Има нешто што сам запазио у политици.
Нешто што, можда, многима није упало у очи.
На то ме је подсетило писмо Мирковића премијеру Вучићу.
Где он каже да је Вучић опседнут филмом КУМ.
То исто тврди и дугогодишњи Вучићев сарадник, храбри новинар Предраг Поповић.
Али, Вучић није једини у том обожавању холивудских криминалаца.
Знам људе у политици који су, такође, опседнути тим филмом.
Нарочито политичари после петооктобарског преврата.
Најпознатији су Ђинђић и Беба Поповић.
Овај последњи се изгледом и понашањем труди да буде Мајкл Корлеоне.
Погледајте мало пажљивије његове телевизијске наступе и уверићете се у то.
Опонашао је Ал Паћина у сваком моменту.
Наравно, све је то било простачки комично, али је интересантно за анализирање лика, који је био један од најмоћнијих људи у Србији.
Пре доласка на власт, нико никада није чуо за тог Ал Паћина из Јагодине.
Нисам га ни ја познавао, све до октобра 2000 године и оне вечери када смо Ђинђић и ја наступили на РТС-у.
Оставио је на мене утисак провинцијалног келнера.
Ђинђић није био толико прост у томе опонашању Мајкла Корлеонеа.
Он је, ипак, био философски образован.
Тачно је да је Ђинђић био опседнут криминалцима.
Знам то јако добро.
То је потврдио и његов партијски отац Драгољуб Мићуновић у интервју датом НИН-у.
Претпостављам да та опседнутост потиче из фрустрација сина строгог официра ЈНА, побуњеног сина који није имао муда да пређе забрањене границе, али се зато, из протеста против наметнутог ауторитета, одлучује да се политички активира као опозиција тоталитарном режиму.
Тако Ђинђић постаје комунистички дисидент.
Задивљеност криминалцима је печатирана седамдесетих година у Франкфурту, када га је Љуба Земунац спасио од најмљених порториканских гангстера, које је ангажовала једна уцвељена и преварена немачка госпођа у одмаклим годинама.
Знам да су и неки политичари ДОС-а знали напамет дијалоге из КУМ-а.
Откуд та опседнутост неолибералних политичара филмом КУМ?
Познато је да је филм КУМ финансирала америчка мафија.
Холивуд је добио задатак да од гангстера направи филмске јунаке.
Тако је настао култни филм, који је упропастио многе генерације младих људи, који су жудели за брзим, опасним и богатим животом холивудских гангстера.
Али, тај живот је био обично кратак или се завршавао у затворским тамницама.
Тај филм је био погубан и за многе политичаре.
Начин како власт функционише од петоктобарског преврата до данас је пресликана верзија балканског КУМ-а.
Ђинђић је имао своје контроверзне кумове.
Вучић данас, такође, има свог контроверзног кума.
Све је организовано на исти начин.
Пљачкање државе, проневере, луксузан живот, томпуси у устима, добра вина, проводи са старлетама, приватни авиони, најбоља одела, скупоцени сатови, летовања на јахтама, афере, издаје и, на крају, трагедије.
Све се то дешава преко ноћи.
Они који су ишли у подераним старкама, постајали су манекени транзиције у најскупљим светским оделима.
Неиживљени, похлепни, сујетни, покварени, незасити, прождрљиви, мегаломански су отимали све што је припадало држави и грађанима, верујући да то сада припада само њима, да ће вечно владати, да имају залеђину, да су они сада екипа која је добила своју прилику и коју не смеју никако да пропусте.
Опседнути светским гламуром хтели су да у нашој балканској провинцији засијају пуним сјајем и отуда њихова мржња према држави и народу, према раду и поштењу, према скромности и знању, према одрицању и искуству, према свему ономе што није могло да досегне светлост белосветских превараната, хохштаплера и шпекуланата, који су на ове балканске политичаре гледали као на лакеје и келнере, којима треба да оставе напојницу када им придрже капут или очисте упрљане ципеле.
Опседнутост филмом КУМ најбоље говори о тим нашим политичарима да су они неиживљени клинци, који завиде криминалцима на томе што имају ја*а, што су храбри, што ризикују свој живот и што за кратко време свога живота испијају најслађе страсти из забрањеног пехара живота.
Политичари су мекушци, пи*кице, смрдибубе, јајаре, го*нари и љигавци, који доласком на власт добијају снагу да лече своје комплексе и зато они вређају, понижавају и уништавају народ, уверени да тако показују своју снагу и да могу да постану оно што нису.
Земунски криминалци су били поражени, добивши прилику да се сретну са политичарима из ДОС-а, какви су политичари били смрадови, њихов израз, а намера новопеченог шефа мафије, који је љубио руке старим земунским кримосима, стајао је мирно и тресао се од страха пред Ћентом, извесног ђилкоша из Медвеђе Душана Спасојевића Шиптара да се кандидује за премијера Србије, потиче из тога што је лично упознао већину досовских политичара и сматрао је да је много способнији и поштенији од тих смрадова и да више воли Србију од њих.
Слободан Милошевић је криминалце држао везане на металном повоцу на вратима дворишта своје куће.
Ђинђић је направио фаталну грешку и пустио их је у кућу.
Слободан Милошевић је волео да гледа каубојске филмове.
Њему је узор био Џон Вејн.
Који је бранио закон.
Мајкл Корлеоне је уништавао државу, кршећи све законе.
Слободан Милошевић је био комуниста, који је знао шта је држава и каква опасност долази од мафије.
Проблем свих политичара, после петооктобарског преврата, састоји се у томе што је њима ближи лукави Мајкл Корлеоне, него наивни Џон Вејн.
Тако је држава пала у руке криминалне хоботнице.
Која се хвали да све ради по закону.
Њихова глума је лоша.
Проваљена.
Ал Паћино не би могао њих да глуми.
Они су, ипак, лице без ожиљка.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Сајт Бранка Драгаша, 24. 12. 2015)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6SO
Categories: Преносимо
“Кум”, наравно, има универзалнију поруку: “Удариће те увијек тамо ђе си најрањивији”, али је и ово тумачење Бранка Драгаша функционално. Поготово би било у Црној Гори, ђе се Беба сад представља да је, као и Шћепан Мали, из Братоножића.
Легенда о Ђинђићу и Љуби Земунцу не знам колико је тачна. Но, знам да се 1992. г. Ђиниђић није “одвајао” од Зорана Шијана.
Лијепо је, ако немате ништа против империјализма на холивудски начин, што је Слободан Милошевић волио Џона Вејна, али да је “држао мафијаше на повоцу испред своје куће”, нажалост није истина. Укључио их је у систем. Тако му је Легија дошао у кућу, када су га водили “на повоцу.
Против Аркана знам да су смјела да се огласе само три човјека: Војислав Шешељ, Ратко Младић и један који му је у очи река да је његова “прохибиција” на фронту војничка глупост, јер су “порције” совјетским војницима побиједиле Хитлера! (По самопроизведеној легенди, Марић је био на некој Аркановој листи за одстрел, али то је чиста псеудологија).
Идеализовати вријеме С.М. некако “иде у рок службе”, али ту су и убиства Баџе, Перошевића, Кундака…Најстравичније Павла Булатовића, који је од “Олује” спасао источну Херцеговину.
Посебно је режим С.М. подстицао криминал у Крајини и Српској, вршећи деморализацију народа.
Једна од историјских заслуга генерала Ратка Младића јесте што се томе супротстављао.
И за то платио високу цијену убиством његове миљенице, моје колегинице, Ане.
Колико сам познавао њен психолошки профил, сасвим је искључено да је она могла да изврши самоубиство.
Г. Кнежевићу,
Виђење једног високопозиционираног птооктобарца, каснијег дисидента (могуће и покајника), jе ипак мериторније од Вашег поштованог субјективног!
Г. Живковићу,
Мој коментар ја упућен Вама!
Извињавам се због грешке у презимену.
Људски је грешити.
Поздрав.
Господин Драгаш је дао своје виђење о објективним чињеницама – о томе ко се с киме састајао и зашто. На основу тога дао је оцену колико је који режим био криминализован тј. колико су криминалне струткуре имале утицаја на доношење политичких одлука.
Истина је да је подземље политички активирано за владе Милошевића али ми с друге стране делује да је тада могла да се направи јаснија разлика између подземља и легалних политичких и економских токова него у постпетооктобарско време када је њихова (релативна) моћ постала знатно већа. И ту не мислим да су превасходно одговорне преференције Ђинђића или његовог окружења него околност да је снага државе падала а о поверењу грађана према њој и компетентности да врши своје функције ни да не говоримо.
Господин Живковић је навео серију врло контроверзних питања из 90-их (и почетка 2000-их година). Бојим се да ћемо дуго чекати да она добију задовољавајуће разрешење. Што се Жељка Ражнатовића Аркана и његове улоге тиче знам да није био омиљен западно од Дрине, нарочито не у редовима ВРС, али такође различита сведочанства указују да су он и његови људи у неким кључним тренуцима имали врло важну улогу. Што се порција вотке тиче оне колико могу да помогну толико могу и да одмогну, нарочито када су људски ресурси који могу да се потроше врло ограничени – а српски јесу у том стању колико год ми веровали да ћемо се лако обновити после масовних погибељи.
@ Мирослав Анђелковић
Прхватам примједбу.
@ Милош
Далеко од тога да сам за “порције”. Од (због) претјераних “порција”, можда је погинуло више него од непријатељских офанзива. Нарочито на црногорско-херцеговачком ратишту. Само сам констатовао чињеницу о супротстављању Аркану у лице. Не бих вечерас о његовој војној улози, али, свакако, био је далеко брижнији према својим погинулим и рањеним борцима, од Вука Драшковића према припадницима Српске гарде, након погибије Ђорђа Божовића Гишке.