Проблемом издаје у српској историји највише су се бавили Вук Стефановић Караџић у Историји Првог и Другог српског устанка и владика Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу. Ипак, најдубљу анализу дао је Владимир Дворниковић (1888-1956) у знаменитој књизи Карактерологија Југословена. Дворниковић се осећао Југословеном онако као и Иво Андрић, школовао се у Бечу, добро познавао Балкан а нарочито Босну и Херцеговину, писао екавицом.

Издају Дворниковић тумачи на следећи начин: међу Србима први је Вукан, првородни син великог жупана Стефане Немање. Наиме, када је Немања 1196. године одлазио у манастир, престо није оставио најстаријем сину, већ га предао другорођеном, Стефану. Ускоро је Вукан уз помоћ Мађара напао брата и протерао га. Власт Вуканова, међутим, није била дугог века али је остао један мали траг: прихватио је скуте римског папе.

Дворниковић је познавао једног од највећих издајника – Ђорђа Настића (1884-1919). Настић је почео као ватрени српски националиста, потом се окренуо на другу страну и знатно допринео у припремању оптужби против Срба у Аустроугарској у неколико такозваних велеиздајничких процеса али и на Цетињу у корист господара Црне Горе Николе Петровића а против српске омладине (такозвана „Бомбашка афера“).

Најбољи познавалац Срба Херцеговине био је Јефто Дедијер, отац комунистичких послушника Владимира и Стевана (пред крај живота пришао српским непријатељима у Загребу).

Последње две-три деценије на политичкој сцени донекле доминирају, свако на свој начин, двојица Херцеговаца, један је из Горње а други из Доње. Први је готово ћосав, други је брадоња – Војислав Шешељ и Вук Драшковић. Заједничко им је да су у свом деловању показали толико политичке и нарочито личне превртљивости. А све су то особине које је добро видео баш Јефто Дедијер код сељака у Херцеговини: мењали су мишљења као кошуље, изигравали српске националисте а писали латиницом, за једну ноћ би прешли на екавицу када су се удварали бирачком телу. Према високој државној власти су се понашали као пас кога господар контролише бичем и коском у руци. Били су спремни на свако флертовање са влашћу али и на најжешће вербалне нападе на ту исту власт!

Обојица поменутих, иначе бистрих, Херцеговаца флертовали су са четништвом, иако им је прошлост била комунистичка, тако и васпитање и каријере. Док је Драшковић био четник само један дан у години – прва половина маја на Равној гори, Шешељ је (против четничке праксе) догурао до титуле четничког војводе и био због издаје четничких принципа рашчињен!

Обојица су продукт југословенских обавештајних служби, за шта постоји обиље доказа. Тешко је утврдити шта је ту било важније – уцена или обећане привилегије. Драшковић је од новопазовачке Бадње вечери 1990. године разарао сваку националну организацију. Када би нешто и припремио, лако се тога одрицао – за то је најбољи пример паравојна формација Српска гарда и њен први вођа Ђорђе Божовић Гишка. Државна власт је његову (и жене му Данице) болесну жељу за богатством задовољила када му је препустила Скупштину града Београда.

Драшковић је од бављења политиком (кроз бројне и разне сумњиве послове – што би се рекло рекеташке) стекао невиђено богатство.

Током рата у Босни и Херцеговини ниједном није посетио родни крај.

Како прочитасмо у недавно штампаним мемоарима Мире Марковић, један од честих посетилаца у њеној кући на Дедињу био је Драшковић! Када би тамо одлазио, никога није обавештавао чак ни своју личну пратњу – то је крио као „змија своје ноге“.

Шешељ је предводник сиромашне и необразоване светине, углавном прогнаних са својих огњишта са територија западно од Дрине. Понашао се од прилике до прилике: четничку униформу је облачио само у Босни, мада с друге стране Дрине никада није преноћио. По карактеру је веома нарцисоидан: познато је да је у средишту странке у Земуну његова слика по димензијама већа од Светога Саве, у једном од бројева страначких новина било је 49 његових фотографија…

Када је 5. августа 1995. године пала Српска Крајина, ова два дична Херцеговца се готово нису ни огласила.

После англоамеричког преврата 5. октобра 2000. године, Драшковић и Шешељ нису имали важне позиције, не рачунајући страни диктат да Драшковић буде министар иностраних послова. На том положају „прославио“ се потписом уговора са НАТО који је омогућавао њиховој војсци да слободно шпарта Србијом. Последњих година нуди се западним газдама да му дају какав положај. Како су га, по свему судећи, газде одбациле као неупотребљивог, окренуо се поново писању – па је недавно штампао једну књигу латиницом! Своје баљезгарије обзнањује у латиничним новинама Danas, у којима нас по ко зна који пут преумљује, хвали НАТО, англоамеричку демократију…

Шешељ је, према неким гласовима, осетивши да ће бити убијен, одлучио да се доказује у Хагу, у суду који су Англоамериканци створили да би судили првенствено Србима, па тек понеком Хрвату и Муслиману. (Како нас историја подсећа, тако је урадио и, на почетку текста поменути, Ђорђе Настић!)

Током више од 10 година проведених у затвору, у Србији је увесељавао своје поклонике и присталице. Странка му се располутила на два дела – већи, који су предводили његови највернији синови, Томислав Николић и Александар Вучић, и мањи, који је остао веран свом оснивачу. Од политике није стекао богатство, мада има тврдњи да после повратка из Хага добија редовно апанажу од разних добротвора (углавном из миљеа с друге стране закона).

Постоје докази да је потпао у зависност од Слободана Милошевића још 1988. године, после доласка из босанског тамног вилајета. Тада је добио пасош и препоруку да се приближи Момчилу Ђујићу. На изборима у општини Раковица 1991. године, Милошевић је наложио својим службама и Социјалистичкој партији Србије да наместе победу Шешеља. Послушници су, да би извршили наредбу, формирали посебно тело сачињено од угледних личности, уредника у медијима, припадника државне безбедности па „успех“ није изостао – Војислав Шешељ је постао народни посланик!

Од доласка у Србију из Хага, Шешељ напада Николића а Вучића узгред помене, али никада негативним речима. Судећи по понашању, Шешељ и Вучић су се договорили о ненападању (и цени). Када је недавно Шешељ наредио свом страначком чланству да се припреми за изборе на Косову и Метохији (а Вучић је то признао Бриселским споразумом као државу Република Косова), они су се у чуду нашли просто не верујући у превртљивост свога вође!

Тако је Српска радикална странка, с промењеним именом, постала власт у Србији. Додуше, једино није Шешељ у државном врху. У прилог ове тврдње, иду и следеће чињенице: страначка база је остала готово иста мада је у само руководство ушло неколико каријериста а бивших припадника других странака, веома низак интелектуални, образовни и културни ниво руководства (Гашић – керамичар, Стефановић – без завршеног факултета на Универзитету Мегатренд и лажни доктор, …). Томе треба додати и чињеницу да се Вучић народу обраћа посредством Informera (што у преводу на српски звучи као Цинкарош) и телевизије Pink. А то чита и гледа дно дна Србије!

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• Vuk Drašković: Kazati Srbiji istinu (Danas, 15. 10. 2015)
• Шешељ лично захтева од својих чланова прикључење шиптарском систему на КиМ! (КМ Новине, 20. 11 2015)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6wT

Categories: Разномислије

Tags: Велимир Гајић, Војислав Шешељ, Вук Драшковић, издаја