Контрола над нашим животима није ништа ново. Контрола се спроводи увек и свуда, често у циљу превенције или побољшања много чега. Контролисање би можда било позитивно да није почело да се односи и на сам живот. Све је чешћа појава да се уз помоћ различитих начина дијагностике утврђује пол детета или евентуалне аномалије. Ова карика дијагностике увела је нехуманост у медицину јер овим неко губи право на живот. Позната је чињеница да у Црној Гори и Албанији на свет долази више мушке деце, и то само јер се примењују селективни абортуси, на које се одлучују они који би желели мушке потомке, ђетиће.
Извор: Детињарије
Подједнако суров начин одлучивања о животу и давања овлашћења себи да се одлучи о животу других је и еугенетика, сузбијање рађања особа са било каквим деформитетом, пре свега Дауновим синдромом, која се спроводи у Србији. Све ово помало личи на тековину фашистичке идеологије и тежње ка наднацији, узвишеној и без мана. Свему овоме мора се додати да дијагностика није сто посто поуздана, па у својим грешкама може да осуди оне које не би хтела.
Наравно да је жеља свакога да се оствари као родитељ здраве деце, али шта то значи за оне који нису те среће? Да ли то значи да би све оне који имају различите врсте сметњи требало одстранити, јер су сметња и трошак друштву? Да ли постоји разлика у убијању оних нерођених и оних који су већ чланови друштва? Одговор породица које имају чланове особе са посебним потребама био би вероватно да се никада не би одрекли својих драгих само зато јер су њихове потребе другачије. Они се можда и више воле баш зато јер су посебни. Њихов свет није празан, они виде другачије и требало би омогућити да буду срећни у том свету; они нису без емоција већ их другачије показују, и требало би им дати нежности, они нису неваспитани, они само нису прихватили социјалне вештине и требало би им дати простора да се изразе. Они су људска бића која имају посебне потребе, али реагују и прија им све они што и другим људима, љубав и топлина, осећај да су део неког ко их воли.
Тужна је чињеница да друштво не даје никакву могућност да се помогне породицама и родитељима особа са посебним потребама, да им олакша све оне тешкоће кроз које морају да пролазе већ решење налази у томе да будуће чланове друштва одстрани. То решење је типично капиталистичко – ништа не сме бити несавршено, све ће бити лепо па без обзира што испод те лепоте избија празнина и која ће једном израсти у нечовештво, јер садашње генерације нико не учи човештву. Етика је заборављена реч, изучава се само на факултетима и то као врло затворена и посебна област филозофије, у експерименталним условима – јер су практични нестали.
Још једна новина данашњег школског система да чланове који имају посебне потребе укључи у заједницу показала се као наводна жеља, јер је ту децу потпуно изоловала. Наиме ученици са посебним потребама су све више усамљени, иако су формално са осталом децом. У сваком разреду среће се по једно дете са којим ради учитељ или наставник који – иако има жељу и самилост да помогне – није за то стручан, а деца најчешће немају довољно емпатије да помогну.
И иначе, ако погледамо какав је однос друштва уопште, видећемо да се он креће од страха, неразумевања, невидења – јер они су нешто друго, од детињства се усваја такав став, а помак не постоји ка побољшању услова. Напредак праве удружења родитеља деце са посебним потребама, али добра воља и помоћ друштва је мала или никаква.
Иако се вредност једног људског бића у човечном погледу не одређује по томе колика је корист од њега или колико друштво улаже у њега, пречесто су светла усмерена само на оне који са разних светских такмичења доносе награде или у различитим дисциплинама показују одличне резултате. А све то чини да особе са посебним потребама још више изолује, јер друштво воли само гламур, славу и успех.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Ls
Categories: Аз и буки
Стварно предиван текст!