На мишљење председника САНУ, професора Владимира Костића о Косову, реаговали су председник државе, премијер, министри, опозиција, грађани. Реакције од тога да би о његовом мишљењу требало да се изјасни Академија, да није свестан тренутка, да није довољно патриота, до тога да је јединка у друштву које негује колективитет, да има храбрости кад је други немају и да Србија још није спремна за Костића.

У интервјуу за РТС објашњава шта је мислио када је рекао да је једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово, јер „ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“.

Професоре, ви сте јуче врло јасно казали да није реч о ставу Академије већ о вашем ставу, а ипак, чини се, огроман број реакција. Јесте ли очекивали и овакве и оволике реакције?

Пре свега, то је дефинитивно и то сам неколико пута рекао и нагласио у самом интервјуу, став једног бесконачно усамљеног појединца, био он члан, председник САНУ. САНУ као колективитет са мојим изјавама нема апсолутно никакве везе. Рекао сам то појединачно.

Тада сам рекао да о овако крупним питањима заправо САНУ, као академија која сакупља индивидуалце, не може да има јединствено мишљење. Али да је „noblesse oblige“ (племство обавезује, фр.), као што је то било у латинском друштву, да у тренуцима када су „бити или не бити“, каже став који се поседује, ако се не каже губи се грађанско право. Ја сам, наравно, могао да изговорим одређене флоскуле које данас слушамо и да буде то све врло пријатно колективном уху. Сматрао сам да у овим годинама имам обавезу да кажем оно за шта ја мислим да је истина, не тврдећи да је то 100 одсто тако.

Али одмах сте оптужени да нисте бирали адекватан тренутак и да се у овом тренутку Србија бори против тога да Косово постане члан Унеска. Јесте ли морали водити рачуна о тренутку, с обзиром на позицију коју имате?

Могу сваку осуду да прихватим само под условом да је неко прочитао интегрално текст интервјуа, или бар чуо интегрално, јер би схватио контекст у ком је нешто речено. Овако извађено испада да се ја залажем – „отрчите са Косова“, „напустите тај народ и оставите наше светиње“. Напротив, мени је жао ако су то суграђани са Косова тако разумели. Идеја је била да се наравно њима обезбеди комплетна, максимална могућа лична, имовинска, правна и свака друга сигурност. Елементи политичког организовања.

Да се заштити, и то сте претпостављам прочитали, наша културна баштина и да се за њу боримо „зубима и ноктима“, али оно што ја предлажем и што сам рекао, да мислим да ми више не можемо имати илузију о политичкој контроли комплетне територије Косова.

Али мислио сам да је потребно да нашу енергију усмеримо и на очување нечега, јер поред Косова, са кога одлазе људи, зато што постоји нека форма безнађа, постоји миран, тихи егзодус такође десетине и десетине хиљада млађих. Ја сам хтео да ми негде конвертирамо ту своју енергију у нешто што ће бити реална будућност.

Хајде да подвучемо ту црту да би вас људи што боље разумели – ви, дакле, у томе што сте рекли нисте у ствари поручили „потпишите независност Косова, јер то је наша реалност“?

Па ја то нећу да поручујем ниједном политичару из простог разлога што иза мојих поступака постоји, ако хоћете, континуитет онога што сам ја радио. И то сагињање би било далеко испод сваког нивоа на коме сам ја градио с променљивим, истина, успехом свој интегритет. А што то тако неко хоће да схвати – то је његов проблем.

Мени је познато да сте ви били на Косову, и то под оружјем…

Био сам, два месеца. Био сам начелник специјалних јединица савезног СУП-а и морам да кажем да је тај период био период у коме сам много тога научио о трагедији и нашег народа и трагедији тог простора.

Ја вас то питам зато што се у саопштењу, једном од саопштења, а то је саопштење председника државе, доводи у питање, ако могу тако да кажем, ваше и морално опредељење и ваше патриотско опредељење?

Ја једноставно мислим да људи који су то изговорили, а дубоко хоћу да верујем да то није сам написао и да ни сам не верује у то, јесте да ти људи нису компетентни да процењују ни моје морално нити патриотско осећање. И тврдим да ни моја морална ни патриотска позиција није ништа мања од њихове. Напротив, ја сам својим избором остао у Србији иако сам имао десетине прилика да одем.

Моја деца и моји унуци су овде. У току борбених дејстава на територији Србије моја деца су била регрутована. Тачније, брдска пешадија за разминирање мина. Нисам ја своју децу склањао да би мене неко данас учио томе шта је патриотизам у Србији. Али Стерија је рекао да је рећи истину народу највећи патриотизам. Ја другу истину – јер немам комитет из зграде у коју треба да идем по своју истину, сем оне до које сам ја дошао – немам. И та истина може бити критикована са сваке позиције сем са права да ту истину саопштим. Ако имам храбрости да саопштим.

Да ли бисте имали храбрости да сачекате да се САНУ изјасни о вашем ставу и да ли очекујете то?

Ево, председник државе то тражи и очекује и Одбор за Косово. САНУ није политичка странка. Није коалициони партнер. Нечувено је да поједине државне структуре наручују смену и преиспитивања. Оно што вероватно један број тих људи из политике не може да схвати, јесте да ја немам никакву посебну према овој функцији.

Према томе, ја се нећу зубима и ноктима, као што бих се борио за баштину на Косову, борити за сопствену функцију. А шта ће Академија рећи – сачекаћу са апсолутним миром. Из простог разлога што, ако неког интересује шта се мене тиче, то није харанга која на највулгарнији начин напада и мене и моју породицу, него што управо шта та породица мисли и десетак пријатеља које сам некако у овом животу успео да скупим. Остало ме не интересује.

Јелена Обућина

(РТС, 19. 10. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-64R

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Обућина, Владимир Костић, КиМ, САНУ