У Србији су летњи месеци ове године обележени почетком цунамија избеглица из Азије и Африке које одлазе у земље Европске уније. Он не престаје и не слаби, већ, напротив, има све више наговештаја да ће се појачавати; у другој половини септембра изазвао је чак и краткотрајни „царински рат” Хрватске и наше земље. Србија је у њему извојевала „величанствену” победу, разуме се, захваљујући интервенцији из Брисела, који је наредио Хрватској да отвори границу. Европска унија је, иначе, свих ових месеци била одушевљена односом власти и грађана Србије према избеглицама и није штедела речи похвале српској хуманости – појма који је у знатном броју њених чланица одавно заборављен.

Атмосфера после последњег састанка у Бриселу

Заузети збрињавањем избеглица, наши властодршци, тачније наш властодржац – као да је сметнуо с ума да га у Бриселу 13. октобра очекује састанак са председником косовске владе (уз садејствовање високе представнице ЕУ, Федерике Могерини). И да би затим требало да се коначно „отвори” поглавље 35 и отпочну преговори о придруживању Србије Европској унији.

На велико изненађење Александра Вучића, испоставило се да су услови који се сада постављају Србији такви да, ако жели почетак преговора, она мора још више да се одрекне својих права у корист самопроглашене косовске републике. Занимљиво је да је предлог овог текста сачинила Немачка, а да су га подржале Енглеска и Хрватска, све три земље доказане „пријатељице“ Србије и српског народа (Енглеска још од 19. века), не зна се која од које већа. Чудно је само што у том друштву није и Мађарска, као што није јасно шта је са осталим чланицама ЕУ? Ако је њихово правило да се све одлуке доносе једногласно, јесу ли се све изјасниле за немачко-енглеско-хрватски предлог, без чега он, ваљда, не би ни могао да буде усвојен?

У сваком случају, немачки предлог текста изазвао је бурно негодовање наших властодржаца. Сви су били тобоже грдно изненађени ставом Европске уније, а наши медији су верно забележили гневна негодовања А. Вучића, И. Дачића, А. Вулина, М. Ђурића и осталих који никако не могу да се приберу од неочекиваног ударца који је предлог Немачке нанео присталицама европског пута у Србији. Као да нису знали шта су потписали Бриселским споразумом и какве ће последице проистећи из њега?!

Ударац је можда дошао у неочекиваном тренутку, али је тешко поверовати да му се нису надали и да се нису запитали: „Откуд баш сад?”

Они су, углавном, искусни политичари, неки од њих и са готово четвртвековним стажом у том послу, па је немогуће поверовати да им је промакло – или да су заборавили – како је реаговао Борис Тадић када му је немачка канцеларка пре неку годину, једног топлог летњег дана, донела абер о Косову. Изгледао је као да му је уобичајено намргођена госпођа Меркел изручила кофу ледене воде на главу, од чега је ондашњем председнику Републике Србије лице постало – налик Вучићевом после овог састанка у Бриселу, што ће рећи – црно као земља.

Мора да је тек тог тренутка схватио како од мантре коју су употребљавали он, његови страначки сарадници и коалициони партнери „И Косово и Европа” нема ништа и да се те бајке више не могу причати српском народу.

Иако се после бомбардовања 1999. године могло са прилично тачности предвидети шта ће се десити са Косовом и Метохијом, Србијом су непрестано кружиле приче како приступање Србије Европској унији никако не значи да ће наша земља морати да призна самопроглашену републику Косово (која је интересна сфера Вашингтона!). Народ је, изгледа, веровао у те бајке, допадало му се што је мислио како ће моћи да се одупре највећим силеџијама на свету, док је власт мало шта чинила како би покушала да нађе савезнике у свету.

Зато смо сада ту где смо, а нашим властодршцима остаје само да са мање или више успеха глуме гнев и изненађење.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-61n

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Ангела Меркел, Борис Тадић, Војислав М. Станојчић, ЕУ, КиМ