Нико није веровао да ће битка за Мачков камен, мало узвишење на планини Јагодњи, постати највећа кланица Великог рата, нити да ће српска војска још једном потврдити слоган којег је српски војник усвојио без обзира на наредбе команде – предаја не постоји, слобода или смрт.

„Јуначки повици охрабрења стапали су се са самртним крицима и запомагањем тешко повређених. Чинило се да су ђаволи пронашли начин да несрећу са неба преточе на земљу, демонстрирајући глад, болест, рат и смрт, попут јахача апокалипсе…“ (из романа Завет хероја)

У зору, 19. септембра 1914. године одиграла се процентуално најкрвавија битка Првог светског рата, познатија као Битка на Мачковом камену. Кулминација сукоба на Дрини, догодила се у периоду од 19. до 22 септембра на обронцима планине Јагодња, где су се сукобиле две војске које нису имале шта да изгубе, осим живота, који су им се тих дана чинили најмање вредним.

Након пораза на Церу, аустроугарска војска наставила је са нападима, прелазећи Дрину, где је почетком септембра доживела тежак пораз на планини Гучево код Лознице. Иза себе, окупатор је оставио велики број спаљених кућа, убијених жена и деце, а нанесени пораз од малобројније и слабије наоружане војске представио је нову срамоту за Аустругарску империју.

Због тога, наредни напад Аустроугара морао је да означи само једно – прву победу против Србије, макар та победа означила хиљаде мртвих војника, јер империја није могла да се избори са новом срамотом. Комадант аустроугарске балканске војске, генерал Оскар Поћорек већ раније је од својих заповедника добио одобрење за нови и силовит напад, још током почетне битке на Гучеву, где су га подржали шеф дворске канцеларије генерал Болтас, министар иностраних послова гроф Бертхолд, док је подршку упутио и председник мађарске владе гроф Тисо, па би коначан пораз означио и изневерену подршку, која би Поћорека вероватно коштала каријере.

Но, ипак, нико није веровао да ће битка за Мачков камен, мало узвишење на планини Јагодњи, постати највећа кланица Великог рата, нити да ће српска војска још једном потврдити слоган којег је српски војник усвојио без обзира на наредбе команде – предаја не постоји, слобода или смрт.

Међутим, нису само војници, тог кобног септембра 1914. године показали велику храброст, него је официрски кадар српске војске сигурно ушао у историју као ред најславнијих витезова у вишевековној историји овог народа. Назив „Официрска битка“ или „Српска Марна“, настао је након пребројавања мртвих официра, који су са својим војницима, без обзира на чин, моћ и снагу, храбро јуришали сабљама на противничке ровове, па су батаљонима, на крају битке, командовали наредници и поднаредници.

Веома је битно указати, да је ово финале Битке на Дрини, где су се на малом простору, површине од око 500 квадратних метара, сукобило неколико пукова српске и аустроугарске војске, где је однос наоружања и броја војника био 2:1 у корист Аустругарске империје.

Од 16. септембра трајали су напори српске војске да потисне аустроугарску војску, што се догодило 19. септембра, када је Пети прекобројни пук успео да освоји један део Мачковог камена. Треба напоменути да је током огорчених борби, тог дана, рањен и принц Ђорђе Карађорђевић, који је видевши да је комадант пука погинуо, да су остале старешине у пуку рањени или мртви, преузео команду над војском, којој се представио као краљев син, и са њима направио четири успешна јуриша, све док није рањен. Његово рањавање, као и погибија многих старешина, утицала је на морал српских војника, који су били у неповољнијем положају, имали мањак муниције и много мање тешких митраљеза.

Нажалост, тренуци који долазе након 19. септембра превазићи ће све приче о херојству, ратовању, као и са потпуним одсуством војне тактике у техничком смислу, јер се на тако малом простору примена сваке тактике чинила неприменљивом.

У јеку борби, које су трајале, сатима, где су бајонети, по причама ратника, ломили кости и лобање, где су налети војника на ровове и митраљезе, са ашовима и бајонетима у рукама били најчешћи модел ратовања, Мачков камен је прелазио из руке у руку, а издржљивост обе противничке стране биле су до тада неочекиване. Већ 20. септембра, на узвишењу где се одигравала битка, земља је била потпуно црвена од крви, а није било места на земљи где би војник крочио, а да не закачи ногом тело погинулог војника.

Како је српска војска имала само шест топова, а топови су, у оном периоду имали култ пуковске заставе, генерал Оскар Поћорек, како би подигао морал својим војницима, нуди 1000 златних дуката за сваки освојени српски топ. Ипак, ни то није помогло аустроугарској војсци да освоји до тог тренутка неосвојиви Мачков камен.

Надежда Петровић, позната српска сликарка, била је медицинска сестра добровољац, у овој великој борби. Њено писмо породици можда најбоље описује тренутке на овом планинском венцу.

„Борбе вођене на том положају биле су више но огорчане и очајне, борбе за истребљење. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пукова, пет потпуковника из деветог IV прекобројног, IVпрвог и другог позива и 64 официра из 18 пука изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има чета које су остале од 450 људи на 120.

Рањеника смо имали на 4.000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, немогући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми:

„Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо осташе“.

Кроз сузе јаукнух:

„Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију“.

Пошто је српска војска, нарочито артиљерија, остајала без муниције, јуриши пешадије били су најчешће модел сукоба. Дешавало се да падне магла, па су се војници и једне и друге војске непланирано и случајно сусретала, а такве борбе су се завршавале ножевима и кундацима пушака, до последњег војника.

Сигурно један од највећих хероја Првог светског рата и бесмртни комадант са Мачковог камена јесте потпуковник Душан Пурић, комадант већ прослављеног пука Стеван Немања, који је у одсутним тренуцима битке одржао говор који је, на тренутак променио ток битке.

„Војници! Ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, комаданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас. За мном! У јуриш за слободу и отаџбину.“

Након неколико успешно изведених јуриша, потпуковник Пурић, гине у јуришу на противничке митраљезе и карабине. Његови војници нису желели да га сахране у беспућу планине, па су његово тело носили по бојишту, повлачећи се и напредујући, све док није стигла наредба генерала Бојовића „да се мртви комадант не носи по бојишту.“ Након битке, постхумно је унапређен у чин пуковника, а његови војници су му дали надимак Бесмртни комадант.

Последњи дан битке, кобни 22. септембар, постао поприште коначног сукоба. Аустругарска армија је добила појачање. Нове, одморне и добро наоружане снаге прешле су Дрину током ноћи 21/22 септембра, па је на малом простору настала потпуна кланица, која је трајала до пет сати поподне. Српска војска, без официрског кадра и без оружја, повукла се према Соколским планинама, што је означило крај једне велике битке. Аустроугарска војска, чије су жртве много веће, и поред бројности и бољег наоружања, заузела је Мачков камен, али није имала снаге за даљи продор, јер су им сва нападачка средства била уништена. Офанзива је заустављена.

Нажлост, све приче учесника битке, које се често чине невероватним, потврђује прецизно вођена статистика. У борбама на Мачковом камену, погинуо је читав батаљон официра, чак 115, од тога 5 комаданта пукова, 17 комаданата батаљона, док је још 176 официра избачено из строја. Аустроугарски извештаји током битке говоре да су борбе вођене на овом положају теже и страшније од свих дотадашњих, да су њихове јединице без официра и на границама својих физичких моћи. У овом трагичном сукобу, који је трајао неколико дана, рачунајући и борбе у околини Мачковог камена, учествовало је око 60 000 војника на обе стране, а број погинулих од 30 000 (18 000 аустроугарских, 12 000 српских) показује да је битку, у просеку, преживео сваки други учесник.

Но, последњи дан борбе, 22. септембар, посебно је трагичан. На узвишењу величине 500 квадратних метара, погинуло је 2000 војника, 1200 аустроугарских и 800 српских, а опис трагедије потврђује страховит просек од четири мртва војника по једном квадратном метру. Битка над биткама.

Српски народ није заборавио ни ово место. На попришту битке изграђена је спомен костурница, где су сахрањени остаци српских и аустроугарских војника, а на улазу у овај меморијални комплекс урезани су стихови Војислава Илића Млађег:

Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.

Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.

Много је прича о Мачковом камену и много сведочења. Постоји легенда која каже да су се историчари након битке договорили да у наредним годинама што мање говоре о овој борби, која је за обе војске донела само велике жртве и велики пораз.

Поводом стогодишњице велике битке, недавно је урађен документарни филм „Овде ни птице више не певају,“ у којем Сретен Цветојевић, сигурно један од најбољих познавалаца Битке на Мачковом камену, примећује једну веома чудну појаву – на месту где се водила битка, тог кобног 22. септембра, никада се не чује цвркут птица, иако за то не постоји ниједан природни разлог, док се на овом простору, који је често под маглом и сунцем, не може видети дуга.

Очигледно да Мачковим каменом, 100 година касније, и даље влада туга за угашеном младошћу Србије, уништеним сновима и плановима погинулих војника, пред којима је био живот, каријера и многе друге породичне радости, које су опет, захваљујући њима, оствариле неке друге нове генерације.

Слава бесмртним витезовима.

(Водич за живот/slavisapavlovic.rs)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6×2

Categories: Преносимо

Tags: Аустро-Угарска, Велики рат, Душан Пурић, Мачков камен, Надежда Петровић, Славиша Павловић, Србија