Душан Ковачевић: Аутопут који иде од Приштине за Тирану је аутопут једне државе

БЕОГРАД – Прослављени драмски писац, академик Душан Ковачевић, изјавио је, поводом полемике о Косову, да не завиди премијеру Александру Вучићу на тренуцима великог понижења и додао да је „сваки лош разговор бољи од доброг рата, и то наша Влада мора имати на памети“.

dusan-kovacevic

Душан Ковачевић

„Србија не сме никада више ратовати, јер би јој се могло десити да јој то буде последњи рат. И онда бисмо се вратили на ону причу о несташици црног платна у продавницама“, указао је Ковачевић у интервјуу за Блиц.

Коментаришући изјаву председника САНУ Владимира Костића да Косово „де факто и де јуре“ није у нашим рукама и да то неко треба рећи, он је оценио да је то и страх да је дошла до краја једна прича, зачета забраном повратка 100.000 Срба на Косово 1945. године, што је променило демографску слику.

Ковачевић је истакао да је веома важно знати нешто што Костић „из своје личне скромности“ није рекао, јер широј јавности није познато да је током рата био на Косову, „што значи да, ако неко има право да прича о Косову и борби, он има“.

Он је додао и да треба да се зна да је Костић, као председник САНУ, на више од 50 адреса академија наука у свету упутио писмо у којем говори шта значи пријем Косова у Унеско и шта ће се десити ако до њега дође.

„Манастири и културна баштина били би приписани држави која је заправо настала у рату отимачином“, рекао је Ковачевић.

Он је испричао и причу о једном свом недавном догађају, када је путовао аутомобилом са београдским регистрацијама „уздуж и попреко“ Косова, и није доживео ниједну непријатност, што само говори да је „третиран као било који други странац“.

„Возио сам аутопутем који иде од Приштине за Тирану. Добар аутопут, аутопут једне државе. Тачка“, закључио је Ковачевић.

(Фонет/НСПМ, 22. 10. 2015)

Бошко Јакшић: Вербални деликт академика Костића

Бошко Јакшић

Бошко Јакшић

Није срамотно имати сопствено мишљење, у демократским земљама то је веома пожељно, али срамотно је због мишљења тражити нечију главу, скидати га са положаја, оптуживати да негде наплаћује сопствене ставове.

То је отровна атмосфера која се ствара поводом изјаве председника САНУ, академика Владимира Костића, да се са „елементима достојанствености” напусти Косово јер оно ни де факто ни де јуре више није у рукама Србије.

Под претпоставком да је то сасвим усамљено мишљење, а није, Костић сматра да неко то треба да каже народу. Што је учинио у интервјуу Радио Београду. „Можемо да се гледамо у очи и лажемо, али алтернатива је врло јасна.”

Академик је тиме покренуо болну дебату која је морала да буде отворена још пре најмање деценије. Како без права на лични став нема слободне речи као једне од основних претпоставки демократије, професор Костић је учинио велику услугу јер само кроз разговор, па и полемике, можемо да се ослободимо устаљених политичких мантри и дођемо до квалитетних решења.

Очас се заборавило да академик Костић поручује да „зубима и ноктима” треба да наставимо да се боримо за нашу косовску културну основу. Зар исто не говори и премијер Александар Вучић?

Као неко ко се још 2006. јавно залагао да се суочимо са стварношћу онога што још књижимо као „јужну српску покрајину” и уредно дајемо метеоролошку прогнозу за Приштину, овим поводом мање ме занима „јеретички” став председника САНУ, а више реаговања и позиви на линч.

„Патриоте” су се одмах јавиле. Костић се етикетира, позива на оставку и на признање „лажи”. „Не брукајте уважену установу коју представљате”, поручује неко на „Политикином” сајту где је могуће утврдити да је јавност подељена и да академик Костић није усамљени јахач косовске апокалипсе.

Уместо да заштити право сваког свог грађанина да слободно искаже мишљење, председник републике потврђује да себе сматра ексклузивним бранитељем интереса Србије.

Да ли ми уопште имамо прецизно дефинисане дугорочне интересе? Да није интерес Србије у претњи „грађанским ратом?”

Власт би радије да ћути о будућности, али себи узима право да се обруши на сваког ко ту будућност друкчије сагледава. Један лични став употребљен је за потпаљивање ватре око „грозног папира” ЕУ и чланства Косова у Унеску, а све у мобилизацији небеске Србије.

Стављајући посредно под знак питања „морал и патриотизам” професора Костића, Томислав Николић директно прозива САНУ да се изјасни да ли после такве изјаве Костић може да остане на њеном челу. Министар Вулин иде корак даље и пита академике да ли се „бар мало стиде” ставова свог председника.

Академик Костић не да може, него и мора да остане председник Српске академије наука, која га је изабрала. Директивни поступак смене био би чист стаљинизам или призивање времена у којима је злогласни члан 133 о вербалном деликту одређивао судбине и уништавао све оне који се усуде да мисле друкчије него што је прописано.

Надам се да ће победити глас разума. Тим више јер је то наговестио премијер рекавши да се не слаже са Костићевим оценама, али да брани његово право на „став и мишљење”. Ако нема довољно толеранције, oно верујем да се господарева слуша.

(Политика, 21. 10. 2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-66Z



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Carigradski drum je bio auto-put jedne države. A onda, nema više. Ni puta, ni te države.

  2. “Није срамотно имати сопствено мишљење, у демократским земљама то је веома пожељно, …” Али је срамотно туђе стереотопе представљати као своје мишљење што господин Јакшић редовно ради. Некада се, у време дубоког титоизма, говорило отишао у Комитет (Шапцу, Чачку, Крагујевцу, Београду) по своје мишљење. И управо та врста људи је била несносна због своје “непоновљивости” арогантне самосвојности, увек истичући да је то плод личне промишљености, а сасвим случајно то се подудара и са друштвеним околностима; и све је увек сасвим случајно, макр сутра било сасвим супротно. Сада су друга времена па Бошко је увек знао, као у Египту – када је рушен Мубарак, када су Муслиманска браћа доносила “демократију” шта је одмерено да каже, да буде авангарда у односу на мутљаг око њега. Ништа боље није било када је коментарисао Либију док се Гадафи борио за ваздух. Бошко је тако усамљен у свом јединственом ставу, као капо у концлогору; сам наспрам већине која га очито не разуме. Тако и сада брани право на самосвојност академика Костића, зато што је рекао оно што Бошко прогресивно мисли још од бомбардовања 1999. Али како то, да никад, али апсолутно никад, његов став није био супротан глобалистичком наративу, како то да је само он у извештајима амбасаде САД који су раскринкани на Викиликсу апострофиран као отворени симпатизрер и бот САД администрације у Србији,увек ревностан и самоиницијативан када треба бранити заједничку ствар и интересе.

  3. Vladimir Kostic je rekao ono sto svi znamo. Izneo cinjenice.
    Otvoreno i hrabro.
    Od srca zahvaljujem i Dusanu Kovacevicu i Bosku Jaksicu koji su ga podrzali.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading