Ових дана ми се из Париза јавио мој пријатељ Душко. Натурализовани Француз. Сав озарен и срећан, пун себе и поносан што је Србин.

Извор: Reuters/Pascal Rossignol

Каже, овде се у последњих неколико дана поново могла чути лепа и блага реч о нама Србима. Те Срби су племенити, те гостопримљиви, интернационалисти и фини неки сасвим културан свет.

Не као сав остали свет. Ни Београд није свет. Ни све жене нису у црном. И немојте веровати онима – наставља мој пријатељ – који тврде да је Србија земља живог блата, живог песка и живих пензионера. Ако је тога и било, сада је све мање са тенденцијом даљег пада. У блато, песак и пензију.

Прави Срби не праве разлику ни по вери, ни по боји коже, ни по језику. Више се не може чути да је српски језик – језик за зубима, да се у Србији човек везује за језик, а волови за рогове. Иако би било добро да се и неки волови вежу за језик.

Срби су спремни у сваком тренутку да одвоје од сопствених уста и угосте путника намерника. Сами кажу да су навикли на такав режим исхране јер је у Србији одувек основни режим исхране био како да се исхрани режим.

Једино Срби схватају због чега у Бриселу не може доћи до сагласности по многим питањима. Како да се договоре у кругу двадесет осам земаља чланица кад су све чланице на три ћошка?

Моћи ће када им неки српски Тесла смисли ћошкове у кругу. Вртеће се они у зачараном кругу све док у њему Србија не добије бар једно ћоше. Најгори ђаци су увек били у ћошку, али о томе нећемо у овом свечаном тренутку када се о Србима говори лепо.

А некад БИЛО ЈЕ ТО ОВАКО! (Питајте Миру, ако не верујете):

„Ја сам Србима наметнуо санкције“ (Ролан Дима, Митеранов министар сполних послова у два мандата и чувар тајне о Митерановој ванбрачној ћерки).

„Срби су ђубрад, треба им бомбардовати мостове, школе фабрике…“ (Лоран Фабијус, садашњи министар сполних послова пријатељске Француске).

Реномирани часопис Le Point бележи како је у авиону Air Serbia била једна мува коју су Французи, док су стјуардесе гледале ТВ серију Pan Am, експресно вратили у земљу порекла. Тако ће, мисли се, урадити и са арапским избеглицама које у незапамћеном егзодусу хрле ка обећаној Европи одмах по паду и због пада Румунског царства – пише Le Point.

Потпуно разумем све разлоге за усхићење мог париског пријатеља. Као што разумем да би за овакве ствари у Загребу, уместо усхићења, доживео ухићење. Ипак је за сваку похвалу промена мантри и клишираних предрасуда о Србима дивљацима, кољачима и неандерталцима са ножем у зубима.

Оно што је остало нејасно јесте питање да ли Французи, док говоре о Србији, мисле на Сирију, Сибир или Србију. У Америци, на пример, у томе не виде никакву разлику. За Американце су сви они исти и све их треба бомбардовати.

Такође није објашњено да лепе речи о Србима у медијима и на француској јавној сцени не изговарају ни француски интелектуалци, ни признати мислиоци, ни политичари на власти или из сенке, него управо арапске избеглице које су некако добауљале до земље традиционалних људских права износећи сопствене утиске из транзита кроз Србију.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6kZ

Categories: Четири стотине речи

Tags: Драгослав Пакић, Србија и Француска, мигранти