Тешко је поверовати. Али Србија и њени преостали – што ће рећи, још непомрли и још увек неисељени – становници полако улазе у четврту годину Вучићеве свевласти. (Сем Ивице Дачића, нико у Србији се не сећа да је Ивица Дачић некада био премијер. А и он вероватно више није сасвим сигуран да ли је то био само сан.) Елем, иако је пре неколико дана, како другачије него живим обраћањем на ванредној конференцији за штампу, Вучић свечано обележио „годину и по дана“ своје владе, напредњачка владавина из ране полако прелази у зрелу фазу. Мада би се са доста аргумената могло тврдити да сазрети неће никада, а да је трула била већ од самог почетка.
Било како било, али корак по корак, успех по успех, афера по афера, атентат по атентат, још мало па нам се смеши и пола деценије под Вучићем. Једино што је трагичније од те чињенице јесте утисак да се народ на то полако привикава – или, боље речено, полако огуглава на политичку и друштвену абнормалност која нас окружује. Додуше, правде ради, треба рећи да то огуглавање није потпуно. Још увек око себе (и у себи!) срећемо људе који се свађају с телевизором или избегавају да гледају бесконачни политички ријалити са Премијером у главној улози – или му се ругају на друштвеним мрежама. Но, све су то већ виђене, заправо, губитничке и унапред на неуспех осуђене стратегије покушаја менталног преживљавања и избегавања суочавања са проблемом који расте и метастазира пред нашим широм затвореним очима, неспремним да га виде и назову правим именом.
А то име је диктатура, превара, лаж и обмана. Некад ситна и безначајна, некад крупна и опасна. То је главни континуитет и обележје ове владавине. И у актуелној фарси око „државног удара“. И када се тек изабрани премијер обраћао „спонтано окупљеној“ маси својих присталица испред Скупштине Србије. И пред други круг председничких избора када се дизала драма у вези са „украденим џаковима“ са гласачким материјалом. И када је обећавао „осетан бољитак“ до краја 2014. године (па 2015, па 2016…). И безброј пута између ових догађаја. Друга последица је тотално урушавање и деградација свих институција. А трећа – огромна друштвена и политичка тензија која земљу заиста гура у правцу озбиљног сукоба и неке врсте грађанског рата.
СНС је обновио и продубио поделу на две Србије, која је претходних десетак година животарила само у уским интелектуалним и идеолошким круговима, а сада је добила нови, егзистенцијални и надидеолошки смисао. Постоји Србија која се немоћно и у неверици чуди над овим што јој се догађа, мало се згража и/или зеза по друштвеним мрежама, а мало резигнирано повлачи у спољну или унутрашњу емиграцију. И постоји Србија коју не срећете на Твитеру, политичким трибинама, нити елитним градским клубовима, Србија која гледа „Парове“ и „Фарму“, чека своју пензију од 15-20 хиљада динара, или дрежди на бироима за запошљавање и по локалним одборима Српске напредне странке. Те две Србије међусобно слабо комуницирају – чак и кад живе под истим кровом. Обе су подједнако љуте, обе несрећне и дубоко фрустриране. С тим да једна доминира на Фејсбуку и у редовима за исељеничке папире испред страних амбасада, док друга хара пред гласачким кутијама и на митинзима СНС-а.
„ПОЛИГРАФУ, ТИ ШТО СПАСЕ ОД ПРОПАСТИ ДОСАД НАС“: Већ сам говорио да онај ко је измислио напредњаке (постоји основана сумња да је реч о одбеглом вирусу из лабораторије покојног Микија Ракића) заслужује Нобелову награду за политички спин, цинизам и бурлеску. Али и онај ко је смислио ову напредњачку ујдурму са полиграфом заслужује такође врло високо признање у истом жанру. Замислите само. Прикаче те на неку струју и одмах виде шта је лаж, а шта истина, ко је крив, а ко прав и исправан. Такорећи, дрво познања добра и зла, божји прст који селектује праведнике од грешних у напредњачком врлом новом свету.
Или, што баш јуче рече једна госпођа нашем анкетару: „Ето, чујем да је био и на тај телеграф и, кажу, прошао, значи, у реду је.“ Добро, можда је мало побркала телеграф и полиграф. Уосталом, кад могу Вучићеви министри да маше телепортовање, телепром(п)тере и остале ваздуплохове, како очекивати да његови гласачи неће бркати те чудновате стране речи и скаламерије. Ионако је ту ОН да говори, мисли и одлучује у име свих њих. Важно да је госпођа разумела суштину. А суштина је – има нека машина која показује ко лаже, а ко говори истину, Премијер („сунце моје“) добровољно је отишао да га прикаче на те жице и потврдио да је исправан, а они који га нападају и пљују нису смели, што значи да су све лагали (а ко лаже, тај и краде итд.). И то би било то. Па се ви, драги моји, сад завитлавајте по твитер и фејсбуци колико вас воља.
Парадоксално је што, ма колико се упињао, сем Небојше Крстића и Петра Луковића (добро, и Марка Благојевића и Тасовца – ваљда?) Вучић није добио ниједног новог „грађанистичког“ гласача. Што ће рећи да је осуђен на оне старорадикалске – плус оних пар стотина хиљада новоуписаних чланова СНС-а, који су се уписали само зато јер су у томе видели начин да реше своје личне материјалне и статусне проблеме. (Од оних општих, државних и националних су ионако одавно дигли руке.) Али то су они који се селе од странке до странке (СПС, ДС, ДСС, Г17…), и зна и Вучић врло добро да од њих нема неке велике вајде. И зато непрестано грди и критикује „стручњаке“ и („самозвану“) елиту што неће да га подрже у његовим „реформским напорима“, не примећујући да својим грдњама, својим поступцима и својим сарадницима директно понижава и одбија сваког ко иоле држи до свог професионалног и личног интегритета.
ДРЖТЕ ЛОПОВА!: „Годишњица и по“ владе, како и доликује, обележена је свечано и радно. Парадом и слетом под кодним називом „рушење Вучића“, у којима је још једном демонстрирана квинтесенција СНС-овске власти – апсолутна инструментализација медија и државних институција, злоупотреба струке и надлежности, махање папирима и дијагнозама, спрдња са државом, озбиљним службама и људима.
Десет дана се све пушило и прштало од хистеричне кампање разоткривања „кампање за рушење Вучића“, ређали су се „брејкинг-њузови“, кајрони, „специјалне емисије“ и још специјалнији експерти са циљем раскринкавање уроте против владе и Премијера лично. У помоћ је призван чак и Војвода Војислав Шешељ (ипак се он најбоље разуме у те закулисне ствари и још од деведесетих нико као он не уме да одигра улогу „конструктивне опозиције“), који је онако искусно и самоуверено објаснио да се конци завере налазе у троуглу Америка–Зорана Михајловић–Томислав Николић. Опа. Добро, Зорана. То је већ опште место. Добро, Америка (и Енглеска), и то се некако подразумева. (Мада није баш најјасније како је спојиво са толиким успешним посетама САД и истицањем пријатељства са Мајклом Кирбијем.) Али Тома… А ми наивни мислили да је Тома „путинољуб“ и прави русофил?! И у то име је разапињан, медијски стрељан и исмеван и кад је за то било и кад није било разлога. Кад оно, међутим.
Елем, и ко ће сад, у светлу толике фрке и свеопште завере да се смара и маје баналним питањима. Да ли је било састанка у оној земунској кафани? (Не знамо. Али скоро сигурно да јесте.) Да ли је премијер Вучић био присутан? Тешко је рећи, али могуће и да није. („Врца“ по том питању не делује баш превише убедљиво и кредибилно.) Да ли је био присутан премијеров брат? Вероватно јесте. Да ли је Корницу („Врци“) нуђено и обећавано свашта да окриви Александра Родића? По свему судећи, јесте. Да ли је то скандалозно и противзаконито? Апсолутно јесте. Да ли су у то уплетени људи из близине и окружења премијера? Јесу.
И то је суштина приче, која се по сваку цену покушава заташкати застрашивањем или лупетањем о „државном удару“. Поштено говорећи, ако је неког државног удара било, онда се он одиграо пре три године, када је Александар Вучић неуставно, уз помоћ неколико досијеа и пар таблоида, преузео апсолутну власт у држави. Ово што сада гледамо само је завршна фаза тог процеса, односно онај тренутак кризе када се прелама да ли ће се артикулисати какав-такав отпор или се креће у правцу тоталне „кимилсунгизације“.
То је, по мом мишљењу, права позадина приче о „државном удару“. Требало је, наиме, заташкати непосредну брљотину коју су направили преревносни трагачи за сведоцима против Александра Родића и треба превентивно затрти све медијске и политичке тачке потенцијалног отпора. Јер, замислите ужаса. Добро ти фејсбуци, „Време“, НСПМ и остала боранија. Није пријатно, али ни не шкоди превише. Али једне тиражне дневне новине, у једном тренутку, из неког разлога, мало су се отргле и почеле критички да пишу о Премијеру. Не баш сасвим, не до краја и ни изблиза не онолико колико су распињале и размазивале Премијерове противнике из власти и опозиције. Е, то је већ недопустиво.
Али баталимо садржај. Симптоматичан је и застрашујући тон који избија из тих наступа, са тих страница и тих екрана. То су ТВ „одјеци реаговања“ (старији читаоци ће знати о чему говорим), илити „радикалски таласи“, само у савременијем и таблоиднијем паковању. Исти је примитивизам, иста мржња, иста параноја. Само је сада акценат мало померен са злих странаца на „домаће издајнике“, који шурују са тим злим странцима и оговарају код њих Премијера и СНС-овску власт. Мада су ти „зли странци“, додуше, сада наши велики пријатељи, који много поштују и цене нашег Премијера (иако знају да је, као што сам воли да каже, помало „незгодан“), а и он много цени и поштује њих. Ето тако отприлике. И не питајте за смисао и логику. Важно је да делује и даје жељени (изборни) резултат.
И слабашна је утеха то што је после Премијеровог, скоро па смиреног и још-мало-па-државотворног обраћања јавности читава менажерија (делимично и привремено) враћена у кутију, а живот се вратио у тзв. нормалу. Зорана је још једном помилована, а Тома, заједно са Кирбијем, поново (п)остао најбољи пријатељ. Рекох, немојте се заваравати. Јер, Он и „они са Пинка“ су једно. И неће одустати, него су се само примирили до прве следеће прилике.
„ПРОКЛЕТА ЈЕ АМЕРИКА И ПУТИН ШТО СЈА“: Колико пута сте у последње време чули следећи резон? „Ма, знам. Све је то заиста и углавном тако. Али, ипак… Треба му помоћи да обави посао. И нипошто не дозволити да се врате, или, недајбоже, да дођу ОНИ.“
Ово је, заправо, веома распрострањен тип прорежимске аргументације. Посебно популаран међу онима који о себи воле да мисле као о онима који „мисле својом главом“, нису наивни, не скачу на прву лопту и знају да ствари углавном нису онакве какве изгледају. Ово квазианалитичко мудријашење има своју „гражданску“ (да не кажем, „луковићевско-крлетовску“) и патриЈотску, тј. Печат-Стандард-Информер варијанту. Једној се непрестано привиђају „Руси“, „руска опасност“, руски планови и руске паре, а другима „тајкуни“, „жути“ и „ЦИА“. И зато и једни и други захваљују Богу што нам је послао Премијера (напомена за лектора – велика слова су тачно тамо где треба) да нас заштити од те пошасти, и који уме да „скреше“ дрским западним амбасадорима – а богами и Путину лично. (А сигурно би скресао и Обами, да је само имао прилику да га види.)
Авај, немојте се заносити, плашити или надати. Нема ту „политике“ ни са великим ни са малим „п“. Нема идеје ни идеологије. У том смислу, страни „профајлери“ узалуд троше време и новац покушавајући да проникну у то шта Вучић „заиста мисли“ и шта ће одабрати кад дође тренутак одлуке. Ако бисмо хтели да филозофирамо, могло би се рећи да је Србија изабрала Вучића баш зато што није имала снаге да изабере било шта. Ни Европу, ни Русију, ни либерализам, ни социјализам, ни јасан отпор ни праву капитулацију. Вучић савршено оличава и симболизује управо то велико, зјапеће и застрашујуће ништа. Односно, политичку и менталну склерозу која, упркос непрекидној симулацији одлучности и активизма, заправо, не може ништа (суштински) да преломи и одлучи.
Утолико више је смешно и лицемерно Премијерово непрестано позивање противника на изборну „црту“ и утакмицу. Која црта, какви бакрачи. Какви фер избори у оваквој атмосфери, у којој пребијају критичаре режима, а политичким противницима само што не стављају жуте траке? То вам је, отприлике, као у оном старом вицу о ватерполо мечу између Јевреја и крокодила (па још судија опомиње оне прве да „не играју грубо“). Хоћу рећи, немојмо да се фолирамо. Ово чудо није ни дошло на власт изборима – него је на прошломартовским тзв. „изборима“ само легализовано и донекле легитимисано.
„Ха, ево га! Још један! Дакле, призиваш устанак, мој брајко.“ Наравно да призивам. Али устанак компетенције против глупости, устанак наде против безнађа, устанак грађанске храбрости против кукавичлука. Побуну какве-такве нормалности против лудила. Поштено и аналитички говорећи, шансе за успех тог „устанка“ и те побуне нису превелике – али, исто тако, није ни да их нема. У сваком случају, поменути циљеви свакако спадају у ствари за које се вреди борити, па можда за њих чак и понешто жртвовати. Или се мени бар тако чини. А вама?
Aутор је главни уредник НСПМ-a
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6K6
Categories: Преносимо
Оставите коментар