Након скоро једанаест година тамновања поново је на слободи генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса. После рата командант Треће армије а затим и први човек Копнене војске. Оне Војске која то заиста беше… Несуђени начелник Генералштаба.
Генерал Владимир Лазаревић (Фото: Јутјуб)
Уклоњен је вољом НАТО моћника. Егзекутор – Борис Тадић. Подршка – Мило Ђукановић.
Током суђења у Хагу прошло је небројено сведока одбране. Командант је, одмах по завршетку сведочења, свакоме понаособ, преко адвоката, слао краћа писма захвалности. Садржај је био различит, обраћао се лично и писао их је својом руком. Љубоморно смо чували писма и поносили се њима. И још увек их чувамо.
Коначно је дошао тренутак да их обелоданимо. У писму које је мени упутио, између осталог стоји:
„…Било је мушки, јуначки, зарад оних којих више нема, зарад истине…! Поздрави све наше… Уз Божју помоћ да се видимо на другом месту! Желим ти све најбоље!
Хашка тамница, 16.01.2008.године, Владимир Лазаревић“
Изнео сам садржај писма не самохвале ради и не због нас живих, већ, како стоји у писму „зарад оних којих више нема“ – хероја одбране, погинулих косовских јунака… И „зарад истине“ која је угушена у окупираној Србији.
Онако како је командант оставио у аманет. И захтевао да не заборавимо велику борбу. Борбу на живот и смрт, за част и славу. За слободу, коју ћемо поново освајати, јер, то нам је судбина.
Е, то је био – и сада је – Владимир Лазаревић. У неколико речи све стане. Генерал достојан славних српских војвода, ненадмашни војни стратег, храбри командант и изнад свега човек великог срца и душе православне.
Био је на челу седамдесет и нешто хиљада ратника, јунака Приштинског корпуса и водио жестоку битку на главном правцу напада најјаче војне силе у историји света. Несразмерно веће солдатеске, која га није поразила и којој је показао како се ратује.
Вратио се достојанствено, онако како је и отишао. Није се предао како су поједини смутљивци годинама тврдили, од којих неке спазих јуче на нишком аеродрому. Напротив, Лазаревић се, онако како је то учинио и генерал Павковић – жртвовао за отаџбину. Сетимо се оне психолошко-пропагандне харанге: „…од сарадње са Хагом зависи европска будућност Србије и Црне Горе…“ Шта су тада могли, осим да себе ставе на олтар?
Пролазе хиљаде и хиљаде предратних и ратних слика…
Дошао је тихо у Приштински корпус на дужност начелника Штаба, као пуковник, и врло брзо ушао у легенду. И би тако у реалном времену. Заиста. Сви смо га волели. Поготову ми на Истуреном командном месту у Ђаковици – Котур, Пешић, Мосић, Николић, Ђорђевић, Трајковић, Мидовић, Тасић, Илић и многи, многи други.
Иако је био строг, темељан, упоран, захтевао је велики рад и залагање, прецизност. Али, изнад свега је био хуман, широкогруд, праштао је грешке, учио нас, показивао нам колико је маштовитост важна и неретко пресудна у борби. Машта и таленат, то су они шрафови који недостају северноатлантској дружини. Бодрио нас је и онда када су поједине ситуације изгледале попут немогуће мисије.
Туговао је заједно са нама за сваким изгубљеним животом, за сваким рањеником… Никада их није заборавио.
… Деветог априла ратне 99-те године, у раним јутарњим сатима почела је копнена операција удружених снага НАТО, ОВК и Албанске армије, на правцу караула – „Кошаре“, „Морина“, „Маја Зез“ и „Маја Чобан“. До тада невиђени удар. Вијетнам у малом. Невероватно али истинито – снаге НАТО у страховитој ваздухопловној, копненој, диверзантској и ракетно-артиљеријској подршци пешадији – шиптарским терористичким бригадама, које надиру из правца Тропоје и Бајрам Цурија.
Негде у поподневним сатима коначно је из рејона Приштине, од стране команде корпуса, успостављена раније изблокирана радио-релејна веза са Истуреним командним местом у Метохији – са нама у првом борбеном ешелону. Јављају се генерали Лазаревић и Павковић. Заједно су на истом радио уређају. Одзвања „Космос 223, јави се, овде Космос 220, да ли се чујемо…“
Не траже да им поднесем борбени извештај о стању на фронту на војнички начин, нема обавезне строгоће, нема кодираног разговора, устаљених шифри, нема издавања задатака…. Све им је јасно, прочитали су писани извештај… Мени је лакнуло. Значи, курир је ипак стигао.
А написао сам да су рањени пуковник Трајковић, потпуковник Томић, мајор Шљиванчанин… Командујем одбраном границе као најстарији по чину а не зато што сам најпаметнији. Десно је мајор Димчевски, лево мајор Ромић, по дубини потпуковник Цокић, везу одржава мајор Тодоровић… по непријатељској авијацији туче пуковник Ђошан са својом бригадом… Божа Делић је далеко и чува царски Призрен… Влатко Вуковић држи „Ћафа Прушит“ и лево крило на правцу главног удара…
Претпоследња реченица коју сам склепао у том ванредном борбеном извештају, а који су Лазаревић и Павковић прочитали (не знам ни дан данас како ми је пала на памет и како сам смео да је напишем, јер је било невероватно тешко), дословно гласи:
„Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити по сваку цену!“
С њихове стране, иде кратко, људски, очински „…јесте ли живи!… шта вам треба?… шаљемо појачања и авионе… стижу Живановић, Ђурковић, Бачевић, Милићко… издржите, не дајте се, покажите им шта знате…. ви браните част отаџбине… пренеси поздраве свим борцима, охрабри их и чувај… долазимо…“
Лазаревићу дрхти глас, али се не да… Мени иду сузе. Од радости, што знам да су ту, што идејна веза није покидана и што нас нису оставили… Битка може да се настави свом силином. И би тако. Ромићу наређујем да распали из свих хаубица и тенкова… Нема назад!
Водник Васојевић држи „Маја Главу“ са дванаест својих граничара, а онда креће у јуриш који му нисам одобрио и уз громогласно „урааа“ зауставља скоро три стотине елитних црнокошуљаша… већину је „положио“ на пропланку дуж границе… на десном крилу десетар не пушта стару караулу „Кошаре“ и не одступа. Терористичке хорде су у чуду док извлаче своје рањене и погинуле…
Наши МиГ-ови, двадесет јединице, долећу за непуних пола сата. Испрепадаше нас више него комплетна НАТО авијација. Лете на педесетак метара изнад глава. Авакси не могу да их виде. Подигоше нам борбени морал, гори и небо и земља! Свака част браћо пилоти – одјекује дуж фронта…
Команданти су одржали реч! Хвала вам господо генерали…
Нисмо попустили и нисмо се предали до последњег дана рата. Епопеја. Неиспричана прича…
*
Приштински корпус је одавно избрисан. Људство је демобилисано и разбацано на све стране. Једва преживљава. Нема више чувене Команде и Штаба корпуса, угашене су херојске бригаде, пукови, самостални батаљони и чете. Уништена је логистика, борбена техника, оружје и муниција… Све борбене књиге су архивиране…
Али није уништен борбени дух и борбени морал!
И не знају, они који су нас окупирали, да је преживео један елеменат борбеног распореда – оно чувено, „Истурено командно место“. Не знају ни где је, ни ко га чини, ни када ће поново бити у функцији… И симболично и стварно.
Остао нам је још један задатак – да се вратимо на Космет… И извршићемо га!
Убеђен сам да ће неко од нас, тамо негде у Метохији, на Планику рецимо, предати рапорт генералу Лазаревићу, отприлике овако – команданте, корпус је запосео матичне гарнизоне… граничари су на својим местима… губици минимални, борбена ситуација под контролом!
Поуздано знам да је то животна жеља Владимира Лазаревића.
Добро нам дошао генерале и жив нам био!
(Фонд стратешке културе, 4. 12. 2015)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6D5
Categories: Преносимо
“Водник Васојевић држи „Маја Главу“ са дванаест својих граничара,(…) на десном крилу десетар не пушта стару караулу „Кошаре“ и не одступа.”
А онда НАТО подвијеног репа уђе на Космет и поред “славног” ПрК и његовог “чувеног” ИКМ препуног војсковођа.
Покажите “преврате” поштовање бар према нечијој емоцији!
Добро нам дошао генерале и жив нам био!
@Јован Илијин
Емоције чувам за породице оних који су оставили кости јер су их војсковође оставиле без појачања и под командом водника и десетара. Знате ли Ви уопште како је завршена битка за Кошаре? Који је разултат?
Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.
Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“
„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.”
Слава палим херојима Кошара!!!
https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32
Драган Славнић
Преврат (е), Ја нисам војно лице. Знам онолико колико се може прочитати негде, макар и на интернету. Али морамо ли увек да представљамо проблем као да је потекао од нас самих. Нисмо ми хтели тај рат! И наравно да саосећање иде и породицама оних који су погинули, не само тамо и тада. Болно је. Ви тражите поштовање за Ваше емоције, зато покажите и према другима. Моја реакција је била брза и спонтана, јер је Ваш коментар пролио жуч, а не лек. Не знам да ли је прикладно, али ми се чини да је добро да се сетимо речи св. Николаја Жичког:
” А ми? Где нам је најбоље наслеђе, које наследисмо од предака својих, – где нам је наш национални оптимизам? Каквом философијом ми живимо? Нема друге философије, којом се да живети, ван оптимистичке философије наших старих.
“Има и код нас оптимизма!” Велите. Да, има га. Само је он плитак, као бистра барица, коју сваки стршљен може замутити. А треба да је дубок и бистар и светао као бунар косовски у који је пала света глава Кнежева. Има га, није да га нема, – само је разрок. Једним оком гледа леву ивицу пута, иза које је амбис, другим оком гледа десну ивицу пута, иза које је опет амбис.
Нашем оболелом националном оптимизму недостаје још једно, треће око, између она два разрока, које би могло видети широки друм по средини, којим Провиђење с поузданошћу и одлучношћу води нашу историју.”
….тамо ћу једном оружан поћ….Слава нашим јунацима.
А онда НАТО подвијеног репа уђе на Космет и поред „славног“ ПрК и његовог „чувеног“ ИКМ препуног војсковођа.
Изгледа да би неко јуришао на Вашингтон па су му постигнућа скромне ВЈ мизерна. Шта су генерали више могли да ураде од онога што је постигнуто? Командовали су десетари и водници на терену – а ко би требао да командује, генерали и адмирали? Јел амерички генерали јуришају са својим људима по пустињи на пример? Колико је мени познато, не. И колико ми је познато губици ВЈ у оном односу снага су били врло ниски. Треба се односити са пијететом према жртвама али велико поштовање може да се искаже и ондашњем командовању. Треба погледати како су тексле операције против ОВК док се НАТО није умешао – практично су слишћени где год би били у борбеном сусрету са снагама војске и полиције.
Притом је војска користила врло мале снаге тешке техничек и практично 98. готово да није употребљавана тешка артиљерија, само понеки тенк и БОВ. А ’99. ВЈ се борила да опстане и да претекне као оружана сила. И то је успела што признаје и непријатељ. Зашто бисмо ми онда омаловажавали тај успех.
“Изгледа да би неко јуришао на Вашингтон па су му постигнућа скромне ВЈ мизерна. ”
Војска Југославије уопште није била “скромна” ни по кадровској попуњености састава нити по наоружању које је поседовала. У поређењу са НАТО свака војска је скромна, али политичари који одлучују о употреби тих војски воде рачун да се са том организацијом не упуштају у ратове. Мислим на ментално здраве политичаре. Али, ако до сукоба из неког разлога ипак дође – онда се непријатељу супротставља на начин на који је то могуће, а не траже се начини како да “сви победе” и нико не испадне осрамоћен. Дакле, Војска Југославије је оружана сила чија основна намена је одбрана државних граница, територијалног интегритета и уставног поретка државе. Границе нису одбрањене јер НАТО и албанске снаге ЈЕСУ заузеле караулу Кошаре задржавши је под својом контролом све до потписивања Кумановског споразума а и након тога. Наравно, Ви и овај аутор ћете се појачани Дрецуном и осталим државним пропагандистима сагласити да ту караулу није било могуће бранити због овога или онога, али онда ја вас све заједно питам: А зашто смо бранили нешто што “није могуће бранити”? Зашто су ту изгинула нечија деца? Како се могло десити да на терену, током првог напада из строја буду избачени сви официри ангажовани на том правцу, а да им у7 јединице не стигне адекватна замена из команди и са ИКМа из Ђаковице? Коме ви то причате да десетари и водници треба да командују јединицама и бране положаје на главном правцу напада, јел тактика то из едиције “Никад робом”? У војној номенклатури не постоје само десетари, водници, генерали и адмирали, где вам се дедоше поручници , капетани, мајори? наставак