Свештеник Српске православне цркве (СПЦ) Зоран Деврња изјавио је да та црква не стоји иза ултрадесничарског покрета Образ, чије је деловање забранио Уставни суд Србије, јавља Бета.
Фото: Бета/Милан Обрадовић
„Они нису део цркве. Када кажу да се позивају на ауторитет цркве, они у ствари манипулишу. А црква би свакако требало да направи јасан отклон”, рекао је Деврња на трибини „Религије, национализам и култура сећања” која је одржана у београдском Дому омладине.
Додао је да СПЦ нема потребу да се изражава кроз такву организацију као што је Образ и оценио да припадници Образа врло често злоупотребљавају свој хришћански идентитет и „каче се” на ауторитет цркве, као да црква стоји иза њихових начела и њиховог деловања.
Деврња је оценио да је у ратовима деведесетих година прошлог века на простору бивше Југославије дошло до „инструментализације религије”, а верске заједнице су биле „изманипулисане или су желеле да буду изманипулисане”.
Извор: Центар за истраживање религије, политике и друштва
Директор Центра за истраживање религије, политике и друштва из Новог Сада Никола Кнежевић оценио је да верске заједнице на простору бивше Југославије имају дијаметрално супротне ставове о минулим ратовима из деведесетих година прошлог века, што погодује стварању антагонизама и атмосфере замрзнутог конфликта у региону.
„Таква атмосфера може у одређеним друштвеним околностима да доведе до новог конфликта”, рекао је Кнежевић.
Према његовим речима, ратови из деведесетих година нису били верски већ политички ратови, али са значајним верским импликацијама.
Психолог Александар Шибул оценио је да ће се сукоби поновити уколико се не буде искрено радило на помирењу у региону.
У оквиру трибине премијерно је приказан први документарни филм из серијала „Религије, национализам и култура сећања”.
Центар за истраживање религије, политике и друштва: Позив на премијеру
Премијера Првог дела документарног серијала „Религије, национализам и култура сећања“. Дом Омладине, велика сала 23.12.2015
проф. др Давор Џалто, Институт за филозофију и друштвену теорију / Институт за студије културе и хришћанства
др Зоран Деврња, доцент на Православном богословском факултету у Београду и свештеник Српске православне цркве
др Марко Николић, Институт за међународну политику и дипломатију
Динко Грухоњић, председник НДНВ и РЕКОМ
Александар Шибул, психолог
др Никола Кнежевић, аутор и режисер филма
Јелена Милић и Никола Кнежевић у Медија центру (Извор)
Опрема: Стање ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6PH
Categories: Преносимо
Чим је ту Динко нормалним људима места нема.
А да ли Црква стоји иза г.свештеника?
Шта значи “ултрадесничарски” и на основу чега је Уставни суд забранио деловање “Образа” – јесмо ли сигурни да се ту не ради о окупационом судству?
Како једни могу да састављају спискове јавних личности “које нису за евроатлантске интеграције”, а други се забрањују на основу неких небулозних пресуда?
Film RELIGIJE, NACIONALIZAM I KULTURA SEĆANJA (Nikola Knežević, 2015)
Vladimir Kolarić (др театрологије, блог Одбрана уметности)
MIR, BRATE, MIR
Prvi deo najavljenog dokumentarnog serijala „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ u režiji teologa i politikologa Nikole Kneževića, produkciji Centra za istraživanje religije, politike i društva i pod pokroviteljstvom Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), problem odnosa religije i politike na prostorima bivše Jugoslavije sagledava kao problem odnosa verskih zajednica prema procesu aktiviranja i porasta etničkih nacionalizama, a koji je označen kao glavni uzrok krvavog raspada zajedničke države.
Sintagma „kultura sećanja“ sugeriše da se je u ovom filmu naglasak stavljen na problem identiteta, a posebno problem formiranja konfliktnog identiteta, odnosno onog koji se u nedostatku samoodređenja (kriterijuma tog samoodređenja) određuje isključivo naspram „Drugog“, i to ne na njegovom prihvatanju, nego isključivanju. „Drugi“ time postaje apstrakcija, a proces konstruisanja sopstvenog identiteta metafizička operacija koja „sopstvenu poziciju“ ne zasniva na odnosu, nego na datosti.
U Kneževićevom filmu ratovi na prostorima bivše Jugoslavije se sasvim trezveno ne sagledavaju kao verski, ali sa značajnim ulogom religijskih ideologija, zajednica i elita u formiranju zatvorenih (konfliktnih) identiteta koji su i doveli do sukoba. Tendencija da se religije i verske zajednice sagledaju kao izmanipulisane u cilju mobilizacije od strane nacionalnih/nacionalističkih elita i legitimizacije nacionalnih/nacionalističkih ideologija, nadopunjena je i ukazivanjem na nemoć samih religija, odnosno religijskih institucionalnih elita i verskih zajednica da formiraju sopstveni jezik kojim bi uspostavile odnos prema promenjenoj post-komunističkoj, ali i postmodernoj društveno-političkoj i kulturno-istorijskoj stvarnosti, pa stoga preuzimaju jezik nacionalnih/nacionalističkih elita i njihovih ideoloških koncepata. To implicitno ukazuje i na problem krize religijskih praksi, za koji ne može biti okrivljana samo komunistička ideološka represija i birokratski aparat, već bi ga trebalo sagledati kako u sinhronoj tako i u dijahronoj perspektivi.
Kneževićevim filmom dominira glas naratora sa interpretativnom i komentatorskom, a tek u drugom planu informativnom funkcijom, potcrtan za ovakvu poetiku očekivanom „dramatičnom“ muzičkom podlogom, uz upotrebu dokumentarnog auditivnog i vizuelnog, ili audio-vizuelnog materijala, te iskazima eksperata i svedoka. Tek sa uvidom u planirane nastavke mogla bi se pravilno oceniti poetička i značenjska konzistentnost celog projekta i eventualno prevazići utisak o nedovoljnoj motivisanosti uključivanja svedoka ratnih razaranja u strukturu filma, a čiji iskazi nisu u direktnoj vezi sa temom. Takođe, komunikacijski domet filma bi bio pojačan adekvatnijim izborom i upotrebom naratorskog glasa, kao i nešto konzistentnijim kombinovanjem naratorskih pasaža i audio-vizualnih materijala.
Film „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ nema ambiciju da ponudi originalnu interpretaciju događanja na prostorima bivše Jugoslavije u pozno i post-komunističkom razdoblju, i njegova pozicija se u ideološkom smislu može opisati kao pozicija savremenog (zapadnog) mejnstrima, koji se sve više i sve češće dovodi u pitanje. Ipak, u osnovi, pozicija ovog filma je dijaloška, i u njoj se ideološke premise ne pretpostavljaju želji za istraživanjem istine i istinskoj brizi za čoveka. Autor ovog filma, kao pre svega verujući čovek, ali i sposoban naučnik, uz ukazivanje na sve ono na šta se istine radi mora ukazati, i uz jasno odabranu i pošteno argumentovanu ideološku poziciju, nastoji iznad svega da ispita mogućnosti i doprinese aktualizaciji mirovnih potencijala religija prisutnih na ovom tlu. Dovoljno trezven i obrazovan da ne veruje u mogućnost bilo koje religije da uspostavi raj na zemlji, on ipak smatra da bi religije morale, i da mogu, pre svega u liku samih verujućih pojedinaca ali i organizacija, a oslonjene na sopstveno učenje i iskustvo, da realno i aktivno doprinesu društvima i pojedincima ovde i sada, u savremenom istorijskom trenutku, ma kakav on bio, i sa ma kakve ga pozicije mi interpretirali. Nemoć zapravo nikada nije bio izbor najboljih među nama, pa ne bi trebalo da bude ni izbor nas ostalih, ma kako mi, pojedinačno i kolektivno (prihvatanjem određenih kolektivnih identiteta), gledali na sebe i na druge, na svet i sopstvenu ulogu u njemu.
NED и којекакви Centri душу дало за проучавање светосавља!
Поносито личко аристократско презиме Деврња (De Vern – од Врбовског), ваљда Вербић по руски?
Gledam prilozenu sliku i sa ocajanjem vidim mlade Srbe pod zastavom sa mrtvackom glavom i ukrstenim kostima.
Ne razumem tu simboliku.
I pitam se : sta ce papuanski ljudozderi misliti o Srbima ?
@Александар Живковић
Лепо писаније али чему. Шта се ту објашњава или брани.
Иначе Кнежевић је у лепом друштву…Јелене Милић.
Докле мислите да потурате кукавичија јаја?
Демоња, Aлар, Деврња…итд су презимена узета у одушевљењу за време Наполеонових ратова и њигових продора на наше просторе (конкретно Лику). Али и успомена на загрљаје са француским војницима, чији су шињели распаљивали машту нашим девојкама. Дакле, сам почетак XIX века – и шта би то било аристократско у подражавању, ономатопеји француског језика и кључном личном избору; “личити” а не “бити”. Динарци су иначе склони том клањању материјалној култури Запада; “…ето напредни, ефикасни, а ми…?” Сада од тог идолопоконства правимо аристократизам (аристократа је онај коме требају најбољи, па био он (аристократос) ратар, војник или племић). Једнако тако, требало би прогласити аристократским Хаџиефендиће, Изетбеговиће…или они из неког нејасног разлога нису “наши” као Алари и Деврње, Демоње…
@ Василије50
Само сам мислио да би био занимљив став некога ко је погледао филм а уз то је драматург, обратите пажњу, на употребу нарације у том филму.
Не мора човек да проба смеће – да би се уверио да је смеће. Данас су се ствари доста искристализовале и свака се декларише већ својим насловом, именом аутора, издавача и списком оних који је препоручују.
@daroslavguzvic
Тешко је данас оцењивати одушевљење масонеријом и демократијом од пре 200 година. Не верујем да је тада било који Србин сагледавао негативне аспекте горњег? .. као ни одушевљење исламском цивилизацијом – јесмо ли сигурни да смо бољи од њих?
http://srbin.info/wp-content/uploads/2013/10/Jelena-milic.jpg
У позадини чиста окултна симболика.