(Спутњик Француска, 14. 11. 2015)
Многи политички коментатори су се питали како је толики низ година Француска успевала да избегне атентате на својој територији.
Наша тајна служба, једна од најбољих на свету, сигурно је успела да избегне велики број атентата. Али наша земља, Француска, данас је под утицајем таквих процеса који, статистички гледано, нису могли а да фатално не изазову ситуацију каква се десила овог петка, 13. новембра 2015.
Средином 2000-их спољна политика Француске заузела је нови правац, усклађујући се са страним интересима које је муслимански свет оценио као непријатељске. Спољна политика Француске, коју је Вилпен хвалио у свом говору 2003. на састанку УН-а, претворена је у политику активног учешћа у пројекту неоконзервативног преобличавања Блиског Истока, а која је покренута преко Атлантика.
Организовано уништавање последњих бастиона секуларизма и стабилности у региону – заједно са „Арапским пролећем“, који је испао потпуни промашај упркос помоћи коју су добили од наше медијске и интелектуалне класе – на крају су само довели до ширења хаоса од чега се похлепно хране најрадикалнији терористички елементи.
Ове деструктивне снаге су успеле да на домаћем фронту пронађу многе присталице и чланове. Француска, која се хвалила тиме да је одувек била земља за имиграције, претрпела је у последњих неколико деценија готово неконтролисан прилив имиграната, што је променило демографску, социолошку, економску, политичку и верску равнотежу.
Дубока криза распадања (политичког, моралног, идентитетског, верског) кроз коју пролази наша земља, пропраћена је неуспехом интеграције и асимилације Француза страног порекла, али такође и чистих Француза. Нереди који су се десили 2005. године, појава захтева за [национални] идентитет, губитак државне власти над хиљадама територија у Француској или ужасне бројке француских добровољаца за џихад у Сирији и Ираку – требало је да буде довољно да наше елите схвате ризик који виси над Француском и Французима.
Али од тога не беше ништа
На нашу самоубилачку спољну политику надовезан је један континуирани процес европских интеграција, чија је последица уклањање унутрашњих и спољних граница, што је у ствари стари сан из доба када је претња била схваћена у територијалном облику – а не ванпросторно као што је то случај данас.
Криза миграната, о којој нам данас тихо кажу да ће се наставити још неколико година и да ће доћи неколико милиона имиграната у Европску унију, несумњиво носи у себи семе још већег хаоса и заиста би било наивно поверовати да се терористичке групе не крију у овом огромном протоку људи.
Французи не треба да се заваравају: у опасности су.
Они мисле да су заштићени, али нису више. Наша земља нема политичку елиту која би била спремна да донесе одлуке потребне за уклањање ризика, јер они више воле да говоре Французима да од сада треба „да се навикну да живе са терористичком претњом.“
Да ли можете да замислите Де Гола како каже Французима да „треба да се навикну да живе са немачким војницима на улицама Француске“?
Да ли се сећате када је Владимир Путин 1999. године рекао да ће „побити терористе чак и у тоалету“ и који 16 година касније, сам, наставља ту борбу против тог канцера све до његових најдубљих корена у срцу сиријске пустиње?
Против тероризма не треба да се боримо слоганима и карикатурама, већ уништавајућим ратом против терориста, од Париза до Грознија, преко Дамаска.
Оно што су управо терористи урадили француском народу, они то свакодневно раде већ пет година сиријском народу, са директном подршком француских политичара који су послали наоружање сиријским побуњеницима, чија је већина несумњиво у међувремену прешла у најрадикалније групе.
Тај разарајући рат би такође требало да подразумева једну озбиљну промену у међународним политичким, економским и дипломатским односима са оним државама које подржавају међународни тероризам или са оним које воде разорне политике које стварају хаос.
Тај разарајући рат треба да буде у оквиру савезништва са Русијом када је у питању њена операција против тероризма у Сирији и у оквиру подршке држави Сирији.
На крају, том разарајућем рату треба прво да претходи смена политичке елите.
Времена је све мање.
Александар Лаца (Alexandre Latsa) је француски новинар, писац и аналитичар, који живи и ради у Русији. Редовно пише за међународне руске медије као што су Спутњик, РИА Новости, Глас Русије. Објавио две књиге: „Митови о Русији“ и „Путинова нова Русија“
Са француског посрбила и белешку о аутору написала: Светлана Максовић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6oE
Categories: Посрбљено
У Србији се искрено жале све недужне жртве у Паризу.
Србија се мора с тугом сећати и чињенице да та “Наша тајна служба, једна од најбољих на свету” (француска тајна служба) није успела ни да открије ни да спречи атентат (1935) на краља Александра Ујединитеља који је дао живот (изложен у Марсељу терористима) за живот Југославије која је 90-их година 20. века поново постала пуна гробова Срба и пуна места за протеривање Срба слично као у Другом светском рату.
Vrlo dobar clanak. Evo jos par cinjenica :
Kao i atentatori na “Charlie Hebdo” (u januaru ove godine), i ovi atentatori su francuski gradjani, rodjeni u pariskoj oblasti. Neki od njih su ziveli u predgradju Brisela.
Svi su proveli izvesno vreme u Siriji, gde su “upoznali oruzje”
Izgleda da se samo jedan vratio iz Sirije sa izbeglickim talasom (prosao kroz Srbiju). Ostali su verovatno putovali avionima, preko Turske
Svi su bili poznati kao “potencijalni problemi” i registrovani od policije.
Njihov akt nema veze sa religijom. Sva tri napadaca na parisko pozoriste Bataclan su celo vreme uzvikivali “Za Irak ! za Siriju ! Vi ste glasali za Holanda !” Njihov cilj je bila OSVETA za francuski angazman u arapskim zemljama.
Moze biti da je pozoriste Bataclan izabrano jer je povremeno organizovalo pro-izraelske skupove.
Cudnovato je da francuska Sluzba – tako efikasna i brza u tudjim drzavama – nije to bila u svojoj.