваху стражу чак и поред Божјих храмова да би знали ко у њих улази и излази, ко децу крштава и својим драгим покојницима опело држи, ко се код свештеника исповеда и шта исповеда.

И настаде страдање веће од претходног, пошто страшна пошаст и велико насиље завладаше земљом Србијом у којој су крв, мржња, подбуњивање и отимање били правило владања. Диктатор у рату, онај који није поштовао ничије законе где год је боравио, постао је тиранин оног момента кад и своје прокламоване и потписане законе није поштовао. Он суђаше без суда, затвараше своје противнике без оптужбе, убијаше без пресуде.

И диктатор поби скоро све противнике у лукавим замкама, а онима који живи остадоше сатера страх у кости да нису смели никоме ништа од мучења казати. И прво, одмах после рата, поби своје идеолошке противнике са деснице, многе по затворима ОЗН-е измучи или поби на стратиштима, понекад без суда убијаше десетине хиљада људи. Поменимо јаме и шуме таквих стратишта: Кочевје, Зидани Мост, Сајмиште код Београда, Багдала код Крушевца, Ђерам код Тополе, Понор код Фоче, Вељино Брдо код Беле Паланке… и још многа и многа стратишта и мучилишта. „Поменула се – не повратила се!“

Па када свемоћни Калигула поби своје српске противнике на десници, пређе на убијање својих српских противника на левици, са којима је лукави рат ратовао и лукаво победу стекао, ратнике који су му живот безброј пута сачували. Поче их лажно оптуживати да су издајници земље, а они су желели да његове прљаве послове обелодане. Чак и добар део усташа из затвора изведе. Подстаче да их ове мученике који скривише нови „источни грех“ (Информбиро) муче страшним мукама које човек није могао сам измислити него сотона, од искона људски непријатељ. И, опет, на њима испроба све методе НКВД-а и ГЕСТАПО-а на Голом отоку, где само немушти галеби долећу, на којем потом униште све трагове злочина као и трагове усташког злочина у Јасеновцу.

И земља српска се пред свемиром обагри крвљу побијених и измучених. Многе кости још леже у запечаћеним јамама тако да им ни помен није одржан нити свећа воштаница запаљена.

И опет настаде велика невоља по свим српским земљама и горама. Птице се у сласт гозбише људског меса, а црви земаљски стекоше хране у изобиљу.

И живи заиста завидеше мртвима и плачући говораху: „Што сте нас родили и саме оставили! Устаните бар мало из свих својих гробова да ми мало стекнемо покоја, да бар једну ноћ у миру сневамо или један дан без море пробдимо!“

А Србе редом расрбише, рођену браћу завадише, кумове раскумише и својту расвојише. Српску цркву нови агарјани на три дела поцепаше, српску нацију на три нације рашчеречише, тако да Срби оптуживаху Србе за грехе непостојеће, док српску државу на три државице раскомадаше.

Још наумише да Србе раселе и Србију потопе, али „бодљивој крави Бог даје мале рогове“.

О, Боже мој, како српску муку да опишем, а да ме за болесника не прогласе?

И, опет, настаде плач и лелек целом Србијом, који се до неба дизао, али нас Бог није хтео чути, јер су се Бога многи бестидно одрекли, јер смо за Бога грешног и крволочног човека прогласили, јер смо се одрекли крста и славе, имена и племена. Тада се реч Србин могла само у књигама мирно читати, тако да ни српска шајкача није могла на миру да стоји на српској глави, јер Србијом владаше нови Калигула који је ратовао са окупатором против наше војске у шајкачама, када је ова стварала Југославију. А Југославија постаде Србима гроб и тамница, а непријатељски војник – крвник и тиранин.

Уви, мени грешном и јадном! Којим ли устима да искажем све боли народа мученог? Којим језиком да опишем страхоте мучења најбољих у нашем племену?

Уви! Уви! И по сто пута кажем – авај Господе, спаси нас имена свога ради, јер немамо никога осим Тебе ко би нас заштитио! Згрешисмо у својој неопрезности, незнању или под насиљем, али мржњу против својих душмана не испољисмо. Мучаху нас и убијаху, али им ми ништа „ни приеки“ не казасмо.

Авај, Господе! Србија је на распећу, уклета и рашчеречена. Србија је рањена и обезглављена, јер најбоље и најчвршће у њој душмани су побили, нејач и децу иза њих оставили, па онда три страшне аждахе на нас натуткали.

И оне све три кренуше на Србију, острашћене, жељне крви као хијене. Црвена аждаха пође са Севера бљујући крв и ватру из својих ноздрва; црна аждаха потрча са Запада сва у рукавицама да би крв и ватру скрила, а зелена аждаха јурну са Југа крв и ватру наговештавајући.

Господе! Србија је расрбљена и раслабљена, располовљена и рашчеречена, село на старцима, град на изгладнелим радницима, кућа без деце, сокак без песме.

Уви! Уви! Уви!

А потом, после много година јада, стигоше соколи, тек у неосушеном паперју из љуске, да стану на браник земље Србинове. Међу њима виђено би и јато голубова са Врачара које стаде против завере, светогрђа и преваре.

Устадоше и много гнева изазваше, јато голубова уплаши јато јастребова и све нападе јуначки поднеше.

И нападоше их потомци све три аждахе: црвене, црне и зелене; грлати бише лажни верници и прави безбожници, људи подземља и надземља, струковне и клановске групице. Али они и те нападе стојички издржаше, и нико их од људи не заштити све док се Свети Сава са српског Сиона не смилова, па их благословом заштити.

И повуче се црвено-црна-зелена аждаха режећи преко Дрине валовите са својим мртворођеним дететом у наручју. Но она остави за собом буљаво-жилаве изроде да њене трагове избришу и одступницу јој заштите.

Но, одмах потом усташе деца Србије да нову зору чекају, да се слободи надају, да свету битку војују, српску земљу запоседну.

Србија жели нове људе, боље, најбоље, да је реше невоља и деци обезбеде срећнију будућност.

Нека нам сами драги Бог помогне да се безбожника ослободимо!

Објављено: Бели орао, год. I бр. 2, 15. 12. 1990.

Емитовано: Први програм РТБ на представљању Светосавске странке 26. 11. 1990.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Uu

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: беседе, комунизам, православље, протојереј Жарко Гавриловић