Ђакон Ненад Илић: Сетва на Интернету

djakon-nenad-ilicУ недељу се на Литургији чита из Јеванђеље по Луки Прича о сејачу и семену 35 (8:5-15).

„Рече Господ причу ову: изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује!…“

Занимљиво је да овде, у виртуелној зони пробамо да разумемо шта је Христос поручио нама који користимо Интернет, јер Његове поруке су до краја историје и не заустављају се ни у неком одређеном времену ни на некој одређеној технологији, начину комуницирања.

Тумачећи причу у кључу Фејсбук искуства могли би смо рећи да има и сејача и семена више него икада. Али тло на које пада семе Христових порука је плиће него икада и у многоме загађено хемикалијама, испошњено лошом употребом.

Верујући људи у обиљу цитата који круже Интернетом могу, истина, да пронађу и отачке мисли и упутстава за духовни живот, и молитве, и савремене теолошке текстове, али све то се употребљава само за тренутне псеудоувиде, на њима се не задржава него се похлепно жури даље, до следећег инстант-увида, до следећег кратког издизања над површношћу. До илузије „духовности“ која почиње као и сваки други успех да се мери захваћеном површином базе података.

Немамо времена да се задржавамо на семену које нађемо, не заливамо га, а трња и свакојаког корова непотребних информација има много. Хаотичне птице стално нових атракција позобају семе док још не успемо ни да размислимо шта бисмо могли са њим. Предугачке су поуке, тумачења, размишљања, увиди који су дужи од онога плавкастога… „Прикажи још“. И – нема довољно рода од семена баченог у виртуелни простор.

Слободно самообликовање комбиновањем понуђених елемената одавно је постало опште правило. Нешто потпуно подразумевајуће, наизглед природно. Ако се један број људи и преко Интернета групише око Христа, свако му прилази преко иконе коју сам прави.

Свако је данас у стању да у виртуелној зони направи заједницу која му одговара.

ni-25102015

Интелектуалне и сентименталне потребе појединаца задовољавају се у Интернет верзији Цркве, где се могу наћи боље проповеди од оних које им нуди свештеник у њиховој цркви, и сродније душе него у сопственој парохији. Црква на Интернету, коју свако сам „склапа“, једноставна је „боља“. Велико је то искушење да виртуелна утеха замени праве потребе. На крају опет остаје осећај непотпуности.

Колико нас самим собом нуди семену „земљу добру“ – добру подлогу? Колико нас је спремно да залива семе које пронађе и препозна као вредно за одгајање? Како да из семена изникне плод и „донесе стоструки род“? Сигурно није довољно да само семе пребацимо даље, на следећи део виртуелног тла, неком ко ће са њим знати боље него ми. Шта ми треба да урадимо?

Морамо зауздати виртуелност. Користити је за комуникацију, али не допустити јој да нас увуче у илузију довољности виртуелног. Узалуд нам утеха која ће нас у ствари само одвлачити од самореализације. Као што је и увек било, имамо тек неколико видљивих начина којима ћемо семе покушати да негујемо до плодова. Суштина је да плодови имају смисла, ако од њих и ми али и други добију нешто. Нешто што је у семену постојало али тек у плодовима се реализовало. Морамо радити на себи са свешћу да и кад највише радимо на себи то у ствари Бог ради у нама. Морамо то проверавати и делити са другима. На Литургији. У најтајанственијем сусрету и додиру Бога и човека, човека и човека.Онај ко се заједно са реалним другима реално причешћује Богом, животом, имаће снагу да одоли илузији. Тако може остати у радости и љубави и тиме постати боголики човек. Љубав није безболни сентимент већ конкретно деловање које тражи одрицање и савладавање бројних препрека. Чињење. Тражи реалног другог који нам није близак таман толико колико ни самима себи нисмо блиски.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Јеванђеље по Луки, 8:5-15

Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га.

А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге.

А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га.

А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује!

А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича?

А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.

А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија.

А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.

А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.

А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода.

А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6af



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading