Слободан Антонић

Неколико феномена, карактеристичних за наш политички и медијски естаблишмент, дошло је до изражаја у афери „Гашић и сексизам“.

Први је сировост и бахатост напредњачке „елите“. Не само оно што је речено, већ и израз Гашићевог лица и говор његовог тела, док је изрицао своју „духовитост“[1], најбоља су слика људи који су, наивношћу бирача и вољом Вашингтона и Брисела, добили на управу ову државу. Гледајући Гашића, само једно питање човеку може пасти на памет: када се тако бахате јавно, како ли се тек понашају и шта раде кад их нико не гледа?

Други је Вучићева реакција којом је, као талентовани ауторитарац, потврдио примат у Србији. Он је, наиме, брзом објавом Гашићеве смене још једном пред српским политичким структурама, али и пред политичком јавношћу, демонстрирао ко је овде „алфа мужјак“. А када су делови напредњачког естаблишмента покушали да оправдају Гашића[2], Вучић је одсечно изјавио да је „одлука донета и неће се мењати. Ја 50 пута мерим пре него што сечем“[3]. Тиме је, наравно, још једном показао „ко је главни“.

Дакако, Вучић као премијер има право да скупштини предложи смену министра (Устав, чл. 128, ст. 6). Али министар, по истом члану Устава, може и да поднесе оставку. У пристојном парламентаризму, у ком се поштује достојанство свакога, па и министра грешника, то би, можда, било и најпримереније.

Но, Вучићевим инсистирањем да управо он смени „Бату“ – како га је звао приликом објаве своје одлуке – „једног од мојих најближих сарадника, мог најбољег пријатеља, неког ко брине о мом животу“ и „лојалнијег сарадника од свих других“[4], послао је јасну поруку целој напредњачкој номенклатури, целој управљачкој структури, али и широј јавности: „Код мене нема милости кад се погреши! Али ја, ипак, бринем о онима који су ми лојални“.

И док таква порука изазива страхопоштовање у државној бирократији, јачајући страначки и сваки други клијентелизам, она и те како прија ушима бројних „малих ауторитараца“. А управо они чине језгро Вучићевих бирача.

Братислав Гашић

Трећи феномен је брзо примирје које је након овог инцидента склопљено између мејнстрим новинара и напредњака (односно, између два дела нашег компрадорског естаблишмента).

Гашићев испад се, наиме, десио некако баш у јеку напредњачке кампање против Оливере Ковачевић, уз рукавце денунцирања и потискивања који се односе на Славишу Лекића, па и на Зорана Кесића.

Оливера Ковачевић се, као уредница Забавног програма Радио-телевизије Србије (од 20. јула 2015. године), усудила да изјави „да би било разумно да на информативни разговор у полицију буду позвани и уредници ТВ Пинка и Информера, а не само менаџмент Курира“[5]. Ово, иначе сасвим разборито расуђивање, напредњаци су доживели као отворену побуну својих (како би ваљда они желели)медијских слугу.

Зато су одмах поставили питање – као начин јавне дефамације пред српском публиком, иначе огрезлој у сиромаштву – „колика је месечна зарада, не плата, већ зарада, Оливере Ковачевић“?[6] Пошто су челници новинарских удружења узели у заштиту колегиницу[7], јавио се министар полиције, Небојша Стефановић, да упита: „А шта је спорно у томе да се зна колика је зарада новинарке Оливере Ковачевић?“, и да дода „да у Србији треба да влада право и правда и да ће МУП дати свој допринос томе!“[8].

Нешто слично се, тих дана, дешавало и са Славишом Лекићем. Он је у емисији ТВ Пинк „Рушење Вучића – последњи чин!“, 6. децембра 2015. године, оптужен да је део „дестабилизације државе“, јер је за Вучића рекао како је „опаснији од Милошевића“, пошто „не убија, додуше, још увек”. Такође је у истој емисији изнета оптужба да је Лекић, наводно, имао значајну улогу у „медијској припреми“ убиства Зорана Ђинђића.

Коначно, и Зоран Кесић, аутор сатиричне емисије 24 минута на Б92, био је, тих дана, у средишту јавног занимања, јер се испоставило да ТВ Б92 оклева (или уопште не жели) да му продужи уговор и настави емитовање ове популарне емисије[9]. У јавности је то био још један доказ цензуре и притиска на критичке новинаре.

Зоран Кесић

Требало би, међутим, рећи да су сво троје наведених новинара, без обзира на њихове неоспорне новинарске и забављачке квалитете, ипак више представници наше конформистичке, „системски опслужујуће“ интелигенције – са основном функцијом пропагирања евроатлантске идеологије и омаловажавања свега националног – него што су представници аутентичне критичне јавности.

Тако је Ковачевићева, као водитељ РТС-а, крајње неумесно изједначавала Јасеновац са (збиља неприличним) деловањем појединих свештеника СПЦ-а[10] – што је типично титоистичка (а данас другосрбијанска) навика да се злочини над Србима затрпавају контра-причом о „српском национализму“; или се пак „згражавала“ над чињеницом да је Србија у МОК-у наследник Југославије[11] (иако је Југославија своје место у МОК-у добила управо као настављач Краљевине Србије) – што је, опет, позната идеологема да је свака Југославија нужно изнад Србије.

Слична идеологија присутна је и код Славише Лекића, уредника „покојног“ Статуса, месечника чија је, ваљда, једина функција била да, кроз награде[12], етаблира грађанизам као еталон новинарског мишљења. Такође, за сатиру Зорана Кесића лепо је примећено[13] да ће се он увек врло духовито изругивати власти и опозицији у Београду/Србији, али никада потезима или представницима Вашингтона и Брисела – дакле, истинским политичким, па и економским, господарима ове земље.

Тај сукоб између – у објективном смислу – две фракције наше про-системске елите, привремено је прекинут након Гашићевог испада. Али, требало би очекивати да се тај конфликт настави. Напредњаци, изгледа, не могу да отрпе ни најмању независност мишљења у медијима, па чак ни мишљење које је потпуно у оквиру и њихове идеологије (евроатлантизма), само ако се и за педаљ одступа од тренутне „партијске линије“.

Коначно, четврти феномен који је дошао да изражаја у „афери Гашић“ репрезентује Горјана Маринковић, посланица изабрана на листи СНС-а (као представница Вулинове странке). Она се, дакле, у јеку кампање за дисциплиновање медија, појавила на конференцији за штампу у Скупштини, са идејом да подржи осуду Курира. Али, њен наступ претворио се у фијаско. Суочена с логичним питањима новинара – како то да „Курир није дневни лист, већ таблоид“, а „Информер то није“, она је читавим дискурсом, али и изразом лица (видети овде[14]) – изразом који не може да сакрије ужас и мучење њеног целокупног нервног система док смишља одговор, демонстрирала неспособност да комуницира с новинарима и да артикулише било какав конзистентан политички став.

Горјана Маринковић

Зашто је та јадна девојка (р. 1990) симбол данашње деградације српског политичког, па и друштвеног система? Она је, најпре дипломирани комуниколог и наводни стручњак баш за односе с јавношћу[15]. Као и готово сви припадници напредњачке „елите“, Горјана је до своје дипломе дошла на неком од приватних („увече прелистам, ујутру заблистам“) факултета. Она је дете Мегатренда[16]. Па, уколико особа, која је наводни специјалиста за рад с новинарима, тако наступа – није ли то онда и најбоља слика трагичних последица приватизације нашег образовног система, који, ето, сада производи овакве“стручњаке“?

Но, што је најгоре, Горјана – коју је, због изругивања најшире јавности након њеног трагикомичног наступа, морао бранити и премијер[17], јесте посланица у Скупштини Србије. Сада све вас – који сте одгледали клип наступа наше Горјане – питам: да ли можете замислити да би у било ком демократском систему, и приликом било којих демократских избора, особа попут ње могла бити изабрана за народног посланика? Њена политичка некомпетентност је, рекао бих, толико очигледна и толико застрашујућа да је тешко замислити да би она могла, у демократској утакмици, победити било ког против-кандидата.

Горјана се, једноставно, нашла у парламенту само захваљујући декадентном и недемократском изборном систему у којем се гласа за странке (партијске листе) а не за посланике; као и захваљујући антидемократском „систему квота“ који обавезује да трећина посланика – без обзира на способности – морају да буду жене. Тај систем даје тако апсурдне последице да сви виде колико је он лош, али се он не мења. Зашто? Не само зато што савршено одговара лидерима наших странака, већ и зато што империјалној идеологији одговара да у скупштини колоније седи што више некомпетентних посланика.

Да ли мислите да Вашингтон или Лондон имају „ружичасте квоте“? Да ли мислите да Вашингтон или Лондон допуштају да им се у парламенту нађу особе које о политици, о националном интересу, о функционисању државе, баш ништа не знају?

И тако, „Афера Гашић“ је лепо приказала све наше зло, сву нашу националну пропаст. Она је слика српског друштва. И добро је да смо је видели. Ако постанемо свесни колико је све то погрешно, можда ћемо пробати нешто и да променимо.

Опрема: Стање ствари

(Фонд стратешке културе, 15. 12. 2015)

___________________________________

[1] https://www.youtube.com/watch?v=MmtGxFFybZc

[2] http://rs.n1info.com/a116463/Vesti/SNS-Novinarka-isprovocirala-Gasica.html

http://www.politika.rs/scc/clanak/345137/Politika/Direktori-tri-fabrike-mole-Vucica-da-zadrzi-Gasica

[3] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:580950-Vucic-Gasic-ce-biti-smenjen-veoma-brzo

[4] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/612099/PREMIJER-PRESEKAO-Vucic-Gasic-ne-moze-da-ostane-ministar-odbrane-posle-ovakve-izjave

[5] http://www.nspm.rs/hronika/olivera-kovacevic-razumno-bi-bilo-da-su-pozvani-na-saslusanje-i-urednici-pinka-i-informera-a-ne-samo-kurira-sns-%E2%80%93-kovacevicka-da-kaze-kolika-joj-je-plata.html

[6] Исто.

[7] http://www.uns.org.rs/desk/Kurir/35401/smajlovic-o-napadu-sns-na-kovacevicevu-kako-misljenje-novinarke-moze-da-bude-pritisak.html

[8] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/611731/Stefanovic-Sta-je-strasno-sto-zelimo-da-znamo-kolika-je-zarada-Olivere-Kovacevic

[9] http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/kesic_nece_biti_quot24_minutaquot_u_decembru.55.html?news_id=312033

[10] http://www.nspm.rs/hronika/olivera-kovacevic-jasenovac-isto-sto-i-ubistvo-lopatom.html

[11] http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=24235

[12] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=01&dd=25&nav_id=406615

[13] http://svetopavlje.blogspot.rs/2015/01/24-minuta-sa-zoranom-kesicem-emisija.html

[14] https://www.youtube.com/watch?v=-6NWJYneXls

[15] https://www.youtube.com/watch?v=odOGMDdv4sE

[16] http://www.otvoreniparlament.rs/politicari/gorjana-marinkovic/

[17] „Вучић је истакао да су о посланици Покрета социјалиста ових дана изрицане најгнусније увреде, много горе од онога што је рекао Гашић“ (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=12&dd=07&nav_category=11&nav_id=1071640).

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6K4

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Братислав Гашић, Горјана Маринковић, Слободан Антонић