Свако од нас је не једном у животу осетио како му гнев спаљује срце! Како га черечи мржња! Како га изједа завист! Колико му невоља и мука причињава незадовољена и посрамљена сујета! Све се у срцу дешава; оно је осовина нашег бића.
Никада човечије срце не може бити празно, оно је увек испуњено, а садржина зависи од његове чистоте, од нашег духовног прегнућа и душевне хигијене. Свети владика Николај је говорио да је човек немоћан да држи сам своје срце рукама својим, већ га увек наслања на бића и ствари око себе. Али, на што год је човек наслонио своје срце, од тога се срце његово ранило и смутило.
Чувај га, не обремењуј га, не оземљуј га!
Имати срце значи наћи срце у којем ће Бог водити човека. Срце је телесни орган и средиште нашег бића, у којем долази до заједнице и сједињења са Богом, јер као што се Сунце огледа у чистој води, тако се небо зрцали у чистом срцу.
Духован човек, који живи молитвом, сазнаје да његово срце није само физички орган или пак орган његовог психичког живота, већ да је нешто што се не може одредити, али је способно да се сједини са Богом – извором сваког бића. Свети Јован Кронштатски је говорио: „Срце је фино, лако, духовно, небеско по својој природи. Чувај га, не обремењуј га, не оземљуј га!“
Посматрај га, јер оно је дубоко!
„Неопходно је да се привикавамо да пажњу свога ума усмеравамо на посматрање срца – шта се у њему догађа, о чему оно размишља, каквим осећањима живи, у каквом се стању налази, то јест да ли је у складу са заповестима Божијим или га обузимају гнев, раздражљивост, самољубље, завист, многобрижност“, наглашава старац Софроније Сахаров.
Срце је место на којем се развија целокупни духовни живот. Место на којем дејствује нестворена енергија Божија. Нажалост, многи од нас никада не открију то „дубоко срце“, и тону под тежином бесмисла и стрепње.
Како схватити израз „усредсредити ум у срце“?
Срце се заправо поистовећује са умом. Карактеристичне су речи светог Максима Исповедника који каже: „Да се очисти ум, који Господ назива срцем.“ И свети Никифор Исихаста тврди да када говоримо о стражењу над умом или чувању срца, говоримо о истом. Дакле, ум је тамо где је пажња. Када пажња сиђе у срце она ће тамо у једну тачку да привуче све силе душе и тела. Усредсредити ум у срце значи успоставити пажњу у срцу, и умом посматрати пред собом присутног, невидљивог Бога, обраћајући му се славословљем, благодарењем и мољењем, пазећи при томе да ништа страно не улази у срце.
Тајна сусрета
Из списа светих Отаца види се како је разоткривање срца исто што и разоткривање личности. Тако је личност „скривени човек срца“, и то би била једина могућа формулација личности, ако се сложимо да се личност као тајанствена заједница и јединство са Христом не може дефинисати научним терминима. Тако можемо рећи да је личност изнад сваке дефиниције, услед чега је споља неспознатива, уколико не разоткрије саму себе. Човек тек благодаћу Божијом, нашавши своје срце постаје и личност. Из свега реченог следи да је срце место које се разоткрива благодатним подвижничким животом и место где се открива Бог.
Још само да додам како се према учењу светих Отаца духовно срце налази у телесном срцу као органу. „Срце управља целокупним организмом, и када благодат обузме срце, она завлада свим помислима и удовима. У срцу се налази ум и све помисли душе,“ учи нас свети Макарије. Све, било добро или зло, зачиње се у срцу, и за све што нам се догађа ми осећамо као да долази из срца.
Радосно срце
Зато знајте да постоји само једна истинска „срећа“ на земљи, а то је певање и радовање срца човековог. Ако срце пева, човек има скоро све. Скоро, јер му остаје да се побрине само о томе да га срце не разочара у предмет љубави и замукне. Зато нам Иљин са посебним надахнућем поручује да на земљи постоји само једна истинска срећа и та срећа је блаженство љубећег и појућег срца, јер оно већ за живота ураста у духовну суштину света и суделује у Царству Божијем.
(Духовна терапија, 18. 10. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-64t
Categories: Преносимо
Оставите коментар