Од Коштунице доктор Војислава, преко Илић магистар Велимира, по Н. Чанку, дођосмо до Курир Канализације Родића, по Д. Вучићевићу.
Док је курир Пинки видео Тита, дотле ће курир Родић, по свој прилици, видети свога Бога.
Део обезбеђења полиграфа
Иван каже да се, ако у овоме и нема неке симболике, лако може десити да ту буде бар неке стамболике.
Што ј’ од оца остануло, све је сину припануло. По наследном праву јуноша тражи да га бабо или жени, ил’ тамбуру купи, у нешто се ударати мора. Па макар то била и држава.
Бабу се, међутим, паре не троше за тамбуру, радије би да купи „Политику“ па нек се дете игра до миле воље и по бабу и по стричевима.
Тако се долази до типичног театра апсурда на изразито српски начин. Док се у античким грчким трагедијама за тешко решиве драматуршке ситуације у помоћ звало само небо са кога је решење случаја долазило у виду Deus ex machina, у нашој представи са срећним крајем решење долази кроз изум – полиграф. Скраћеница од речи политички графит због чега се правилно изговара полит-граф, мада има и оних који тврде да је правилно рећи Штефи Граф. При том се позивају на сведочење Ане Ивановић којој је објашњење дао Швајн-штајгер, што је опет сложеница састављена од речи… Е, сад га претерасмо! Рећи ће нам да смо љубоморни на Швајна због лепе Ане иако сви певамо: „Ана сервира, Ана служи, ал’ за Јеленом срце тужи“.
Чудесна машина полиграф каже: џив-џив-џив – премијер није крив. Тако се долази до пуне и целовите истине. За другу половину истине (јер свака права истина има три половине) противничка страна призива у помоћ опет неког Александра који муцајући и тражећи изгубљеним погледом шаптача који је скоро и сам заборавио текст, почиње да оптужује на начин да му ни Емил Зола, ни Емил Влајки не би равни могли бити.
“Ушли смо у кафану на два спрата…” (Извор: Курир)
За цену од сто двадесет евра тек онако олако зарађених у подрумском диму и влаги неке земунске кафане, продаје се Србија баш у тренутку кад се спрема да одигра маестралну улогу светске дипломатске престонице на заседању ОЕБС-а, кад очекује отварање поглавља и брз почетак кинеских радова на брзим пругама, брзим путевима, брзој кинеској храни и инстант решењу за смедеревску Железару по принципу: на љуту рану, љуту траву..
Србија, која није као Београд који је свет, не успева да пронађе миран сан. Земљу продајемо странцима као да је Телеком па се људи, незадовољни овом трговином, буне тракторима и мобилним телефонима, а овамо се за тричавих стотинак евра (бар да су швајцарци) продаје влада која лежи на срцима искрених патриота и бораца за народна права. Највећи део министара се изређао са изјавама подршке влади и њеном премијеру. Ко није био у стању да дâ изјаву, дао је добровољни прилог у износу једне посланичке дневнице, а било је и оних који су се заклињали да главу дају, премијера не дају позивајући се на породичну славу Светог Хајата у присуству Његове екселенције светог амбасадора, заштитника породице њеног доброг здравља и места потпредседника владе домаћице крсне славе са добрим изгледима за даље напредовање у служби.
Где год нађеш добро место, полит-графит ти испиши, да, уместо потпредседника, добијеш бар један ранг виши.
Водите рачуна, другови, да се пламене речи не могу гасити бензином и да су жути непријатељи префарбани свим бојама док ми морамо остати једнобојни – црно-бели.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Az
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар