Да ли је одласком Александра Тијанића, рођеног на данашњи дан, заувек нестала генерација новинара који су васпитавани на Марксу, а који су стекли капитал
Александар Апостоловски
Какво је данас новинарство и каква је данас Србија без Александра Тијанића? Да ли је његовим одласком с овог ништавног света у цвету младости, имао је 64 године, заувек нестала генерација новинара који су васпитавани на Марксу, а умели су да стекну капитал? Да, то је највећи губитак за српски журнализам који је остао без њеног грмаља, рођеног на данашњи дан, јер је изгубљена свака нада да тумачи свакодневице буду ближи „Мадери” него народној кухињи.
Тијанић је био последњи лучоноша те опсене да је врхунско писање нешто уноснији посао од млаћења празне сламе, те је, заједно с њим, дезинтегрисана свака помисао да ће се, свакодневним склапањем речи, створити услови за опстанак новинара на земљи.
Зато је одласком Тијанића нестао новинар који је победио силу гравитације, побијајући чак и Њутна. Тијанић је, наиме, увек падао увис. Из нехата је био и први реформатор војске: смењиван је тако што је унапређиван. Толико је био фројдовски напујдан на жене да се самопрогласио у највећег српског сексисту. Сада Бата Гашић по Србији тражи егзорцисту који би ступио у везу с Тијанићем и замолио га да, за скроман хонорар, вербално сексуално посрнуће претвори у политичко васкрснуће крушевачког регрута Гашића.
До стицања таквог култног статуса, Тијанић је обавио неколико ситница. У београдском НИН-у га у самом почетку постављају на најмање сложене радне задатке, али он текстовима о спорту, махом о баскету, успева да се наметне. Заправо су се кадровици црвених, чија се доктрина опстанка одувек заснивала на старој пословици друга Џугашвилија, коначно сетили, гледајући Сашу, да је све у – кадровима. Схватају да им је за турбулентна времена која наилазе потребан бриљантни ум који, осим што производи бритке реченице, уме и да нокаутира. Ако бих младог Тијанића упоређивао с било киме, он би био мутант Мухамеда Алија и Џоа Фрејзера, али српски.
После партизана, у Тијанићеву чекаоницу су долазили и остали. Погрешна је теза да се Саша увлачио свим властима. Било је обрнуто. Ко би, мудар, желео да се читав инокосни изборни штаб, који уместо бојних отрова бљује речи, сручи на њега? Зато се брак између владара свих режима и Тијанића одувек склапао без предбрачног уговора и трунке љубави јер су владари знали да на крају профитира само једна од уговорних страна. Био је то увек Саша. Тако је било и с Миром и са Слобом. Тако је било са Ђинђићем, тако је било с Коштуницом и Тадићем. И тако би било с Вучићем.
Александар Тијанић (1949-2013)
Зато ценим Тијанића. Зато су две године колико борави заточен у урни коначан крај српског новинарства каквог смо познавали и због кога много изгубљених новинарских душа схвата да се, полазећи његовом стазом, нашло на путу за никуда.
Он се, наиме, није препустио кафанама и жалио над несрећном судбином несхваћеног генија. Није циркао и кришом слушао Радио Луксембург, претварајући се у мусавог дисидента који је протраћио оно што му је бог дао. Није се оријентисао у олуји новог доба тако што био лизнуо свој кажипрст и уперио га ка небу, да види одакле ветар дува.
Учинио је нешто друго. На себе је навукао бело одело и као Тито, али висок готово два метра, ушетао у кабинет секретара шефа партијске организације куће „Политика”, тада највеће на општини Стари град. Како се то догодило? Заправо је, заједно с Тиркетом, спровео новинарску револуцију. Необичним обртима у реченици и увођењем сленга, Тирке и Тијанић су исмевали комунистички апологетски стил, који је обавезно подразумевао да си озбиљан само ако си досадан као секретар партијске ћелије из Гаџиног Хана.
Тијанић је, ипак, на време схватио да не припада београдском племству, као Тирке, те му је препустио цинизам и шанк бифеа Атељеа 212, знајући да ће, ако се умеша у екипу с Михизом или Зораном Радмиловићем, изгледати као кик-боксер који је упао на отварање изложбе о апстрактној уметности. Без потврде да је расан, али с доказом да потиче из сиромашне жандарске породице, па још и с Косова, Тијанић постаје идеалан кандидат за напредовање у политичкој, јавној и тајној хијерархији.
Тиме потписује уговор о раду с доктором Фаустом, али ће каснији догађаји показати да ће млади, талентовани новинар не само раскинути брак с нечастивим, већ и да ће преузети његову имовину и послове, а наивног ђаволка послати на биро рада.
Тијанић је, наиме, тај који је новинарство претворио у врхунску проституцију, али, је та блудна радња извођена на тако високом нивоу да се претворила у своју супротност. Тако је одбрана власти заправо личила на бритку критику, док се критизерство у Тијанићевој обради претварало у савршену одбрану постојећег поретка.
Тијанић постаје први и уједно највештији политичар који је, као друг Тарабић, предвидео распад и социјалистичког поретка и Југославије, и слобизма и досизма, свестан да има посла с хистеричном јавношћу и још горим политичарима. Његова писаћа машина претворила се у институцију од ширег културног значења. И тако је и данас, јер Тијанић, с оне стране живота, ипак покушава да живи кроз своје, махом лоше репродукције.
Али, ниједан од њих не поседује меркантилни таленат и такозвани ветар у леђа, који би му омогућили да, рецимо, у преговорима с Богољубом Карићем, како каже легенда, уговара свој трансфер тако што Богију даје папир и оловку и препоручује му:
– Пиши нуле све док не видиш смешак на мом лицу!
Сада смо сведоци краја епохе којом су управљали такви писци, трговци и творци политичке некоректности, смештени у једну поприлично велику главу, која је носила презиме Тијанић. Не ради се о крају једне ере зато што такви појединци не постоје, већ зато што су постали заробљеници имагинарних корпорација којима се не зна ни место оснивања, ни власничка структура. Зато се новинари, уместо да дриблају френетичким језичким обртима у реченици, заводећи читаоце својим талентом да заједно учествују у стварању бољег света, данас баве „сурвајвером”. Од првог до следећег првог у месецу.
Шта би у таквом новинарству и у таквој Србији данас радио Тијанић? Отуда га је издало срце, а не мозак, чиме је и доказано да је дотични ипак поседовао тај мишић са преткоморама и коморама.
Зато би први добитник награде с његовим именом морао да свој говор захвалности, у име свих нас, заврши тако што ће обећати да ће новчани износ награде наменити у хуманитарне сврхе. Односно, да ће га задржати за себе.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Jl
Categories: Преносимо
Не знам шта је у тексту озбиљно, а шта иронија, али могу да кажем: Тијанићеви текстови одисали су намештеношћу: негде у наслову или контра наслова поставио би тезу и онда слагао премисе да је докаже. А са Тијанићевим знањем то је било лако: био је довољно необразован да поверује како ни читаоци нису бољи, те да може до изнемоглости да им потура рог за свећу. Најјачи његов аргумент одувек је био: да ради за страну која добија – то је сјајан рецепт, који објашњава све успехе.