Нова лавина народног незадовољства на пороке одређених личности у цркви, која се преноси и на саму Цркву изазвана је новим ТВ сведочењем монаха Серафима (алиас Бојан Јовановић) о радњама у Зворничко-тузланској епархији. Посебан шок изазвала је информација објављена на Фејсбук профилу новинара Предрага Поповића да се са инкриминисаним плаћеним убицом Небојшом Лазићем Зенгом нашао у истом друштву и патријарх Иринеј.
„На ТВ Прва управо се емитује интервју с Бојаном Јовановићем, који сведочи о злочинима тзв. владике Василија Качавенде.
Између осталог, Јовановић је испричао како је Василије ангажовао професионалног убицу Небојшу Лазића Зенгу, који је дошао у БГ да га ликвидира.
Е, с тим Зенгом упознао ме преподобни Никола Ђогани Сандуловић. Зенга је оставио ок утисак, духовит и занимљив лик, иако је бивши пандур.
Василије + Зенга + Сандуловић + патријарх Иринеј = Содома и Гомора“
Небојша Лазић Зенга је, по Инфо Бијељина, оперативац у регији Бијељина. „Према сазнањима, поједине стране службе су сугерисале лидерима Савеза за промјене да је једини Лазић способан да обори владајућу скупштинску већину (у Републици Српској), са позиције замјеника директора ОСА-а (обавештајна служба) и да треба да добије подршку Савеза.“ (Инфо Бијељина)
Није изненађујуће да режимски медији, док се режим апсолутисте и западњачког марионете Александра Вучића обилато користи услугама сервилних епископа Београдске патријаршије, обрушава на водеће (и маргинализоване) личности Српске цркве. Повременим срозавањем угледа Цркве она се своди на још сервилнији положај, као и стварање утиска да је потребна кадровска реформа црквених структура.
У „олуји“ те реформе могло би да се деси да водеће положаје у Београдској патријаршији заузме струја екстремних релативиста епископа и иначе недодирљивих епископа за критику режимлија као што су Григорије Дурић и Игњатије Мидић. Тиме би умерени јеретици екуменисти (Иринеј Буловић, Иринеј Гавриловић, Амфилохије…) предали своје место другој и екстремнијој генерацији екумениста.
На тај начин би прича о преступима епископа Василија Качавенде послужила каонове Маркале за даље бомбардовање положаја Цркве. Апсурдно реаговање је врло могуће: Иако је сервилност црквених лица ванцрквеним органима довела до доласка компромитованих на чеоне положаје у цркви, новим реформама би се још компромитованији и још сервилнији још јаче учврстили на црквеним положајима.
Крајњи папофил, епископ Григорије, је уједно и човек који повремено промовише причу о лустрацији у цркви, те се тиме намеће као нови патријарх Београдске патријаршије. Тиме би сјахао Курта, да узјаше много гори Мурта који би имао одрешене руке за реформисање црквеног учења.
Најелементарнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: да је потпуно нелогична и противлогична сарадња између отворених безбожника, заклетих христобораца и Православне Цркве Христове. Оне који хоће такву сарадњу, или раде на њој, или – hirribile dictu – чак и приморавају на њу, питамо заједно са светим Апостолом: „Какву заједницу има правда с безакоњем? какву везу има светлост са тамом? Како се слаже Христос с Велијаром?“ (2 Кор. 6,14-15). –
Св. Јустин Ћелијски
Наслов: Стање ствари
(Православље живот вечни, 18. 11. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6rb