Иштите, и даће вам се;
Тражите, и наћи ћете;
Куцајте, и отвориће вам се.
(Мт. 7,7) 

Милана Бабић

У вријеме оно земља још бијаше топла од стопа Христа Бога нашега док римске легије ратоваше са исповједницима Ријечи Божије, и још не бјeше царства овоземаљског у вјери у Распетога, када се у  једном од пет великих жаришта хришћанства, у славноме граду Алексанрији, једне тихе кишне ноћи маломе цару Консти роди женско дијете. Љето те године бијаше неуобичајено спарно, пустиња се прострла по ваздуху промијенивши боју неба. Умор се осјећао свуда. Људи излазаху из кућа, тек да обаве што је неопходно. Плочници опустјеше. Кише, које дођоше без најаве и громовног хука, дочекане су са великом радошћу. Смирење и утољење  би дато и ожедњелој земљи. Киша падаше непрестано.

И би поноћ, ноћ се у ноћ улијеваше, мјесец морхесаван: тишина, тек лагано, готово непримјетно, добовање кише, када се пространом палатом разлијеже дјечји плач. Мајка дјететова се одмах стаде борити са сном који пријетише да је обузме након исцрпљујућег порода. Цар сав устрептао, испрепадан и поносан, трчаше да види свог насљедника.

Женско? Женско дијете? Дјевојчица?! Немогуће! То је нека обмана! Завјера богова! Та сви су тврдили по начину на који је царица носила да ће бити мушко. Шта да радим сад? − цар се  премишљаше и као да је дијете криво он му се замишљено и љутито приближи. Али чудо дјечијег присуства затече га. Црвено, подбуло, изразом као у старе и мудре особе, дјечије лице га порази. Посрамљен, цар стаде дуго да је гледа и тек када бабице ставише до знања да оне морају да  се постарају око бебе, повуче се  у своје одаје.

А, сутрадан по рођењу, тек што сунце изађе растјеравши ноћне облаке, цар дође да опет обиђе дијете. Још више него ли прије цар се задиви  чудом дјечијег присуства, чудом стварања, чудом рађања. Зар ово изађе из бедара мојих? Зар овоме ја дадох живот? Не! Ово је више Божје него моје.Чим се роди више је Божје него моје. Ја га само усмјеравам. Па оно је већ сада тако посебно и своје. Да, да, оно је дошло као дар небески − гомила мисли о којима ни слутио није да ће бити његове дођоше му и цар би веома изненађен собом. А дијете се било промијенило. Јутарња свјетлост се пробијала кроз крошње, пузала поплочаним улицама, одбијала од куће, вукла по прозорима, па се дошуњала у двор просипајући зраке своје над уснулим дјететом. Црвенило и натеченост почеше да напуштају дјечје тијело. Стално уснуло, лице њено већ одаваше изузетну љепоту у коју ће дијете доцније израсти. Цар, задивљен, дуго стајаше изнад ње. Одједном он схвати да у својој пометености око дјетета није стигао обићи своју жену. И цар оде до своје жене. Дуго се премишљајући одлучише да дјетету дају име Доротеја.

И Доротеја оста јединче у оца и мајке. Ма колико се трудили, богове молили, не даде им се више порода. А тек што научи своје мисли исказивати Доротеја показа велику бистрину. Философски дух бијаше у њој. Зачуђеност над свијетом, над бојама природе и небом, небом изнад себе. Плаветнило неба, његова дубина, промјена боје и облика облака, ноћно небо, сјај његов, слутња о Творцу свега око себе −  бијаше сав њен свијет. Сатима је могла гледати у небо у било које доба дана или ноћи. А тек Сунце. Моје Сунце − тако га је ословљавала. Залазак Сунца бјеше празник за Доротеју. Боје које Сунце шаље њој, безброј нијанси, нестварност, магија тренутка, осјећај спојености са небом, слутња неког другог свијета, урањање у нешто дубоко и благо, спокој и смирај који починак дана доноси. Када би дан био лијеп и сунчан Доротеја би мислила како се ништа ружно нигдје на земљи на тај дан не може догодити.

Како је Доротеја расла тако је и дух зачуђености над свијетом око себе, и у себи, растијао у њој. Сваки дан чудесна је новина. Бити жив, дијелити радост живљења са људима око себе −  огроман је дар. Како је дивно учити, откривати, домишљати! – говорила би усхићено своји родитељима. Они се спрва нађоше у чуду како да реагују на такве њене ријечи, али, касније, навикоше се на то, чак је стадоше и подстицати да изучава све што је интересује. Отац је научи рано писати и читати и стави у њену собу мноштво књига. И Доротеја би, још дјететом, заведена свијетом књиге.Чинило јој се како књига отвара управо оно што дан затвара, нов свијет пун необичних људи и прича.

Али оцу њеном не дадоше се године. Он се разболи од чудне болести за коју љекари ни имена не имаху. Смрт дође као лопов, без икаквог упозорења, оставивши малу Доротеју и мајку  јој потпуно неспремне на губитак.

Био је предиван прољетни дан. Ништа у том дану не бјеше што би Доротеји најавило губитак. Цар се мучио. Тресао се и, понекад, бунцао, али њих двије ни не помислише да је то крај. Вјеровале су да је то само нека пролазна грозница и да ће му ускоро бити боље. Доротеју мајка, због тога, није стигла на вријеме склонити и заштити од суровости умирања. Дијете пође да обиђе свога оца и затече га како се бори за живот. Сав у грчу, промијењене боје лица, очајнички је покушавао да ухвати ваздух  у борби са неком невидљивом немани која као да га стезаше око врата. И онда пад мрвог тијела у кревет, крик мајке, мук, страшни мук, па тихо јецање мајке. Све то је видјела мала Доротеја кроз одшкринута врата родитељске собе. Радост живота, окриље, које је осјећала да родитељи граде око ње − неста, оде као да никада ни постојало није. Окус смрти, немилосрдност њена, пустош коју собом носи, страшни бол, страх од смрти, љутња на њу − све то уђе у дјечију душу, давши јој превише рано зрелост и заувијек узевши осјећање безазлености живота.

Смрт, смрт је мој непријатељ, она је страшна приказа из прича које ми је нана причала, она нема милости  − данима иза очеве смрти Доротеја је само о томе мислила. Свијет који је тек почела да открива поста јој велика загонетка, а свијест да ће сви умријети страшна мука. Моја мајка ће исто умријети, отићи под земљу и ја је више нећу моћи грлити, нећу је моћи наћи на земљи. Сви ћемо умријети, сви ћемо умријети. Не, то не може бити. То не мора бити. Морам наћи одговор. Морам све изучити. Морам смрт побиједити! − све такве и сличне мисли посташе њена свакодневница, а у свему овоме она заборави да су спокој и безазленост икад били дио њеног живота. А жеђ за вјечним животом растијаше сваким даном све више, и више, и више у њој.

Не бјеше јој ни десет љета када стаде са мајком о вјечности расправљати. Како могу вјечно да живим, како могу вјечно да будем са тобом? Куда одлазимо када нас у земљу положе? Да ли ћемо опет са оцем бити? − питала би свакодневно мајку. А мајка, која се још није била добро упознала са вјером у Исуса Назарећанина, већ само слушала ехо прича о Њему, није знала шта да јој одговари. Понекад, скретала би јој мисли на то колико је воли, или би стала причати како је очев дух сигурно отишао на неко љепше мијесто. Како Доротејина питања почеше да превазилазе њену способност одговарања, мајка одлучи да јој нађе неколико александријских учитеља да је подучавају. Када ја умрем остаће сама, дај Боже да јој ученост да заштиту од овога свијета.

Нашавши два учитеља, мајка Доротејина сазнаде да су исповједници Христове ријечи и препаде се веома. У Александрији  је већ неколико пута био страшан прогон хришћана, а међу пострадалима је било доста младежи. Сташан плач и јаук многе је натјерао у прогон, а много их се одрекло Христа из страха за сопствени живот. Сама Алексанријска Црква била је изложена нападима јеретика. Гностици, мелитијевци, аријанци, подривали су Цркву изнутра, док се Римско царство, као рањена звијер, која зна да јој се ближи крај, крволочно обрушавало на хришћане видјевши у њима главни узрок своје пропасти. Многи су били у потаји хришћани. Желећи да што више заштити своје дијете, мајка забрани учитељима да дјевојчицу уче Христовој науци; а она сама, слутећи многу истину и спас у вјери у Христа, постаде у потаји хришћанка.

И Доротеја стаде изучавати философију, медицину, реторику, логику, поетику. Посебан дар показа она за изучавање језика те и сами учитељи бијаху запрепаштени чињеницом да она за врло кратко вријеме научи многе језике. Љубав према ријечи бијаше њена највећа љубав. Доротеја је јако вољела да прича. Прича би код ње кренула одмах послије буђења. Била је свјесна да је трагање за истином, трагање за правом Ријечју, за разоковањем. А да би се добро причало, мора се много причати. Надала се да ће у тој многој причи одједном изаћи одговор на тајну свијета, на највећу тајну; која ју је све више окупирала − тајну вјечнога живота. А њена жеђ за знањем била је толика да ако не би успјела да ријеши неку од Зенонових апорија − ноћу би се пробудила и наставила са размишљањем све док се сан не би опет прикрао и обузео је.

И Доротеја, готово непримјетно за очи своје мајке, израсте у високу дјевојку необичне љепоте. А љепота женска није што и љепота мушка. Ако је љепота оно највише што та жена посједује, то јој се и опрашта, али ако је то само дио дарова које та жена има − то ће бити њен крст. А Доротејина љепота падаше у други план када се човјек сусретне са њеном памећу. Сама, пак, Доротеја не бијаше свјесна колико је лијепа. Стално у сукобу са свијетом око себе и свијетом у себи, она није много марила за свој изглед. Како већ бијаше изучила готово сву грчку философију, а у њој није пронашла одговор на своју муку, муку вјечнога живота, патила је страшно. А када њени рођаци већ почеше да врше притисак на њу да се уда, нађе се у недоумици шта да ради.

Ако само кажем да нећу да се удам испашћу јогунаста и горда. Ако ли, ипак, будем принуђена да се удам како ћу наћи мужа уз кога ћу да узрастам и који ме неће мрзити ако се покажем паметнија од њега? Да ли ће ми дозволити да читам, учим, да наставим потрагу за одговорима? Када би се нашао човјек који би био тако добар да се не би осјећао угроженим поред моје личности, када би ми дозволио да будем то што јесам, када би ми узео нелагодност коју осјећам у друштву мушком, удала бих се. Дијете моје вољеће ме и можда ће ме вољети дијете дјетета мог, али ће се њихова дјеца већ засигурно кавгом размимоићи. Нашта ли је онда смисао продужетка крви моје? Да ли се љубав по крви сличних лакше ствара и његује? Да ли сва срећа у браку је? Како да се удам за некога кога добро не познајем? О богови, шта да радим? Шта да радим? − данима је мислила Доротеја, а онда, изненада, помисли и по силини те помисли знала је да је та мисао истинита: Ако нађем сина жениног који је мудрији, љепши, богатији и знаменитијег рода од мога, удаћу се засигурно. Он ме неће са завишћу гледати, нећу му бити изазов несавладив, а, ако заиста буде мудрији од мене можда ми помогне да нађем одговор на питање гдје је извор живота. О, када би такав постојао можда би се утјешила душа моја.

И Доротеја објави и разгласише по свој Александрији да ће се удати за човјека који је у мудрости, љепоти, богатству и знаменитости рода превазилази.

И дођоше многи богати и угледни људи да је просе, и многи бјеху угледнијег рода и богатији од ње, неки јој чак и љепотом бијаху равни, али мудрошћу − нико се са њом не изједначи. Нећу да се удам за човјека који ми није раван по учености и мудрости! − одлучна је била, јер је јасно осјећала да је између човјека и човјека гордост највећи проблем. Мајка је била очајна, потпуно затекнута ситуацијом она ју је готово са пријекором питала зашто мора женик бити паметнији од ње.

− Неће ми љубав љубављу враћати, но ће вазда гледати да ме памећу порази, а ако то не буде могао ратоваће са мном. Ја лажно главу савијати не могу и говорити да је истина оно што то није. Шта је брак ако у разговору нисмо исти? Шта је брак ако није у размјењивање унутрашњег свијета? Ако се покажем паметнија од мужа зар неће вазда гледати да ме понизи; омрзнуће ме јер је самоважност убица љубави − одговарала је са великом тугом јер јој је најтеже било гледати мајку када пати.

Одакле ово дијете оволико зна? Шта да радим? Како да заштитим себе и њу? Могу ли је упознати са вјером у Христа? Шта ако је то одведе у страдање? − ове и сличне мисли ломиле су мајку Доротејину неколико дана. А онда јој дође помисао: Посљедња су времена нека буде шта треба бити.

Јер, у вријеме оно, чинило се да су посљедња времена близу,  да само што нису трубе затрубјеле да објаве други Христов долазак. А страх хришћана тих нестајаше у журби ка Новој Земљи и Новом Небу. Тадашњи хришћани нису вјеровали да се хришћанство може негдје исповиједати без мучеништва, а камоли да ће оно бити од стране цара признато. Бити Христов ученик значило је бити спреман у сваком моменту живот положити за прелазак у други свијет.

И мајка одлучи да Доротеју поведе своме учитељу Христове науке, старцу који је живио надомак града у мјесту скривеном у шуми. А старац тај бјеше велики познавалац Светога Писма, човјек благога лица, с очима које су горјеле од силине молитве и богатства унутрашњег свијета. Када га је Доротеја угледала, у срцу осјети радост и поштовање према старцу.

Можда је овако изгледао Сократ! Овај човјек носи у себи мудрост коју не сретох никад прије. Како је лијепо овако остарити, годинама својим мудрост свједочити, он засигурно зна нешто што ја не знам! − с  том мишљу у себи она стаде наспрам њега. А старац је погледа задивљено и рече: Нека је благословен Бог који овакав спој љепоте и мудрости даде. Дијете моје, за свједока Свог Бог те позива. Доротеја би у чуду, значење ријечи старчевих она не ухвати, али га не хтје приупитати да јој одгонетне. А мајка, када чу његове ријечи, мач јој утробу пресијече. Не говорећи ништа, тихо се повуче се и остави их саме.

И стадоше они о свему причати и расправљати. Доротеја се задиви мудрошћу старчевом. Причаше они о постању свијета, о гријеху, о знању, о философији и сестри њеној поезији, о истини, о правди и неправди − али јој се старац не откри потпуно са вјером својом, осјећајући да за то није дошао час. Он јој стаде причати о Христу као Женику, као Цару скромном који се својим богатством не горди премда богатство његово нетрулежност даје. Затим јој старац узвелича поријекло Његово рекавши:

− Он потиче од два знаменита рода који до његовог рођења у отуђењу силном бише. У роду његовом земаљском силна је историја − родослов његов нада је наша. Он је најљепши од свих синова човјечијих. Његово лице лијепо је као свјетлост дана. Слушајући ове ријечи Доротеја се задиви и рече:

− Ко га је могао таквога родити? – старац се осмјехну кад увидје да она већ слути да поријекло његово од два свијета је.

− Мајку Његову покољења су чекала, у крви њеној многа је историја, она затвара једна и отвара друга врата, кроз њу Свјетлост уђе у свијет. Она свој род женски жртвом великом оправда.

− Говориш ми кроз загонетку. Ко би ријечи твоје разумио, али све ме вуче да тог женика упознам. Реци ми гдје да идем да га тражим? На ове ријечи старац стави руку на срце и рече:

− Ту је мјесто гдје ће ти Он доћи ако Га са истинском чежњом будеш тражила.

− Али хоћу да Му видим лице!

− Ако урадиш што ти будем рекао онда ћеш видјети лице Његово.

− Вољна сам урадити све што тражиш од мене! − рече Доротеја и спусти главу клањајући се старцу, а старац узе икону Пресвете Богородице која у наручју држи Христа и рече јој:

− Ево слике Оне која Несмјестивог у утробу своју смјести. И ево ти Чеда њеног кога она у наручју држи. И ево ти двије књиге које су једна. Једна књига Га чека а друга Га објављује. А ти прво узми па књиге читај, али не мисли да ће ти се истина ријечи њене одмах отворити. Пази, многи огњем кушани бијаху, јер са гордошћу узеше ријечи њене, користећи их на оправдање гријехова или у жељи да се уздигну над другима, у жељи владалачкој. Када прочиташ прву књигу опомени се милости Аврамове чија жеља би многи род да спасе; опомени се милости Јосифове који браћу своју помилова премда га продаше у робље; опомени се вјерности Руте Моавке која се оданошћу својом уздиже над кћерима Јеврејским, опомени се срџбе Јонине која га у бјекство силно даде − па тек онда стани читати Други Завјет.

Како ћу онда ја бити сигурна да их на корист своју користим? − рече Доротеја забринуто.

Сигурност није наша одлика, земља нам није упориште јер смо дошљаци на њој, ипак, пут се може наћи. Пут је за сваког различит, но, циљ је један и исти за све нас, а борба је силна то. Борба траје до задњега нашега даха, то је борба два духа који су у нама. Да би нашла свој пут и Женика кога тражиш угледала узми слику ову коју ти дадох. Слика је ова гвоздена капија која отвара улаз у свијет другачији од оног кога си до сада познавала. Капија ова не тражи снагу но умијеће да се отвори, стога буди мудра па са истинском жељом моли Мајку да ти пут до Сина покаже.

− А да их не увриједим или шта погрешно не урадим?

− А ти се моли мајци овој која се зове Марија кaо сестри која је знатно старија од тебе, и која те добро познаје, па ће срце твоје наћи праве ријечи. Осјетићеш када треба опет овамо да дођеш да те у велику тајну уведем. И ставивши јој до знања да је рекао све што треба  предаде је мајци.

Доротеја и мајка јој у великој тишини одоше до куће, све страхујући  да кад би и само између себе о овоме проговориле, ријечи би однијеле осјећање чудесности које их обје бјеше обузело. Доротеја погледа у небо и послије дуго времена осјети спојеност са њим. Осјећање блискости према свему око себе је обузе. Понесена новим осјећањима и слатким слутњама  дуго је ишла заборавивши да хода поред мајке. А мајка бјеше обузета мислима који њеном лицу даваше озбиљан изглед. Када стигоше кући Доротеја јој се обрати више у жељи да је тргне него што јој бјеше до приче. Мајка је погледа благим погледом и Доротеја умирена оде у собу не би ли што прије почела читати књигу. А чим видје да  Доротеја оде у своју собу, мајка, тужна и потресена, повуче се у своје одаје, а када је слушкиње упиташе је ли рада јести, само одмахну руком и стави до знања да жели самоћу.

И Доротеја стаде читати књиге које јој старац бијаше дао. Боже, Боже, каква је ово историја? Како за њу не знадох раније? Ово је слутила душа моја! Ово ми је недостајало! У књизи овој многи су одговори.

Међутим, како читаше више књигу, нека тежина се спусти на срце њено. Историја наша тако је пуна крви. Како ми је жао Каина, а, опет, још ми је жалије Авеља, а како пати душа моја због људи који страдаше потопом! Како ли се нађе човјек као што је Ноје? Како је могао толику вјерност показати Аврам? А зашто Господе Сари онакву муку даде? И за шта робиње бијаху − само позамљење утробе за рађање? Тешка ли је судбина Лијина, али је тешка и судбина Рахиљина. Како је морало страшно бити Лији када Јаков разврста племе своје од страха од брата свога, и узе Рахиљу и Јосифа и постави иза свију, а њу размјести да прије страда, ако страдање дође. Како ли јој бијаше када му онолику дјецу роди, а не омиље му. Али, ипак, зар на смрт не осуди Рахиљу Јаков, не знајући да је  управо она идоле узела, и погребе је уз пут, а Лија почину до њега.Чија то воља би? Сташна ли је судбина Јовова ко ће је разумјети! Зар Мојсије не би руку крвавих, а Бог њега изабра? Ко може закон Божији испунити, заповијести се његових држати? Колико првенаца и невине дјеце побијено је да би изабрани народ из руку мисирских био изведен. Како се снага Самсону у коси даде? Како онолике жене изабрани мушкарци имаше? Како може воља женина под вољом мужевом стајати кад их толико бијаше већих од њих? Зашто их тај закон у гордости и бездушности уздиже да свакаква зла раде? Зар ће то довијека због Еве бити? Да ли је Давидово покајање заиста толико да се опра од онолике крви? О, како ми је жао Урије, колико мора да је био вољен онакав јунак, и колико му се љубави оте! Како ли је Витсавеји било? Што Самуило би онако строг према Саулу? Зашто имајући онолику мудрост, онако познање, онакве дивне и дубоке мисли  у Причама својим, ипак, страшно паде Соломон? Како се борити против самоважности? Како успјеху могу да се надам када оволики велики и изабрани страшним падом падоше? Шта значе пророштва пророка Данила? Што се готово сви цареви против Бога окренуше? Зашто Бог онолико силу Илији даде, и разријеши га да онолике људе побије? Како га узе себи? Какве су то кочије које спајају свијетове? – И, опет, враћајући се женама, јер се као жена највише са њима саосјећала, изнова би себи говорила: А што је тешко старозавјетна жена бити. Зашто, Боже, управо изабранима утроба бјеше студенац запечаћен? Одакле, одакле, одакле  оволико зло у човјеку?

И Доротеја одједном кроз Свето Писмо упозна страхоте овога свијета. Боже, у каквом сам ја зачараном свијету живјела када све ово би сакривено од мене! А најстрашнија јој бијаше мисао да многа дјеца невина страдаху: Чему Господе толика страдања, и откуда долази толико зло у срце човјечије? − Немајући одговора неколико пута се враћаше на причу о недјелу становника Гаваје над женом и сваки мир јој се узе. Како Бог дозволи онакво злостављање? Зар зато што је жена и иноча гостопринство се њој о главу разби? Зашто је остави човјече? Зашто је на такву муку предаде и још мислећи да ће, послије свега, моћи устати, на пут са тобом кренути? − Као да  је  може чути муж иночин, као да вјекови их не дијеле, на глас би говорила. И би јој јако тешко и силно се са Господом у срцу свом расправљаше, а, онда, сјетивши се старчевих ријечи стаде се молити Господу не би ли јој отворио срце за познање Светога Писма.

И срце јој се отвори и разумједе многе догађаје које због младости, гордости  и неискуства свога не би још сагледати могла. Много јој тога, ипак, оста загонетка, и би јој драго што не разумије; чак одахну духом. Ко може рећи да све зна а да страшни понор гордости не окуси? Како је лијепо када све није речено, када срце пут слаткој слутњи отвара. − Са  овим мислима и нестрпљењем, као у жене која чека да види вољеног човјека који ће јој много тога олакшати, Доротеја стаде да чита другу књигу. И не даде ноћи да прође прије неголи дође до краја њеног; и прочитавши задиви се веома, али се и страшни страх увуче у срце њено. Ја кључ за ову књигу немам. Разумијевање њено није у знању. Немоћна пред ријечима овим стојим. Како се родила жена као што је Марија? Како је могла онако живјети? Љубомора и завист ме хватају када видим да стазама њеним никада не бих са онаквом снагом пошла! − а онда сјетивши се Есхилове Орестије нађе праве ријечи да опише њену снагу − снага њена почива као код Касандре у ћутању њеном, а таква није снага моја; ако је и имам она је у мојој ријечитости.− И мучише је то, јер још није знала да свако своје дарове има и да је сваки дар дарован да се на добро умножи; да се дар на дар даје ономе који му служи, не уздижући се над другим.

А онда се врати родослову Христовом и сјетивши се старца насмија се мудрости његовој. Ко може бити рода већега, а опет уз оца  дрводељу одрасте. И опет кроз родослов Његов погледа Стари Завјет и утјеши се мало срце њено.

Боже, тек сада видим колико гордости у мени бјеше! Ах, колико жељех да знам сада желим да слутим; не отварај  ми срце даље, јер већ горим и немир ме од оволиког откровења обузима. Сада знам колико сам Те недостојна, мада, борба је нека између нас од искона присутна. Мач Си бацио између мог рода и Твога; могу ли крштењем мир свој задобити?

А би љетња ноћ, мјесец у пуном сјају не даде тами да превлада, Доротеја гледаше у небо мислећи о Христу. Кад, одједном, осјети да још неког у просторији има. Кад оно стајаше човјек. Када га Доротеја угледа помисли како су му очи свјетлије него што је замишљала. Погледа у косу и помисли да је и она свјетлија. Шта год да причам он неће много причати. Помисли да од ове нема веће милине, хтједе нешто рећи али увидје да је сувишно; срце јој стаде горити од љубави. Затвори очи да би овај тренутак заувијек урезала унутар себе. Али, када отвори очи, видје да нема Га. Нема Га! Нема Га! Шта ћу сад? − И хтједе вриснути па скочи, па схвати да  је све био сан, а  сунце већ бјеше испунило собу. О, како ми је жао. Како ћу се утјешити што Га сада нема крај мене. Погледа, кад оно на руци прстен. Приближи руку очима и увидје да је од дрвета. Оваква љепота, а од дрвета! − па се насмија и на глас рече: По мјери је дрводјеље!

Боже мој Ти ли си био? Али ко сам Ти ја да дођеш под кров куће моје. Нисам  Те достојна јер се уздигох између свих кћери александријских − и све пребирајући те мисли у срцу своме она оде старцу.

А старац је дочека стојећи испред куће своје као да је знао вријеме њеног доласка. И стадоше причати њих двоје и причајући расправљаху о свему. И дођоше други ученици старчеви, који и сами бијаху учитељи и проповједници Христовог дјела у Александрији и Доротеја се исприча са њима. А причајући са њима, осјети се као међу браћом својом и узе јој се осјећање усамљености. И Доротеја свуче старог човјека и обуче се у  одјећу свјетлости, крстивши се у име Оца, Сина и Светога духа. Као завјет љубави и вјереништва са Христом промијени име и назва се Катарина. И Катарина настави живот служећи Христу, науци његовој и стаде свакодневно проучавати Свето Писмо дружећи се са исповједницима Христове вјере. И увидје Катарина како је тешко по Христовој науци живјети. Она вребаше срце своје судећи себи за сваку ружну помисао и стаде мислити да је лакше хришћански умирати него ли се сваки дан са собом рвати.

А не прође ни година дана од њеног крштења, а мајка јој се напрасно разболи и не могаше више устајати из постеље. Катарина, сломљена од туге за њом, непрестано је његујући, у себи се молила Господу да је исцијели. Али исцељења не би, а Катарина није знала да је мајка, слутећи да ће јој кћер скоро пострадати, молила Господа да је узме прије ње, да смрт по реду ипак дође; да не узме крст Богородичин, јер немаше снаге да га носи. И Господ је услиши и даде јој знак да јој је вријеме починка близу и позвавши старца да је исповиједи и причести, умрије у смирај љетнога дана окупана задњим зракама Сунца. Катарина плакаше непрестано неколико дана, а онда се сузе прелише у молитве Господу, а молитве у нијемо стајање пред Творцем.

Дајеш и узимаш, у Твојој моћи је све. Често Те не разумијем и онда ми овај свијет неразумљив изгледа. Узео Си ми родитеље и патњу Си ми многу дао која превазилази године моје, не могу проћи кроз овај живот без велике жртве сада слутим. И ако се питаш шта ми слободу даје, премда да сам много грешна, јер не живим спрам свог великог познања, и знам да нисам и не могу бити као Јов − то је ова историја у мени. Ова бол која се незвана јави па ми срце стегне и душу мучи. То је свијест о великој муци коју ми људи преживљавамо. То је бол због све дјеце која, иако још не упрљана дугим данима живота, страдају. То је моја мука што о прогнанима, мученим и оскрнављеним тијелима често мислим, а слике њихове носим у срцу и  глави. Можда много гријешим, и не дам Ти да муке моје на своја леђа узмеш, премда већ три вијека прођоше како си на леђима својим свијет понио.

И Господ је услиши те задоби мисао велику. А мисао та необично јој дође; не као разумска спознаја већ као да је срце пут њен. Катарина помисли: сада ћу рећи цијеломе свијету да се сви радују, да мир им душу освоји. Али, како то помисли, узе јој се могућност саопштавања истине − Не могу ово ставити у ријечи, ово је откровење и доживљај. Да, да, свакако бијаше у праву старац када рече да свако свој пут има. Морам научити да све није за говорење. Научити мир свој кроз ријечи не губити. И умири се срце Катаринино, као да дух њен имаше више година него што тијело свједочаше.

А на јесен те године, уз буку свјетине и топот многобројне коњице, огрнут пурпурним плаштом допутовао је у Александрију, да прослави и подупре многобројним жртвеним животињама своју власт, август римски, пријатељ, зет и савладар Диоклецијанов, Максимијан прозвани Херкул. Бјеше то човјек чија се ратничка прошлост видјела у сваком његовом покрету, погледу, ставу, ходу − у свакој реченици. Лице његово још свједочаше некадашњу младалачку љепоту, а као и код свих људи заљубљених прије свега у себе, видјело се да се сматрао изабраником и миљеником богова. Пошто је био скромна поријекла настојао је да оштрином и пријеким понашањем надокнади недостатак отмености. Његова посјета Александрија бјеше међу посљедњим покушајима Рима да поврати некадашњи углед и сјај. Његови коњаници били су обучени као побједници. Максимијан, одмах по свом доласку, нареди да се у његову част, и у част римских богова приреди велико весеље − да свако принесе по својој могућности боговима жртву. И наста велика рика животиња и град од дима бијаше затамнио као од јесење магле.

А Катарина стајаше на молитви у соби својој и чуђаше се од куда толика бука, ипак, не дозволи да је бука одвоји од молитве те се још дуго молила Господу. На молитви је сан ухвати. У сну она је ишла непознатом земљом. Одједном, запази врт, а у врту жену сједе косе лица младалачког. Како је смирујућа љепота њена. Па ово мора да је мајка Господара мога! Како то да могу да је видим када она одавно већ не ходи земљом нашом палом? − убијеђена у стварност сна врло се зачуди што се удостоји видјети лице Њено.

− Катарина! − зачу она глас који бијаше мио као глас анђеоски.

− Ево ме!

− Катарина, чедо моје, женик те твој Себи зове.

− Али како ћу доћи до њега? Које су стазе и путеви који вoде њему?

− Пут је твој пут мученички; љепота твоја биће оно што ће те разапети, а мудрост у мучеништва довести. Али немој дозволити да страх овлада бићем твојим, јер ћу послати Сина свога да у срцу твоме буде; да ти срцу снагу лавовску да,и  да истрпиш страдање.

− А да се у страдању своме не погордим?

− Ако ти дође мисао о величини својој знај и опомени се, да су сви изабраници већ призвањем из небића у живот овај, који је заиста дар велик. Ко ће бити посљедњи, а ко први нико сем Бога не зна, јер је добро много не знати. И живот земаљски је често тајном завијен, многи постадоше анђели рођењем својим, а презрени и исмијани и од мудрих живот проживише.

− Реци шта да радим и учинићу то?

− Ено је стигао цар незнабожачки да богове своје лажне прослави, и трубе свите његове бијаху што те у молитви ометоше. Када се пробудиш из сна овог иди му и опомени га да је један Бог и да му је Господ име. Посвједочи објављивање Његово кроз Нови Завјет којим се објави. Пази се, не ружи много богово његове, јер су и они одраз чежње за Господом. − Ово рекавши нестаде, а Катарина, отворивши очи, оста дуго да лежи премишљајући шта да ради.

А онда уста, дубоко удахну и позва слушкиње своје да је обавијесте гдје је цар римски. Сазнавши да је обавио жрвовање у храму незнабожачком, и да пир свој у дворцу краљевском већ други дан наставља, она се обуче и оде тамо.

И најавише је цару слуге његове и рекоше му да дјевојка једна моли да разговара са царем. Цар је са радошћу позва себи, помисли да војници његови слатко му изненађење спремају, јер је било познато, да када жена не путоваше са њим, разврату се великом одаваше. И уведоше Катарину, а она се поклони цару и пољуби му одоре. Овакав обичај поштивања царева бијаше опет увео Диоклецијан, Катарина  гледаше да га потпуно испуни, све стрепећи да не погорди. А угледавши Катарину цар би ко мачем посјечен. Каква љепота! Мора да је кћер некога бога! Какве очи дјевојка ова има! А стас јој је као Венерин! Можда заиста из морске пјене ко богиња она роди се! − И нетремице гледаше у њу задивљен толиком љепотом. У погледу његовом није било суздржавања. Навикао да мисли да у пожуди тјелесној нема ничега лошег, он је гледао Катарину као што се гледа роба која је за продају. Обилазећи око ње гласно је изражавао своје дивљење ријечима које Катарина никада раније не чу и које је у њој изазваше гађење.

− Реци шта тражиш? − рече он гласом у којем се видјела спремност да јој у свему удовољи. А Катарина оста прво нијема, и опомену се Мојсија који мољаше Господа да не говори пред фараоном јер се не осјети вичан ријечима. Па ја сам само жена у свијету гдје се мушка ријеч слуша и поштује. Ко сам ти ја Господе те ми оволику част указа да цареве зовем Теби?

− Што ћутиш? Знаш ли језик којим ти се обраћам? Реци разлог доласка? Реци ко си?

И Катарина се тргну и осјети у срцу снагу о којој јој је речено да ће доћи.

− Кћи сам царска и зовем се Катарина, у богове вјеровах у које вјерујеш и ти. И гладна бијах вјечнога живота, јер прерано губитак вољенога оца осјетих, и стадох тражити у свој науци која ми бјеше доступна, ријечи живота, и не нађох их, и тужна до ада бјеше душа моја, и не могах се ничим утјешити: ни продуженим данима живота мога, ни љепотом својом, ни богатством, ни љубављу земаљском, јер увидјех да све пролазно је. А, онда, када већ сваку наду изгубих да пролаз у вјечни живот постоји, Господ мој и Бог мој, Исус Христос позва ме Себи  указвши ми на ријечи вјечнога живота и постадох хришћанка. И сада царе послана сам теби да ти свједочим да су ријечи Христове, ријечи истине. Христос Бог мој позива те да му повјерујеш слушајући ријечи моје.

Цар се задиви ријечима њеним које одаваше да је дјевојка паметна веома, али се и препаде. Максимилијан бјеше на гласу као паметан човјек па се уплаши да га она ријечима не порази. Страшан страх од понижења пред слугама својим ухвати га као грозница. Али, немогаше ни помислити да неће бити његова, јер, ко онај који власт има, навикао бјеше да му се жене диве и радо у наручjе долазе, сматраше да се њему не може одољети. Ипак, када погледа у њене очи, схвати да код ње дивљења женскога према њему нема. Напротив, још увидје да су њене очи као у дјетета и страховита страст га због тога обузе. Научен дугогодишљим ратовањем да одмах не реагује, него да сабирање мисли доноси побједу, он се досјети како би је могао побиједити и у ложницу своју одвући.

− Слушах доста о вјери о којој ми говориш. Не сматрам је истинитом, нити је сматрам приличном себи, јер сам ратник који се на живот са мачем навикао. Вјера моја има снаге коју у твојој вјери не налазим − спремност на борбу. У смрт се иде борећи се, а не ко овца за клање. Али, није прилично мени са тобом расправљати него ћемо овако: сазваћемо мудраце и учене људе који вјеру у римске богове исповиједају, они ће се расправљати са тобом. Ако ли те побиједе у расправи, доказујући да је истинска снага у вјери нашој, право на тебе положићу. Ако се ти покажеш паметнија − признаћу Бога твога.

− И нећеш тражити своје право на мене.

− Нећу, ријеч своју царску дајем.

− Добро, нека тако буде!

И Катарина оде кући у страху великом па паде на молитву. Цар, пак, разасла гласнике своје да доведе философе и мудраце многобожачке. И не прође седам дана и позваше Катарину у двор царски. А њој ноге заклецаше, и мала је снага ухвати када увидје да може плијен звијери бити.

А цар, прије него што Катарина стиже до двора његовога, приђе и запријети мудрацима главом њиховом не покажули се паметнији од дјевојке. Неки од мудраца хришћани у потаји бијаху те увидјеше да им је час страдања стигао. Цар у ватри од виђења са њом гораше; љепота њена би као рана од које лијека нема на тијелу његовом.

И дође Катарина и изађе пред философе и стаде пред њих за борбу спремна. А када је они угледаше задивише се веома, али ипак помислише: па она је само жена како ће се мудрошћу изједначити с нама! А знадијаху они  добро да хришћани постајаху најпаметнији између учених људи, али не могаху вјеровати да тако младо биће, још дјевојка, довољно мудрости има да их порази.

И цар нареди и отвори се расправа. И мудраци почеше расправу цитирајући Хомерове ријечи које говори Илијада, јер Хомер бјеше први који је све грчке богове објединио, дао им вриједност и сврху у животу људскоме. А Катарина одмах противстави слику живота у Илијади и Одисеји, које обје словише за дјела Хомерова. Указа на то да Ахилеј, који част смрти у борби велича у Илијади, говорећи да је слава његова као ратника већа од његове бесмртности, горко се Одисеју жали на свој живот у подземном свијету, схватајући ништавност земаљске славе спрам смрти.

Мудраци, нашавши се у тешком положају, почеше да хвале славу и снагу Јупитера, снагу бога који је свој статус господара неба и земље ратом силним задобио. Катарина се ухвати управо за то као доказ  његове неправичости − неправдољубивосити сина који оца уротом збаци.

−Христос ко прави Син у свему послушан је Оцу с којим је јединосушан.  Зар не увиђате да бог ваш не може бити примјер ни сина људскога, а камоли Божијега. Зар не видите да су богови ваши у сваком пороку слични људима, а да их само слика њиховог вјечног живота над људима уздиже. Вјечни њихов живот − то је чежња за царством небеским које ми недостојни Христа исповједамо. Слика богова ваших то је тежња људска за Богом јединим, њихова бесмрност слутња је бесмртности Божје.

− Шта сем ваше књиге, која још у ствара ни краја нема, свједочи о Богу вашем? − упита један од философа који то питање већ прије почетка расправе припремио па ухвати прилику да га употријеби.

− Не читасте добро књиге ваше када не увидјесте да и премудра Сибила говораше да ће доћи Неко на ову земљу и узеће на себе тијело човјечије. И зар не говори она да ће бити објешен на високом мјесту? Шта је Талесова вода, Анаксимандаров апејрон, Анаксименов безгранични ваздух, Хераклитова вјечно жива ватра, Питагорин број, Платонова идеја, Аристотелова форма − него слутња о једноме вјечно живоме Богу.  Зар ви, мудри будући, не увидјесте да сва природа о Господу свједочи и да сви велики који се сазнања о свијету докучише наслутише да Један мора бити узрок свега; да иако у многобожству одрастоше, чим ум им висине достиже, схватише да Бог је један био он назван Творцем, Небеским Кочијашем, Несагоривом Ватром или Непокретним Покретачем.

− Како оволико млада жена све то зна?− запиташе се философи.

− Какав је то Бог који дозвољава да разапет буде?− упита философ који не би хришћанин, па се за то питање ухвати ко за дрво спасоносно, јер силно у страху од мучења бјеше.

− То је Бог коме је Љубав једно од имена. Љубав је једина сила која моћ да побиједи смрт има, зато и женик чувени говори да је љубав јака као смрт. О љубави као дару највећем и Апостол велики приповједа као о дару изнад сваког дара. Љубав то је разапињање, силазак у ад, саосјећање према муци људској, једини ослонац у свијету који на пад непрестано позива. Господ наш из љубави према нама разапет бијаше. Смрћу Његовом  врата се велика отворише, капија она која још од Адама и Ева затворена би, дрво Вјечнога Живота опет нам поста доступно. Какав би се бог Господаром и Створитељем човјека могао назвати ако не би постао човјеком, неокусивши сву муку људску, неузевши на себе све људско осим гријеха. Зар не увиђате да је Христос истински Бог који са створењем својим плаче, другује, радост и бол живота овога дијели. Он вас на праву побједу позива − побједу над собом. Он нас на праву слободу позива − ослобађање од гријехова наших. Истина постоји, истина се може наћи, истина је посвједочена, један Човјек ју је посвједочио и крвљу својом запечатио, истина нам је откривена, истина нам је доступна. Ријечи Христове, ријечи су истине. Он је Пут, Истина и Живот. Да путем Његовим ходите сада вас позива, вас истинољупце.

На ово философи занијемише, јер ријечи њене силно зазвучаше и далеко надилазаху године њене. Нешто у њеном гласу, одсуство било каквог удвориштва, готово дјетињи израз лица, љепота њена, сила нека која избијаше из сваке њене ријечи и очи, очи у којима се бескрај назирао. Све то мудраци јасно увидјеше и помислише: када жена оволико зна, још овако млада, и прича као хор анђела да се чује, ово мора бити прст божји.  И Бог пусти свима исту помисао и одлучише у срцу своме да мјеста за даљу расправу нема; а како сви били поклоници истине, и живот проведоше у њеном тражењу, схватише да је за њу вриједно и живот дати, да је ово прилика каква се не пропушта, да је ка овоме био управљен живот њихов. Задобити Духа који је у овој дјевојци − за то је вриједно живот положити!

− Што ћутите када има још толико тога за расправу? Зар вам живот ваш мио није? −  цар упита разјарено, као звијер којој ухваћен плијен из рука се узима, јер су његове очи биле слијепе за познање истине која му дарована би.

− Налазим да она истину говори и да за даљом расправом потребе нема − рече онај мудрац што у потаји бијаше хришћанин, па пожури да први бреме кривице узме на своја леђа.

Цар промијени боју лица, очи му сјевнуше па одскочи од своје столице, и као да лети толиком брзином им се приближи, а бијес као огањ сијевну из њега.

− Да ли тако сви мислите?

−Да!

−  У сред града наложите  велики огањ! Све их у њега баците! – одјекнуле су ријечи палатом.

И одмах  војници мудраце дограбише и свезане поведоше на страдање.

– Огањ којем тијело ваше предајете дат вам је као крштење, пут ка Небу! −  речи им Катарина док пролазаху поред ње.

А када цар чу да, послије свега, даје себи слободу да говори, њему противријечи, схвати то као намјерно изазивање. Погођен у најболнију тачку потпуно се изгуби, погледом који одражаваше његово стање потпуног немира, унесе се у лице њено, зграби је рукама. Катарина, затечена ситуацијом, стаде се молити у себи Господу: Боже, Боже мој нека ме на муке велике стави само да ми тијело не узима! − И Бог окрену бијес његов, он је пусти и насмија се смијехом од којег га дрхтавица обузе.

− Свуците је да се сви наслађујемо љепотом која се тако уздиже да мене, цара, одбије. − И не прође ни трен, а слуге његове стргнуше са ње хаљине њене. Оставши нага Катарина саге главу.

− Гледајте! Сви је гледајте! − Нареди, јер неколико војника његових посрамњени обараху поглед. И оста Катарина тако обнажена неколико тренутака, а њој се учини као вјечност. И покаја се за молбу своју, јер јој изгледаше као нагођење са Богом својим: колико мудраца оде у страдање због ријечи мојих, а ја се нагађам са Тобом неспремна да трпим што ме снађе.

− Бичујте је док јој се тијело не изобличи! − А у гласу Катарина препозна задовољство и насладу што је на муке ставља.

У то ли се неутољена жеља претвара. Боже, колико је бездана унутар нас.

И Катарина наслути како је то привлачно. Сигурно се  чини исправан тај пут. Скочити у бездан и осјећати задовољство падања, задовоство чињења свега што је забрањено. И осјети колико мора да цар сам себи добар изгледа. Сада ми је јасно како је толико отврдло срце фараоново, да је на онолико чуда, пријетњи и савјета глув остао те је било потребно да му се крв његова узме од њега да би се растријезнио од гордости своје. Пустити Јевреје да оду, за њега је значило погазити своје достојанство, изгубити част и моћ коју је као владар имао, изгубити потврду себе као божанства, себе као бога на земљи. Тако је и сада; цар и ја стојимо на супротним странама и шта год да ја урадим, кажем, па макар и чудом поткријепим, он  неће промијенити вјеровање своје. Ипак, страшно је то − и смрт моја неће ништа промијенити у убијеђености његовој! Одрећи се све привилегованости, ласкања, удворишта, уздаха жена жељних славе, части коју му указају гдје год нога му ступи, заљубљености и идолопоклонства којима га људи до неба уздижу зато што је власт у рукама његовим − на то није  спреман. А, ја? Ако се потпуно не одрекнем, ако у мени и остане макар помисао о величини онога што чиним, зар нећу у Аду завршити јер ми се пуно даде.  Када кренеш путем бездана сигурно мислиш да је тај пут исправан. Сигурно осјетиш изабраништво и привилегованост своју. И мене Господ изабра. Да се нисам и ја погордила у страдању своме? Колика је разлика између нас? Царева неутољена жеља даје му осјећање да овако треба бити; можда навика његова да право царско полаже на све што мисли да му стоји као изазов. Како год да кажем истину своју он ће то схватити као удар на његово царско достојанство. Или се варам, можда у свему овоме нема пуно размишљања, већ човјека нека сила води којој он тешко одолијева. Можда човјек не застане на вријеме, не натјера себе на повлачење у себе, не преиспитује се, не може бити искрен према себи …

− Страховита бол тргну је из размишљања. И поче бичевање и не престаде док је крв скроз не обли почевши да се слијева све до пода. Катарина спрва не пусти гласа, али како бијаше све теже трпити бол, који постајаше све већи, она тихо јаукаше. При крају мука упаде у неко стање полусна. Осјећање бола се смањи, осјећаше као неку утрнулост, а посљедње чега се сјећаше била је молитва Богу да јој не дозволи да поклекне.

И бол страховита је пробуди, па затим осјети да јој је страшно хладно, погледа око себе и схвати да се у тамници налази. А цар се распитиваше код слуга својих како она поднесе шибање, и дознавши о храбрости њеној не могаш да се не задиви. Јунаштво и достојанствено држање у борби били су разлози што га Диоклецијан уздиже у свога савладара, зато цар самољубиво помисли да га је таква жена достојна, да би царица засигурно била да се са Диоклецианом не ороди. И умири се бијес његов, понада се да су Катарину муке смекшале, да ће пожалити младост своју и ипак пристати његова бити. И нареди и доведоше је. А када је угледа зачуди се. Тијело у подлијевима, лице отекло, али очи −  очи још љепше изгледаху. Да није ових очију и заборавит бих је могао, али како да се отргнем љепоти којом оне зраче. И приђе јој и стаде јој шапутати свакакве ријечи од којих је језа поче подилазити више неголи од хладноће тамнице у којој бијаше.

− Буди моја и све са тобом дијелићу; копита коња мојих водиће те гдје год ти душа зажели ићи, вољена бићеш ко ни једна прије тебе, уздићу те између свих жена које ходе царством мојим.

Па узе  руку њену и јако је стисну. Катарина осјети лакоћу препуштања, лакоћу идења за мушкарцем, лакоћу живота у заједници  са мушкарцем и препаде се као никада до тада. Тако је лако пасти! Тако лако могу пасти! Нећу да паднем! Како да се борим? Узми ово Господе од мене јер се не знам сама борити! − стаде у себи понављати реченицу ову свом снагом својом, као задњи вапај да је. И узе се од страст коју ријечи слатке рађају.

− Твоја бити не могу јер пут тај не изабра душа моја. Вјерена је душа моја, ка Женику Небескоме све у мени стреми, а ти ради са тијелом мојим шта ти је воља.

Цар осјети како га дрхтавица хвата и пожели да заувијек уништи очи које његове не могу бити. На силу добити не би ублажило повријеђено себељубље, нити би утолило жељу која би као дивља звијер у њему. Нема задовољства у узимању  на силу ономе који је научио да влада.

− На губилиште са њом и главу јој одсијеците − одлијеже царев глас палатом, а Катарина одахну што ће се брзо свршити земаљски живот њен.

И свезаше је и поведоше, а она ходаше улицом главе погнуте. А увуче се празнина у срце њено; као лед да јој душу стегну. И немир дође па страховито осјећање самоће, као да је сама на свијету осјети се. Буку народа око себе не осјећаше, страх неки који никад не би у њој дође и усели јој се у срце. Ноге заклецаше и хладан зној је обли. Пожеље да мушку снагу има, да се отргне од ланаца и побјегне негдје далеко, негдје високо.

Одакле овакав страх од боли, од смрти. О када би смјела себи дати слободу да очајавам, да гласно тугујем, можда би ми барем мало лакше било. − И грло је поче гребати од силине крика који у себи покушаваше угушити.

Шта је ово!? Од куда дође осјећање ово?! Зашто се овако осјећам? Јесам ли се одвојила од Ријечи Твоје, па све узимаш од мене? Јесам ли се погордила па ми искушење на искушење дајеш? О како ми је тешко сада у страдање поћи! Хоћу ли бол велику осјетити? Што си ме оставио? Што си ме оставио? Не пуштај даље тежину на срце моје јер ће препући. Врати ми се! Врати ми се! − и скроз изгубљена она погледа око себе.

Прво што угледа би неко дрво. Црвена боја прошарана жутом преливала се у мноштво различитих нијанси. И мирис дрвета тог дође до ње. И, одједном, осјети како цијела творевина Господња мирише и како је све лијепо и добро створено на земљи. Помисли: мора да је овако у Рају мирисало.

Погледа у небо. Дан је ишао полако према починку. Смирај и утјеха из неба пред сном. Катарини би као да  први пут јасно свијет око себе гледа − па ово је тако дивно створен свијет! Боже како ли је лијепо код Тебе када си овакву љепоту дао творевини као слутњу о љепоти Твојој. И умири се срце њено и већ у духу преко линије свијета овога иђаше, и двери јој се другог свијета отворише када јој главу посјекоше.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6yg

Categories: Аз и буки

Tags: Милана Бабић, књижевност