У свакој години има дана када би иронију и цинизам требало послати на принудни одмор. Морамо да будемо поштени и према тим нашим сталним сапутницама – били су ту стално, увек у нама и око нас, радили су прековремено, никада им није падало на памет да затраже годишњи одмор или слободан дан јер им се нешто изузетно, непредвиђено десило, иако су готово сваког дана добијали принове или се удавали за многобројне младожење из Србије или обећаног света. Није их закачио ниједан вирус оптимизма и бацио их у постељу.
Зато би био елементарни ред да се иронија и цинизам сваке године за Божић, Васкрс, рођендан, славу, на крају старе и почетку нове године пошаљу на одмор.
Да се бар тих дана потрудимо да негде дубоко у себи, у скровитим местима нашег друштва, ископамо залихе оптимизма. Без обзира што знамо да оптимиста у Србији готово механички изазива осуде типа – да ли пати од мањка интелигенције или вишка корупције. Али ових дана свако има право да буде оптимиста. И свако може да нађе довољно добре разлоге за тај оптимистички грех, док својим најближима жели све најбоље у Новој 2016.
„Живот је само збир промена на људском лицу”, написао је некада давно у неком меланхоличном заносу Милош Црњански, који је учинио велику част нама тиме што је годинама био репортер „Политике”. Зато би и на крају ове године или на почетку нове, сваки читалац, док посматра промене на лицу, могао да примети колико богатства постоји које нису видели ни банкари, ни порески инспектори, па ни они сами док не дођу дани, када се ослободите од државе, медија и институција. И останете у некој сасвим приватној држави у којој нема ни ироније ни сарказма. Већ само добре воље.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6TQ
Categories: Преносимо
Оставите коментар