На, за сада непознатој локацији у Босни (нема Херцеговине), откопана је, до сада, најстарија плоча писана босанчицом, коју стручњаци датују у 2656. годину прије Христа. По први пут се спомиње староегипатски фараон Кеопс, који је био други фараон четврте династије старог Египта. За њега се и раније сумњало да потиче из Босне (опет нема Херцеговине), али није било археолошких доказа.
Натпис, који је након дуге анализе дешифрован, спомиње Кеопса, који насљеђује имовину (некакав љетниковац) свога оца, фараона Снефнура, те тиме повезује старобосанску и староегипатску културу. Локација на коме је плоча пронађена за сада се држи у тајности. Овом приликом је једногласно утврђено да плоча припада богумилима – патаренима.
Натпис није у потпуности читак, али отприлике гласи:
+
СВОМЕ СИНУ
КЕОПСУ
ОСТАВЉАМ
ВИКЕНДИЦУ
У ЕГИПТУ
Неименовани извор, близак Земаљском музеју, рекао је: „Све до сада познате старине у Босни”, (опет нема Херцеговине), „писане су босанчицом, и направили су их богумили, које још називамо патаренима или бабунима. Нема разлога да сумњамо да је и у овом случају другачије. Мало буни знак плус изнад записа, али на то ни до сада нисмо обраћали пажњу, те смо мишљења да је он ту јер је плоча оштећена приликом постављања, или због временских утицаја.“
Шалу на страну!
Због свакодневног суочавања са разним фалсификатима који нас „уче“ о имену српског језика и имену српског писма, а које неки наши медији по инерцији преносе, морамо скренути пажњу на пар детаља :
- Термин босанчица је први измислио Ћиро Трухелка, 1890. године, високо рангирани чиновник за вријеме Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, кустос Земаљског музеја.
- Ћирилица писана у задњих хиљаду година на простору и Босне и Херцеговине, са свих стећака, крстова, плоча и листина, читљива је за свакога практиканта данашње ћирилице (наравно имамо пар, кроз вијекове измјењених слова).
- Стећци, посебно они са натписима, у огромној већини се налазе на територији Херцеговине, па се и писмо са њих може тачније називати „херцеговчица”, или још тачније „хумчица”, јер се ова област у то вријеме зове Хум. Али, наравно, ради се искључиво о ћирилици.
- Што се тиче покрајине Босне, по интитулацијама свих осам крунисаних владара, односно свих седам краљева и једне краљице средњовјековне Босне, народ који живи у њиховим земљама и којем они припадају, владају и господствују, назива се Србима.
- Што се тиче Хума, потоње Херцеговине, натписи свједоче континуитет ћириличне писмености од династије Немањића до очигледног градитељског врхунца у периоду владавине хумско-захумском земљом породице Косача.
- Једино писмо православних Срба у задњем миленијуму била је ћирилица. Ми наравно треба да знамо да су латиницом писали Срби католици, док их је било, као и Срби комунисти преко којих је латиница константно наметана свима нама. До данашњега дана, могло би се додати.
Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878. године, доноси највише фалсификата. Године 1882. њен гувернер постаје Бењамин Калај, који измишља босански народ, босански језик, босански пасош, земаљску владу, земаљски музеј и сл. Врши подјелу земље новим колонизаторима Аустријанцима, Мађарима, Прусима, Чесима, под више него повољним условима. И сам Калај има проценат од фирми које црпе колонију, а и по неку фирму у власништву.
Аустроугарској колонијалној управи не треба источњачка култура којој су доминирале куполе српских цркава, прелијепе због савршенства византијског стила, и блистава бјелина муслиманских минарета. Она види и Босну и Херцеговину само као 52. 000 квадратних километара природних богатстава. Земља се дијели странцима под повољним условима. Странци почињу да пишу нашу историју и проучавају старине и Босне и Херцеговине, зато свака баба од Требишњице до Уне и дан данас зна „да су стећке правили богумили, и да су писали босанчицом”.
И аустроугари и комунисти су нас учили да није добро често спомињати Србе, српску ћирилицу, српско становиште, не због тога што њима смета, већ због „наше сопствене гриже савјести”.
Вријеме је да се одбаце повампирене аустроугарске лажи, између осталих наших лажи, и да се будућност гради на истини, поштујући културу другог. Више је него потребна разноврсна брига о положају српског језика и положају српске ћирилице, првенствено у српској културној свијести као важном моменту личног и заједничког идентитета. Српско становиште чувајући и његујући своју културу, наравно, не угрожава никога.
Да ли ће вријеме које долази од нас тражити знање, да препознамо данашњи облик западног колонијалног империјализма, или ћемо самопоричући сопствено биће поново изгубити слободу?
Чекајући одговор подсјећамо да је, за сада, слободно читање и ових аутора:
- Младенко Саџак, Старожитности Босне и Хума
- Јован Дучић, Анексија Босне и Херцеговине и српско питање
- др Горан Ж. Комар, Стари ћирилични натписи Источне Херцеговине
- др Митар Миљановић, Босна и Херцеговина једна, двије, или више истина
- проф др Драгољуб Петровић, Српски језички заперци
- Драгољуб Збиљић, Латиничење Срба
- проф. др Мило Ломпар, Дух самопорицања
- проф. др Милош Ковић, Светосавски оглед о континуитету
П. Ратковић/С. Чабрило
Наслов и опрема: Стање ствари
(Ћирилица Требиње, 15. 10. 2015)
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-622
Categories: Вести као да су праве
И Срби-католици и Срби-муслимани писали су ћирилицом. У Дубровнику је увек постојала словенска канцеларија, те су се дуго времена сви документи писали на италијанском за госпаре и на српском (ћирилицом) за плебс.
…Berlinski Kongres 1878.g. menja granice na Balkanu…Austro-Ugarska dobija Bosnu i Hercegovinu (BiH)…Prave se planovi za stvaranje „bosanske nacije“…Mehmed-beg Kapetanović ili kako je izmišljano bošnjaštvo…
Piše: Boris Radaković
Nastojalo se da u tu novu naciju uđu narodi sve tri vjere u BiH. Srbi u BiH bili su već nacionalno svjesni. Rimokatolici u BiH nisu imali razvijenu nacionalnu svijest, pa su se identifikovali po svojoj vjeri. Bošnjaštvo je stoga bilo upućeno uglavnom na muslimane.
Ako je okupator očekivao uspjeh morao se osloniti na domaće ljude. Saradnik je pronađen u liku Mehmed-bega Kapetanovića Ljubušaka (1839-1902). Obostrani interes za stvaranje „bosanske nacije“ usaglasio je djelovanje okupatora i Kapetanovića. Okupatoru je bio potreban lojalan domaći faktor. Mehmed-beg Kapetanović i muslimanska aristokratija, nastojali su očuvati svoje privilegije. „Bosanska nacija“ smatrana je idealnim oruđem za ostvarenje njihovih zamisli.
Mehmed-beg Kapetanović 1891. godine pokreće list „Bošnjak“. Tu će on propagirati „bosansku naciju“. Njega finansira okupaciona vlast. „Bošnjak“ će iz godine u godinu dobijati visoke subvencije. Kao urednik „Bošnjaka“, Kapetanović je mjesečno dobijao 166 forinti. Godine 1893. nagrađen je i položajem gradonačelnika Sarajeva.
Kapetanović je u „Bošnjaku“ krenuo sa žestokom propagandom. Često se prelazilo preko istorijskih činjenica. Svoju agresivnost Kapetanović je izrazio kroz stihove:“Od Trebinja do brodskijeh vrata, Nije bilo Srba ni Hrvata“. Njegov pokrovitelj, Benjamin Kalaj, u svojoj „Istoriji Srba“ pisao je da skoro u cijeloj BiH žive uglavnom Srbi. Iz ovoga se vidi sva konfuznost i izvještačenost ideje o „bosanskoj naciji“, kao i činjenica da je Kalaj zabranio sopstvenu knjigu za upotrebu u BiH.
„Vele hrišćani da su Srbi, a vele katolici da su Hrvati; ali ništa zato… to će samo vrijeme izbrisati“, bile su riječe Kapetanovića. Ipak, nije se dosljedno držao toga, da su svi u BiH jednaki Bošnjaci. Forsirao je uzvišenost muslimana kao starih bosansko-hercegovačkih velikaša. „Bošnjak“ je 1892. godine pisao:
“U ovoj zemlji je od davnina bio gospodujući element muhamedanski, element s kojim se mora i danas u prvom redu računati“. U prvom redu se, dakle, ističu „prava“ muslimanske aristokratije.
„Bosanska nacija“ se propagirala da ne bi muslimani postali „svojom nemarnošću… sluge svojih nekadašnjih sluga i kmetova“. Iz ovoga se osjeti sav kompleks muslimanske gospode. Kapetanovićeva priča da su svi u BiH i Bošnjaci, pada u vodu.
Nema jednakosti između „gospodujućeg elementa“ i njihovih „sluga i kmetova“. Ovo je još 1839.-1840. zapazio Matija Mažuranić, brat Ivana Mažuranića, tokom svog putovanja po BiH.
On kaže:“U Bosni se Krstjani (pravoslavci i rimokatolici – B. R.) nesmiu zvati Bošnjaci; kad se reče Bošnjaci; onda Muhamedovci samo sebe razumiu, a Krstjani su samo raja Bošnjačka, a drugčje Vlasi“. Ovdje vidimo vjersku i stalešku podjelu. Bošnjaci su muslimanski gospodari. Krstjani ili Vlasi su hrišćanska potčinjena raja.
Postanak muslimana u BiH Kapetanović veže za srednjovjekovne „bogumile“. Svoju teoriju preuzeo je od Austro-Ugarskih režimskih istoričara. Ovim se želio uspostaviti kontinuitet muslimana sa srednjovjekovnom bosanskom državom. Novoj naciji bili su potrebni nacionalni mitovi. Mitski oreol tkan je i oko Husein-kapetana Gradaščevića (Zmaj od Bosne).
Svaki musliman koji se izjašnjavao kao Srbin ili Hrvat, bio je napadan u Kapetanovićevom „Bošnjaku“. Vjera je isticana kao granica između Bošnjaka (Muhamedanaca) i ostalih. Tako je neki musliman iz Prijedora, pošto se izjasnio kao „Srbin Muhamedanske vjere“, bio žestoko kritikovan.
Okrivljen je bio, da je „iz koristoljublja, iz niska lična interesa zalutao u onaj tabor koji nam je od uvijek bio neprijateljski“. Ovako je građena „bosanska nacija“. Svi muslimani u BiH, htjeli ne htjeli, morali su se izjasniti kao Bošnjaci.
Smrt Mehmed-bega Kapetanovića 1902. prekinula je njegov rad na stvaranju „bosanske nacije“. Rad na propagiranju „bosanske nacije“ je nastavljen, ali smanjenom žestinom. Početkom Prvog svjetskog rata, počeo je i kraj nove nacije.
Duh pokretača „Bošnjaka“ ostao je da čeka neke nove vjetrove, pa se tako nekadašnja ulica Mladena Stojanovića u Sarajevu, danas zove upravo Mehmed-bega Kapetanovića Ljubušaka.